Уколико суд не донесе одлуку у меритуму у року од пет година а да не изнесе било какво оправдање, долази до кршења апелантовог права на утврђивање његових права путем суда у разумном року (члан 6 став 1 Европске конвенције у вези са чланом II/2 Устава), чак и у случају ако је поступак обустављен у складу са владином наредбом.
• Одлука број У-23/00 од 2. и 3. фебруара 2001. године, објављена у „Службеном гласнику Босне и Херцеговине" број 10/01, утврђена повреда члана 6 Европске конвенције и члана II/3е) Устава БиХ
Имајући у виду све појединости конкретног случаја, као и тешкоће с којима се сусрећу редовни судови у погледу великог броја предмета, те узимајући у обзир и чињеницу да орган управе није дао изјашњење у погледу дужине трајања поступка, Уставни суд закључује да те тешкоће нису биле такве природе да би лишиле апеланта права на судско одлучивање у „разумном року". Према томе, Уставни суд утврђује да је дошло до повреде члана 6 став 1 Европске конвенције у погледу одлучивања у разумном року.
• Одлука о допустивости и меритуму број АП-45/02 од 30. јуна 2004. године, став 72, објављена у „Службеном гласнику Босне и Херцеговине" број 41/04, пренос станарског права са дједа на унука, утврђена повреда члана 6 Европске конвенције и члана II/3е) Устава БиХ
Уставни суд закључује да је апелантима повријеђено право на правично суђење из члана II/3е) Устава Босне и Херцеговине и члана 6 став 1 Европске конвенције, те право на имовину из члана II/3к) Устава Босне и Херцеговине и члана 1 Протокола број 1 уз Европску конвенцију.
Уставни суд закључује да су и у конкретним случајевима непредузимањем неопходних мјера током дужег периода с циљем извршења правоснажних пресуда надлежне власти лишиле уставно право на правично суђење сваког корисног ефекта и онемогућиле апеланте да добију новац на који имају право према правоснажним судским пресудама. Поменуто непредузимање мјера је довело и до непропорционалног уплитања у њихово уставно право на мирно уживање имовине.
Уставни суд наглашава да циљ ове одлуке није да се апеланти доведу у привилегован положај у односу на остале имаоце правоснажних судских одлука на терет буџета, који се налазе у истој правној ситуацији, а нису се обраћали Уставном суду, јер би то било супротно циљу заштите људских права спровођењем генералне политике превентивних мјера и успостављања генералних механизама којим се отклања утврђено кршење људских права и основних слобода, те би водило додатном кршењу људских права ремећењем плана и система реализације утврђених потраживања у складу с планом.
Уставни суд закључује да је неопходно да надлежне власти Кантона Сарајево у цијелости преузму своју улогу и успоставе адекватан механизам који омогућава свим имаоцима судских одлука на терет буџета Кантона Сарајево да наплате досуђена потраживања, јер би било несврсисходно да Уставни суд настави одлучивати у новим појединим предметима те врсте и да настави налагати надлежним органима Кантона Сарајево да хитно поступе у тим предметима, јер би то стварало њихову обавезу да поступају мимо планова рјешавања предмета, генерисало нове поступке пред Уставним судом, те, генерално, не би водило ефективној заштити људских права, односно отклањању посљедица њиховог кршења.
• Одлука о допустивости и меритуму број АП-5559/17 од 12. марта 2019. године, ст. 72–75, извршење судских одлука на терет буџета, утврђена повреда члана 6 Европске конвенције и члана II/3е) Устава БиХ и члана II/3к) Устава Босне и Херцеговине и члана 1 Протокола број 1 уз Европску конвенцију - Кантон Сарајево;
• Одлука о допустивости и меритуму број АП-2882/17 од 12. марта 2019. године – Средњобосански кантон
