Уставни суд закључује да је одредба члана 433 став 1 Закона о парничном поступку Републике Српске компатибилна са чланом II/2 Устава Босне и Херцеговине и чланом 13 Европске конвенције у вези с правом на имовину будући да спорна одредба јасно регулише парнични поступак по жалби у споровима мале вриједности, те је у оквиру дискреционог права датог држави да уреди систем држава одредила обим и границе испитивања жалбе, а сама чињеница да странка која је незадовољна донесеном одлуком првостепеног суда одлуку више не може оспоравати због погрешно и непотпуно утврђеног чињеничног стања ни на који начин не доводи у питање гаранције из члана 13 Европске конвенције у вези с правом на имовину.
• Одлука о допустивости и меритуму број У-23/18 од 5. јула 2019. године, објављена у „Службеном гласнику Босне и Херцеговине“ број 53/19
Уставни суд закључује да у одредби члана 17 тачка (22) у вези са чланом 18 тачка (а) Закона о ВСТС-у не постоји некомпатибилност с одредбом члана I/2 Устава Босне и Херцеговине јер у наведеним законским одредбама (члан 17 тачка (22) Закона о ВСТС-у) Уставни суд не види ништа нејасно или непрецизно што би могло да доведе у питање стандард квалитета закона до те мјере да се може рећи да није у складу с владавином права из члана I/2 Устава Босне и Херцеговине, те из истих одредби (мисли се на члан 18 тачка (а) Закона о ВСТС-у) не произлази неусклађеност са Законом о Суду БиХ до те мјере да она утиче на повреду демократских принципа из члана I/2 Устава Босне и Херцеговине.
• Одлука о допустивости и меритуму број У-4/19 од 5. јула 2019. године, објављена у „Службеном гласнику Босне и Херцеговине“ број 53/19
Уставни суд закључује да одредбе члана 2 ст. (2) и (3) Закона о висини стопе затезне камате на неизмирена дуговања („Службене новине Федерације Босне и Херцеговине” бр. 56/04, 68/04, 29/05 и 48/11), које прописују да се затезна камата из става 1 тог члана неће обрачунавати за период ратног стања од 18. септембра 1991. године до 23. новембра 1995. године, те да се изузетно од одредби из ст. 1 и 2 тог члана на износ накнаде штете (главница), одређене извршним исправама (судске пресуде и судска поравнања), и вансудска поравнања из основа осигурања дефинисаног Законом о осигурању имовине и лица („Службене новине Федерације БиХ” бр. 2/95 и 6/98) за период од 18. септембра 1991. године до 23. децембра 1996. године плаћа затезна камата по стопи од 0,5% годишње, нису у сагласности са чланом II/3к) Устава Босне и Херцеговине и чланом 1 Протокола број 1 уз Европску конвенцију.
Уставни суд закључује да је члан 4 Закона о висини стопе затезне камате на неизмирена дуговања („Службене новине Федерације Босне и Херцеговине” бр. 56/04, 68/04, 29/05 и 48/11), који прописује да ће се поступци за утврђивање висине затезне камате из члана 1 тог закона који нису окончани до дана ступања на снагу закона или су окончани а нису извршени окончати према одредбама тог закона и каматној стопи од 12% годишње, у сагласности са чланом II/3к) Устава Босне и Херцеговине и чланом 1 Протокола број 1 уз Европску конвенцију за заштиту људских права и основних слобода.
• Одлука о допустивости и меритуму број У-6/19 од 4. октобра 2019. године, објављена у „Службеном гласнику Босне и Херцеговине“ број 90/19
Члан 69 ст. (3) и (4) Закона о извршном поступку ФБиХ није компатибилан са чланом II/3к) Устава Босне и Херцеговине и чланом 1 Протокола број 1 уз Европску конвенцију јер ставља прекомјеран терет на сувласнике у односу на сувласника извршеника чији се дуг намирује у извршном поступку продајом цјелокупне непокретности, дакле и сусвојинских дијелова осталих сувласника, што је супротно стандарду пропорционалности.
• Одлука о допустивости и меритуму број У-10/19 од 6. фебруара 2020. године, објављена у „Службеном гласнику Босне и Херцеговинеˮ број 16/20
Уставни суд закључује да одредба члана 128 став (4) Закона о правима бораца није компатибилна са чланом II/3е) Устава Босне и Херцеговине и чланом 6 став 1 Европске конвенције зато што се законодавац, користећи се дискреционим овлашћењем, с циљем заштите јавног интереса, законским прописивањем да искази странке и свједока „нису довољни докази“ за утврђивање одлучних чињеница умијешао у судску надлежност и аутономију судске и управне власти да у законом прописаном поступку самостално, на основу слободне оцјене доказа, утврђују чињенично стање и одлучују на основу закона, јер такво ограничење суштински није у складу с правом на правичну расправу пред независним и непристрасним судом.
• Одлука о допустивости и меритуму број У-6/20 од 26. марта 2021. године, објављена у „Службеном гласнику Босне и Херцеговинеˮ број 25/21
Закон о платама и другим накнадама судија и тужилаца Федерације Босне и Херцеговине није у складу с одредбама члана I/2 Устава Босне и Херцеговине и одредбама члана II/4 Устава Босне и Херцеговине у вези са чланом 14 Европске конвенције, чланом 1 Протокола број 12 уз Европску конвенцију и чланом 26 Међународног пакта о грађанским и политичким правима јер не садржи одредбе у погледу накнада за обавезну дежуру или приправност.
• Одлука о допустивости и меритуму број У-7/21 од 23. септембра 2021. године, објављена у „Службеном гласнику Босне и Херцеговинеˮ број 63/21
Члан 55 Закона о високом образовању Зеничко-добојског кантона, којим је прописано условљавање избора и именовања ректора, проректора и директора јавне високошколске установе од сената, претходним давањем сагласности сенату од оснивача јавне високошколске установе, није у складу са чланом 18 Оквирног закона о високом образовању у БиХ, којим је утврђено да ректора универзитета бира сенат као највише академско тијело.
• Одлука о допустивости и меритуму број У 10/21 од 2. децембра 2021. године, објављена у „Службеном гласнику Босне и Херцеговинеˮ број 77/21
Оспорена одредба члана 105 Закона о прекршајима ФБиХ (ЗОП) у складу је са чланом II/3д) Устава Босне и Херцеговине и чланом 5 став 1 Европске конвенције. Наведена одредба (која регулише питање лишења слободе због неплаћања новчане казне) задовољава стандарде права на слободу личности зато што је с процедуралног аспекта довољно јасна и прецизна те, сагледана у цјелини, задовољава све потребне гаранције које обезбјеђују да лишење слободе не буде произвољно. Осим тога, оспорена одредба задовољава стандард пропорционалности јер њена сврха није казна него принуда да се обезбиједи испуњење новчане обавезе, а околност да и након лишења слободе (до 15 дана) она остаје евидентирана у Регистру новчаних казни је оправдана с аспекта њеног трајања, јер се у сваком случају брише након што протекне пет година од правоснажности судског рјешења/прекршајног налога. Уставни суд закључује да је одредба члана 105 ЗОП-а у складу са чланом II/3е) Устава Босне и Херцеговине и чланом 6 Европске конвенције јер не покреће питање утврђивања одговорности за почињени прекршај, па стога ни питање утврђивања кривичне оптужбе, већ искључиво питање лишења слободе због неиспуњења обавезе која је претходно утврђена. Осим тога, оспорена одредба не доводи у питање принципе из члана 6 Европске конвенције као што су право приступа суду, право на одбрану и остало на шта је указао подносилац захтјева. Уставни суд закључује да одредба члана 105 ЗОП-а није у несагласности са чланом 4 став 1 Протокола број 7 уз Европску конвенцију јер се кажњеник не кажњава поновно, већ се ради о принуди у испуњењу претходно (једном) утврђене обавезе из прекршајног поступка/налога.
• Одлука о допустивости и меритуму број У-12/21 од 24. марта 2022. године, објављена у „Службеном гласнику Босне и Херцеговинеˮ број 23/22, оцјена уставности члана 105 Закона о прекршајима – лишење слободе због неплаћања новчане казне
Имајући у виду врло штуре наводе подносиоца захтјева у односу на питање апстрактне уставности оспореног члана 173 Закона о раду („Службене новине Федерације Босне и Херцеговине“ бр. 26/16, 89/18, 23/20 – одлука УСФБиХ, 31/20 – одлука УСФБиХ и 49/21), Уставни суд наглашава да се ради о прецизној и јасној одредби која прописује: „Поступци остваривања и заштите права радника, започети прије ступања на снагу овог закона, завршиће се према одредбама Закона о раду ('Службене новине Федерације БиХ' бр. 43/99, 32/00 и 29/03).“ Оваква одредба је саставни дио готово свих нових закона, или закона који се мијењају, а наведеном одредбом се управо, на јасан и прецизан начин, обезбјеђује правна сигурност и указује када примијенити који закон. Према константној пракси Уставног суда, подносилац захтјева је дужан да захтјев конкретно одреди, тј. наведе у односу на које одредбе Устава Босне и Херцеговине или Европске конвенције тражи да се испита оцјена компатибилности и да те наводе поткријепи одговарајућом аргументацијом која би указивала на сумњу у компатибилност наведене законске одредбе. Уставни суд наглашава да је подносилац захтјева одредио захтјев у односу на члан I/2 Устава Босне и Херцеговине и члан II/3е) и к) Устава Босне и Херцеговине, као и у односу на члан 6 Европске конвенције и члан 1 Протокола број 1 уз Европску конвенцију. Међутим, подносилац захтјева је захтјев поткријепио само једном реченицом „да свако мора да зна који се пропис на њега примјењује“. Без додатних аргумената зашто оспорена одредба (дјелујући erga omnes) доводи у питање поштовање уставних права на која је указао подносилац захтјева, Уставни суд може само закључити да су неосновани наводи подносиоца захтјева у погледу (не)уставности члана 173 Закона о раду.
Имајући у виду наведено, Уставни суд закључује да је одредба члана 173 Закона о раду у складу са чланом I/2 Устава Босне и Херцеговине и чланом II/3е) и к) Устава Босне и Херцеговине, као и чланом 6 Европске конвенције и чланом 1 Протокола број 1 уз Европску конвенцију.
• Одлука о допустивости и меритуму број У-17/21 од 24. марта 2022. године, објављена у „Службеном гласнику Босне и Херцеговинеˮ број 21/22
Закон о платама и накнадама судија и јавних тужилаца у Републици Српској („Службени гласник Републике Српске“ број 66/18) није у складу с одредбама члана I/2 Устава БиХ и одредбама члана II/4 Устава БиХ у вези са чланом 14 Европске конвенције, чланом 1 Протокола број 12 уз Европску конвенцију и чланом 26 Међународног пакта о грађанским и политичким правима зато што не садржи одредбе у погледу накнада за топли оброк.
• Одлука о допустивости и меритуму број У-18/21 од 24. марта 2022. године, објављена у „Службеном гласнику Босне и Херцеговинеˮ број 19/22
Одредба члана 75 Закона о прекршајима ФБиХ, у дијелу који гласи: „Када је рјешење о прекршају уручено путем поште, сматраће се да је достављање извршено по истеку пет радних дана од дана када је рјешење предато на пошту“, није у складу са чланом II/3е) Устава Босне и Херцеговине и чланом 6 став 1 Европске конвенције зато што за посљедицу може имати губитак права на приступ суду.
Члан 21 став 2 тачка 4 Закона о прекршајима ФБиХ у складу је са чланом II/3д) и е) Устава Босне и Херцеговине и чл. 5 и 6 став 1 Европске конвенције.
• Одлука о допустивости и меритуму број У-16/21 од 26. маја 2022. године, објављена у „Службеном гласнику Босне и Херцеговинеˮ број 41/22
Члан 44 Закона о високом образовању Зеничко-добојског кантона није у складу са чланом 12 Оквирног закона, као ни чланом I/2 Устава БиХ зато што је дошло до нарушавања аутономије универзитета с обзиром на прописивање могућности да јавна власт утиче на доношење статута високошколске установе. Одредба члана 59 у сагласности је са чланом I/2 Устава БиХ зато што прописивањем права ректору универзитета да обустави примјену аката за које посумња да нису у складу с уставом или законима не долази до кршења нити једног стандарда који садржи наведена уставна одредба, нити оспорена одредба излази ван „оквира слободног поља процјене“ надлежног законодавца (margin of appreciation).
• Одлука о допустивости и меритуму број У-9/22 од 26. маја 2022. године, објављена у „Службеном гласнику Босне и Херцеговинеˮ број 41/22
Одредбе члана 40 став (3) и члана 41 став (2) Закона о обавезним осигурањима у саобраћају ФБиХ (којим се висина накнаде нематеријалне штете прописује различито у зависности од година живота) у складу су са чланом II/4 Устава Босне и Херцеговине и чланом 14 Европске конвенције у вези са правом из члана II/3к) Устава Босне и Херцеговине и члана 1 Протокола број 1 уз Европску конвенцију и чланом 1 Протокола број 12 уз Европску конвенцију јер за различит третман по основу година старости постоји легитиман циљ и пропорционалност те се на оштећена лица не ставља претјеран терет.
• Одлука о допустивости и меритуму број У-7/22 од 14. јула 2022. године, објављена у „Службеном гласнику Босне и Херцеговинеˮ број 53/22
Члан 3 Закона о измјенама и допунама Закона о основама социјалне заштите, заштите цивилних жртава рата и заштите породице с дјецом („Службене новине Федерације Босне и Херцеговине“ број 14/09), који гласи: „Члан 18б Закона мијења се и гласи: 'Ради остваривања права утврђених овим законом лица с инвалидитетом разврставају се према утврђеном проценту оштећења организма у двије групе, и то: I група – лица с инвалидитетом са 100% оштећења организма, II група – лица с инвалидитетом с 90% оштећења организма' “ у складу је са чланом II/4 Устава Босне и Херцеговине, чланом 14 Европске конвенције за заштиту људских права и основних слобода и чланом 1 Протокола број 12 уз Европску конвенцију за заштиту људских права и основних слобода.
Када се у смислу релевантних одредби закона о основама социјалне заштите сагледају права која имају лица с инвалидитетом и цивилне жртве рата, онда, према мишљењу Уставног суда, произлази да разлика између ове двије категорије и није тако велика, као што се жели указати поднесеним захтјевом за оцјену уставности. Видљиво је да држава брине за обје наведене категорије прописујући низ повластица за све. Чињеница је да цивилне жртве рата имају већу могућност приступа у односу на остваривање права на личну инвалиднину. Међутим, лица с инвалидитетом која имају степен оштећења организма испод 90% имају на располагању погодности које су прописане Законом о професионалној рехабилитацији и оспособљавању инвалида. Када се, осим наведеног, узме у обзир да јавне власти у овој области уживају висок степен слободног поља процјене и да су у бољој позицији процијенити питања од друштвеног, социјалног и економског интереса као што је конкретан случај, Уставни суд сматра да одредба члана 3 задовољава принцип пропорционалности јер успоставља правичну равнотежу између јавног интереса и заштите права појединца. Оспореном одредбом није стављен прекомјеран терет на лица с инвалидитетом у односу на цивилне жртве рата јер обје категорије с утврђеним степеном инвалидитета од 100% и 90% као најугроженије групе остварују право на личну инвалиднину.
• Одлука о допустивости и меритуму број У-11/22 од 14. јула 2022. године, објављена у „Службеном гласнику Босне и Херцеговинеˮ број 54/22
Оспореном одредбом члана 71 став 2 тачка ц) Закона о стечају, којом се прописује добна граница од 63 године за именовање стечајног управника, не покреће се питање различитог поступања према било којим лицима у аналогним или релевантно сличним ситуацијама, односно у правном систему у Босни и Херцеговини не постоје било које упоредне категорије у односу на које би се могло утврдити различито поступање. Одредбом члана 71 став 2 тачка ц) Закона о стечају не покрећу се питања дискриминације забрањене чланом II/4 Устава Босне и Херцеговине и чланом 1 Протокола број 12 уз Европску конвенцију.
• Одлука о допустивости и меритуму број У-12/22 од 22. септембра 2022. године, објављена у „Службеном гласнику Босне и Херцеговинеˮ број 54/22
Одредба члана 56 став (3) ЗОП-а, у дијелу који гласи: „Када је прекршајни налог уручен путем поште, сматраће се да је достављање извршено по истеку пет радних дана након што га је овлашћени орган предао на пошту. Када је прекршајни налог остављен на моторном возилу, датум уручења је датум када је остављен на моторном возилу“ није у складу са чланом II/3е) Устава Босне и Херцеговине и чланом 6 став 1 Европске конвенције зато што за посљедицу може имати губитак права окривљеног на приступ суду.
Оспорена одредба члана 56 став (2) алинеја 3) ЗОП-а која прописује начин достављања прекршајног налога на возилу које је непрописно паркирано у складу је са стандардима права на правично суђење из члана 6 став 1 Европске конвенције зато што per se не може довести у питање било коју гаранцију тог права, укључујући и право на приступ суду. Наиме, прописано је да се прекршајни налог доставља остављањем на безбједном и видљивом дијелу возила када је возило непрописно паркирано. Дакле, ова одредба не прописује ништа у вези с временом када се прекршајни налог сматра достављеним, већ само начин достављања. Уставни суд запажа да оваква одредба о начину достављања, која је прописана само за случај непрописног паркирања, има оправдање у ефикасности контроле законитости паркирања возила на јавним мјестима. Она per se није проблематична, већ то наизглед може постати само када се доведе у везу с одредбом члана 56 став (3) ЗОП-а, за коју је Уставни суд већ утврдио да је неуставна. Стога, неуставност одредбе из члана 56 став (3) ЗОП-а не повлачи за собом и неуставност одредбе из члана 56 став (2) алинеја 3) која се односи само на начин достављања, али не и на то када ће се сматрати да је достављање извршено.
Одредба члана 94 ЗОП-а у складу је с правом на правично суђење из члана II/3е) Устава БиХ, као и чланом 6 став 1 Европске конвенције зато што per se не може довести у питање било коју гаранцију тог права укључујући и право на приступ суду.
• Одлука о допустивости и меритуму број У-18/22 од 22. септембра 2022. године, објављена у „Службеном гласнику Босне и Херцеговинеˮ број 68/22
Закон о платама и другим накнадама у судским и тужилачким институцијама на нивоу БиХ није у складу с одредбама чл. I/2 и II/4 Устава Босне и Херцеговине, члана 1 Протокола број 12 уз Европску конвенцију и члана 26 Међународног пакта о грађанским и политичким правима јер не садржи одредбе о накнадама судијама и тужиоцима за вријеме обавезног дежурства или приправности за рад.
• Одлука о допустивости и меритуму број У-25/22 од 19. јануара 2023. године, објављена у „Службеном гласнику Босне и Херцеговинеˮ број 9/23
Закон о платама и другим накнадама у судским и тужилачким институцијама на нивоу Босне и Херцеговине („Службени гласник Босне и Херцеговине“ бр. 90/05, 32/07, 17/13, 5/14, 40/14, 48/15 и 77/20) није у складу с одредбама чл. I/2 и II/4 Устава Босне и Херцеговине, члана 1 Протокола број 12 уз Европску конвенцију и члана 26 Међународног пакта о грађанским и политичким правима јер не садржи одредбе о праву на трошкове смјештаја и накнаду за одвојени живот за стручно особље у правосудним институцијама Босне и Херцеговине.
• Одлука о допустивости и меритуму број У-22/22 од 23. марта 2023. године, објављена у „Службеном гласнику Босне и Херцеговинеˮ број 29/22
Непостојање правних одредби о делегирању надлежности или изузимању свих судија Апелационог суда Брчко дистрикта у поступцима апстрактне оцјене усклађености правних аката с одредбама Статута Брчко дистрикта не доводи у питање стандард „непристрасности суда“ из члана II/3е) Устава Босне и Херцеговине, односно члана 6 став 1 Европске конвенције.
• Одлука о допустивости и меритуму број У-34/22 од 23. марта 2023. године, објављена у „Службеном гласнику Босне и Херцеговинеˮ број 29/23
Члан 2 став 2, члан 3 став 2, члан 5, члан 6, члан 10 став 4 и члан 13 Закона о платама и накнадама судија и јавних тужилаца у Републици Српској („Службени гласник Републике Српске“ број 56/22) у складу су са чл. I/2 и II/4 Устава Босне и Херцеговине, као и чланом 1 Протокола број 12 уз Европску конвенцију за заштиту људских права и основних слобода те чланом 26 Међународног пакта о грађанским и политичким правима.
• Одлука о допустивости и меритуму број У-26/22 од 13. јула 2023. године, објављена у „Службеном гласнику Босне и Херцеговинеˮ број 55/23, покренуто питање различитог третмана између судија и тужилаца у Републици Српској и судија и тужилаца у Федерацији БиХ као упоредних група
Чл. 29 и 30 Закона о Пореској управи Федерације Босне и Херцеговине („Службене новине Федерације Босне и Херцеговине“ бр. 33/02, 28/04, 57/09, 40/10, 29/11 – одлука УС, 27/12, 7/13, 71/14, 91/15 и 44/22) у складу су са чланом II/3к) Устава Босне и Херцеговине и чланом 1 Протокола број 1 уз Европску конвенцију за заштиту људских права и основних слобода.
• Одлука о допустивости и меритуму број У-2/23 од 13. јула 2023. године, објављена у „Службеном гласнику Босне и Херцеговинеˮ број 55/23, солидарна одговорност физичких лица за пореске обавезе правног лица у којем раде
Члан 46 став 5 Закона о пензијском и инвалидском осигурању („Службене новине ФБиХ“ бр. 13/18, 93/19 – одлука УСФБиХ, 94/20 – рјешење УСФБиХ, 90/21 и 19/22) у складу је са чланом II/3е) Устава Босне и Херцеговине и чланом 6 Европске конвенције за заштиту људских права и основних слобода, чланом II/3к) Устава Босне и Херцеговине и чланом 1 Протокола број 1 уз Европску конвенцију за заштиту људских права и основних слобода и чланом II/4 Устава Босне и Херцеговине, те чланом 14 Европске конвенције за заштиту људских права и основних слобода у вези са чланом II/3к) Устава Босне и Херцеговине и чланом 1 Протокола број 1 уз Европску конвенцију за заштиту људских права и основних слобода. На основу навода подносиоца захтјева, не може се утврдити да је усљед примјене члана 46 став 5 Закона о ПИО једна група пензионера (који су у одређеној календарској години остваривали плате које су пет пута веће од просјечне годишње плате) неоправдано стављена у неповољнији положај у односу на остале, већ да је циљ наведене одредбе да допринесе пажљивом балансирању и истовременом одражавању принципа солидарности и социјалне правде.
• Одлука о допустивости и меритуму број У-13/23 од 13. јула 2023. године, објављена у „Службеном гласнику Босне и Херцеговинеˮ број 55/23, ограничење висине личног годишњег коефицијента
