Уставни суд није надлежан да оцјењује уставност Дејтонског мировног споразума у односу на Устав Републике Босне и Херцеговине јер је Уставни суд установљен према Уставу Босне и Херцеговине с искључивим задатком да подржава Устав.
• Одлука број У-1/03 од 25. јула 2003. године, став 10, објављена у „Службеном гласнику Босне и Херцеговине“ број 38/03

Узимајући у обзир да право на имунитет не произлази из одредби Устава Босне и Херцеговине, питање имунитета носилаца функција у законодавним и извршним тијелима ентитета и њихових административних јединица није питање из Устава Босне и Херцеговине, нити је у надлежности Уставног суда.
• Одлука број У-2/03 од 26. септембра 2003. године, став 7, објављена у „Службеном гласнику Босне и Херцеговине“ број 39/03

С обзиром на то да Уставни суд није надлежан да одлучује о сагласности одредби Устава Западнохерцеговачког кантона с одредбама Устава Федерације Босне и Херцеговине, разматрање питања овлашћења предсједника Скупштине Западнохерцеговачког кантона за подношење таквог захтјева нема сврхе.
• Одлука о допустивости број У-5/03 од 25. јула 2003. године, став 7, објављена у „Службеном гласнику Босне и Херцеговине“ број 38/03

Уставни суд није надлежан да одлучује о сагласности одредби устава кантона с Уставом Федерације Босне и Херцеговине.
• Одлука број У-5/03 од 25. јула 2003. године, став 6, објављена у „Службеном гласнику Босне и Херцеговине“ број 38/03

У конкретном случају подносилац захтјева оспорава уставност општих аката (Одлуке о Комисији за очување националних споменика, Правилника о активностима Комисије за очување националних споменика везаним за међународну сарадњу, Пословника о раду Комисије за очување националних споменика, Критеријума за проглашење добара националним споменицима и Одлуке о Привременој листи националних споменика) на основу члана III/5а) Устава Босне и Херцеговине у вези са чл. 5, 7 и 9 Анекса 8 Општег оквирног споразума. У вези с тим, Уставни суд напомиње да је његов задатак, сходно члану VI/3 Устава Босне и Херцеговине, превасходно да подржава овај устав, а да је чланом VI/3а) алинеја 2 конкретизовано да Уставни суд има надлежност да испитује да ли је било која одредба устава или закона једног ентитета у складу с овим уставом. Дакле, Уставом Босне и Херцеговине је дата надлежност Уставном суду да врши контролу уставности у односу на одредбе Устава Босне и Херцеговине, односно Европске конвенције за заштиту људских права и основних слобода, а Уставном суду није дата надлежност да врши контролу уставности у односу на одредбе осталих анекса Општег оквирног споразума за мир у Босни и Херцеговини.
• Одлука број У-8/05 од 26. маја 2003. године, став 13, објављена у „Службеном гласнику Босне и Херцеговине“ број 87/06

Уставни суд указује да је извршење пресуде Карановић против Босне и Херцеговине (апликација број 39462/03 од 20. децембра 2007. године) међународноправна обавеза Босне и Херцеговине. Систем контроле извршења пресуда Европског суда за људска права, укључујући и, евентуално, доношење мјера због неизвршења тих пресуда, у потпуности је у дискрецији Савјета Европе. Због тог разлога Уставни суд нема надлежност да утврђује да ли је предметна пресуда извршена или не, или надлежност да наложи одређеном јавноправном субјекту у Босни и Херцеговини да изврши обавезе из те пресуде.
• Одлука о допустивости број У-12/08 од 28. марта 2009. године, став 9

Уставни суд није надлежан за оцјену уставности Резолуције Народне скупштине Републике Српске о непризнавању једнострано проглашене независности Косова и Метохије и опредјељењима Републике Српске јер се ради о акту који представља једну врсту политичке прокламације и није правно обавезујући.
• Одлука о допустивости број У-6/08 од 30. јануара 2009. године, став 10

Уставни суд сматра да су оспорени подзаконски акти Владе ФБиХ (Одлука о давању сагласности на отплатни план измирења обавеза по основу емисије обвезница за верификоване рачуне старе девизне штедње, Одлука о готовинској исплати верификованих потраживања рачуна старе девизне штедње по основу планиране емисије обвезница за 2008. годину и Уредба о измјенама Уредбе о поступку верификације потраживања и готовинских исплата по основу рачуна старе девизне штедње у ФБиХ) спроведбени прописи којима се омогућава спровођење Закона о измирењу обавеза и спровођење одлука Савјета министара и којима је, у складу с наведеним прописима, утврђен отплатни план измирења обавеза, те готовинска исплата за 2008. годину, као и додатни рок за подношење захтјева за верификовање рачуна старе девизне штедње. Уставни суд закључује да се у конкретном случају не ради о општим актима за чију је оцјену уставности надлежан у складу са чланом VI/3а) Устава Босне и Херцеговине. Осим тога, у овом случају Уставни суд не види ниједан разлог због којег би оспорени акти покретали питања кршења људских права и основних слобода. Стога је Уставни суд, узимајући у обзир наведене околности, а посебно имајући у виду своју досадашњу јуриспруденцију приликом тумачења своје надлежности, закључио да није надлежан да одлучује о оцјени уставности оспорених аката у смислу члана VI/3а) Устава Босне и Херцеговине.
• Одлука о допустивости број У-1/09 од 29. маја 2009. године, став 15, објављена у „Службеном гласнику Босне и Херцеговине“ број 73/09

Уставни суд сматра да, у конкретном случају, Пословник о раду Уставног суда РС не представља акт чију је усклађеност с Уставом Босне и Херцеговине Уставни суд надлежан да испита према одредбама члана VI/3а) Устава Босне и Херцеговине.
• Одлука о допустивости број У-7/10 од 26. новембра 2010. године, став 26, објављена у „Службеном гласнику Босне и Херцеговине“ број 24/11

У конкретном случају Уставни суд сматра да се очигледно не ради о захтјеву за оцјену компатибилности било којег закона од чијег важења зависи одлука редовног суда, већ о захтјеву за оцјену поступања судије редовног суда у вођењу судског поступка и примјени правила судског поступка. Уставни суд закључује да у овој врсти поступка није надлежан за такво одлучивање.
• Одлука о допустивости број У-8/11 од 15. јула 2011. године, став 6

Уставни суд сматра да Правила Уставног суда, која су Уставом Босне и Херцеговине прописана као акт чије је доношење у искључивој надлежности Уставног суда, имају специфичну уставну природу која је резултат потребе и намјере да се у пуној мјери очува и заштити аутономија и независност Уставног суда. С обзиром на такву уставну природу тог акта, те на чињеницу да тај акт своје извориште има директно у Уставу Босне и Херцеговине, Уставни суд сматра да се „правила суда“ могу сматрати sui generis „законом“ у смислу члана VI/3а) Устава Босне и Херцеговине. Међутим, с обзиром на јасно прописану искључиву надлежност Уставног суда да донесе „правила суда“, Уставни суд сматра да у односу на то питање не може доћи до било каквог „спора“ између два ентитета, или између Босне и Херцеговине и једног или оба ентитета, те између институција Босне и Херцеговине, чију би уставност Уставни суд био надлежан да оцјењује у смислу члана VI/3а) Устава Босне и Херцеговине.
• Одлука о допустивости број У-7/13 од 27. септембра 2013. године, став 11, објављена у „Службеном гласнику Босне и Херцеговине“ број 84/13

Уставни суд сматра да поштовање принципа конститутивности народа и принципа недискриминације у погледу начина прописивања симбола административних и локалних јединица, као питања које је у искључивој надлежности ентитета, прије свега покреће питање усклађености аката који садрже одредбе о овом питању с уставом ентитета, за које је коначни ауторитет уставни суд ентитета. Такође, имајући у виду релевантну праксу ентитетских судова, у истом чињеничном и правном питању, конкретно Уставног суда ФБиХ, Уставни суд сматра да не постоје ни околности које би указале да ентитетски уставни судови, конкретно Уставни суд ФБиХ, тумаче и примјењују ентитетски устав супротно Уставу БиХ. Сходно наведеном, Уставни суд је закључио да у конкретном случају није надлежан да одлучује у смислу члана VI/3а) Устава БиХ.
• Одлука о допустивости број У-28/13 од 26. марта 2015. године, став 23, објављена у „Службеном гласнику Босне и Херцеговине“ број 33/15 (одлука Уставног суда поводом захтјева за оцјену уставности чл. 1 и 2 Амандмана на Устав Посавског кантона, члана 9 Статута Општине Цазин, члана 9 Статута Општине Кључ, чл. 10 и 11 Статута Општине Велика Кладуша, члана 8 Статута Општине Зеница, члана 9 Статута Општине Посушје, чл. 2 и 3 Одлуке о грбу и застави Општине Босанска Крупа, члана 1 Одлуке о усвајању знака Општине Челић број 01-101/95 од 28. октобра 1995. године, члана 2 Одлуке о грбу Општине Бреза, члана 2 Одлуке о грбу и застави Општине Високо, члана 3 Одлуке о грбу и застави Општине Вогошћа број 01-02- 2387/02 од 24. септембра 2002. године и члана 1 Одлуке о усвајању грба и заставе Општине Купрес)

Уставни суд није надлежан за оцјену уставности Одлуке о усвајању Јединственог програма обраде података пописа становништва, домаћинстава и станова у Босни и Херцеговини 2013. године број 11-43-2-12-601-2/16 од 18. маја 2016. године и Јединственог програма обраде  података  пописа  становништва,  домаћинстава и станова у Босни и Херцеговини 2013. године („Службени гласник БиХ“ број 38/16 од 24. маја 2016. године). Оспорени акти као методолошки документи којим се регулише питање које захтијева примјену стручних и научних метода рада, у односу на које Агенција ужива техничку аутономију, очигледно не покрећу питање кршења људских права и основних слобода заштићених Уставом и Европском конвенцијом, а што би, у складу с праксом цитираном у овој одлуци Уставног суда, био основ за заснивање надлежности Уставног суда.
• Одлука о допустивости број У-7/16 од 19. јануара 2017. године, објављена у „Службеном гласнику Босне и Херцеговине“ број 10/17

Путем надлежности из члана VI/3а) Устава Босне и Херцеговине Уставни суд не може да испита да ли су закони које су донијеле кантоналне скупштине у складу с Уставом Босне и Херцеговине, нити да ли такви закони поштују захтјеве и стандарде закона донесених на нивоу Босне и Херцеговине. Уставни суд може једино путем надлежности из члана VI/3ц) Устава Босне и Херцеговине да испита да ли је закон који је донијела кантонална скупштина „компатибилан с овим уставом или са законима Босне и Херцеговине“. Наиме, Уставни суд подсјећа да је, у складу са чланом VI/3ц) Устава БиХ, надлежан у питањима која му је прослиједио било који суд у БиХ у погледу тога да ли је закон од чијег важења зависи његова одлука компатибилан с овим уставом, с Европском конвенцијом и њеним протоколима, или са законима Босне и Херцеговине, или у погледу постојања или домашаја неког општег правила међународног јавног права које је битно за одлуку суда.
• Одлука о допустивости број У-19/16 од 31. марта 2017. године, објављена у „Службеном гласнику Босне и Херцеговине“ број 35/17;
• Одлука о допустивости број У-4/17 од 28. септембра 2017. године, објављена у „Службеном гласнику Босне и Херцеговине“ број 76/17

У конкретном случају Уставни суд не види ниједан разлог због којег би оспорени акт (Правилник о условима за издавање лиценце и квалификационе картице возача, „Службени гласник Босне и Херцеговине“ број 77/14) покретао озбиљна питања кршења људских права и основних слобода или питање спора за који је једино надлежан. Стога, Уставни суд, узимајући у обзир наведене конкретне околности, а посебно имајући у виду своју досадашњу јуриспруденцију приликом тумачења своје надлежности, закључује да није надлежан да одлучује о оцјени уставности и законитости оспореног акта у смислу члана VI/3а) Устава Босне и Херцеговине.
• Одлука о допустивости број У-5/17 од 28. септембра 2017. године, објављена у „Службеном гласнику Босне и Херцеговине“ број 76/17

Уставни суд сматра да поштовање принципа конститутивности народа и принципа недискриминације као питања које је такође у надлежности ентитета Федерације БиХ, прије свега, покреће питање усклађености аката који садрже одредбе о овом питању с уставом ентитета, за које је коначни ауторитет уставни суд ентитета. Такође, имајући у виду релевантну праксу ентитетског суда – Уставног суда ФБиХ, његову пресуду од 16. маја 2018. године, Уставни суд сматра да не постоје ни околности које би указале на то да ентитетски уставни суд, то јест Уставни суд ФБиХ, тумачи и примјењује ентитетски устав супротно Уставу БиХ. Сходно наведеном, Уставни суд је закључио да у конкретном случају није надлежан да одлучује у смислу члана VI/3а) Устава БиХ.
• Одлука о допустивости број У-8/18 од 27. септембра 2018. године, објављена у „Службеном гласнику Босне и Херцеговине“ број 76/18, оцјена уставности устава кантона

Уставни суд сматра да оспорено Упутство о измјени и допунама Упутства о поступку спровођења посредних избора за тијела власти у Босни и Херцеговини обухваћених Изборним законом Босне и Херцеговине представља спроведбени акт који је ЦИК донио с циљем спровођења Изборног закона у поступку спровођења посредних избора за органе власти у Босни и Херцеговини којим је утврђен прелиминаран број делегата за Дом народа који се бирају из скупштина кантона. Сходно томе, али и чињеници да се ради о одредби привременог карактера, Уставни суд закључује да се у конкретном случају не ради о општем акту за чију је оцјену уставности надлежан у складу са чланом VI/3а) Устава Босне и Херцеговине. При томе, у овом случају, имајући у виду садржај поднесеног захтјева, у свјетлу члана 31 Правила Уставног суда, Уставни суд не уочава ниједан разлог због којег би оспорени спроведбени акт ЦИК-а покретао питање кршења људских права и основних слобода. Стога је Уставни суд, узимајући у обзир све наведене околности, а посебно имајући у виду своју досадашњу јуриспруденцију приликом тумачења своје надлежности, закључио да није надлежан да одлучује о оцјени уставности оспореног акта ЦИК-а у смислу члана VI/3а) Устава Босне и Херцеговине.
• Одлука о допустивости број У-24/18 од 31. јануара 2019. године, објављена у „Службеном гласнику Босне и Херцеговине“ број 16/19

Уставни суд сматра да је у надлежности редовних судова да провјере да ли је административни пропис, као што су упутства ЦИК-а, у складу с Изборним законом и Уставом Федерације БиХ. Стога, подржавајући ставове изнесене у Одлуци број У-24/18, Уставни суд сматра да изнесена аргументација подноситељке захтјева није могла да доведе у сумњу ставове Уставног суда који су заузети у Одлуци број У-24/18, а који могу да се примијене (и) на наводе из предметног захтјева за оцјену уставности.
• Одлука о допустивости број У-3/19 од 28. марта 2019. године, објављена у „Службеном гласнику Босне и Херцеговине“ број 30/19

Уставни суд наглашава да се у конкретном случају ради о оцјени законитости акта за који постоји судска заштита пред редовним судом (Судом БиХ, у складу с надлежношћу тог суда), и без обзира на могућу оцјену о кршењу закона, у поступку пред Уставним судом се не може цијенити законитост општег акта (као подзаконског акта), већ уставност, ако су испуњени услови који су већ наведени у пракси Уставног суда.

Имајући у виду управо тврдње из захтјева у погледу неуставности и незаконитости оспорене одлуке о одгађању одржавања Локалних избора 2020. године које се односе на продужење трајања мандата изабраних представника, немогућност одгађања избора у цијелости, разлоге за одгађање избора због немогућности гласања и непридржавање рока до којег се избори могу одгодити, Уставни суд сматра да се ради о надлежности редовног суда.

Стога, не постоје разлози да Уставни суд одступи од своје праксе у тумачењу надлежности, односно да се прогласи надлежним за оцјену уставности оспорене одлуке као правног акта ниже правне снаге од закона, односно акта који није изричито наведен у одредби члана VI/3а) Устава Босне и Херцеговине.
• Одлука о допустивости број У-5/20 од 2. јула 2020. године, објављена у „Службеном гласнику Босне и Херцеговинеˮ број 43/20

Уставни суд није надлежан да одлучује о привременој неспособности члана Предсједништва Босне и Херцеговине зато што таква надлежност није прописана Уставом Босне и Херцеговине.
• Одлука о допустивости број У-11/21 од 2. децембра 2021. године, објављена у „Службеном гласнику Босне и Херцеговинеˮ број 78/21

У конкретном случају, захтјев је поднесен на основу одредбе члана VI/3а) Устава Босне и Херцеговине, а тражи се апстрактна оцјена уставности подзаконског акта – спорне Уредбе о контроли јавних набавки у свим институцијама чији је оснивач Кантон Сарајево („Службене новине Кантона Сарајево“ бр. 27/19, 29/19, 48/19 и 13/20), коју је донијела Влада Кантона Сарајево. У одлукама бр. У-19/16 и У-4/17 Уставни суд је одлучио да није надлежан за оцјену уставности „закона које је донијела кантонална скупштина“ када је захтјев поднесен „на основу надлежности из члана VI/3а), а не на основу надлежности из члана VI/3ц) Устава Босне и Херцеговине“. Све што је наведено у погледу ненадлежности за одлучивање о уставности „закона које је донијела кантонална скупштина“, на основу члана VI/3а) Устава Босне и Херцеговине, може се рећи и за све остале акте ниже правне снаге од закона које су донијела кантонална законодавна или извршна тијела (скупштина, влада итд.). Стога, у овом случају, Уставни суд сматра да није надлежан да одлучује о захтјеву који је поднесен на основу члана VI/3а) Устава Босне и Херцеговине ради оцјене уставности уредбе коју је донијела Влада Кантона Сарајево, из истих разлога који су наведени у одлукама бр. У-19/16 и У-4/17.
• Одлука о допустивости број У-15/22 од 22. септембра 2022. године, објављена у „Службеном гласнику Босне и Херцеговинеˮ број 67/22