С обзиром на то да је жалба изјављена на првостепено рјешење била неблаговремена, за разматрање апелације није испуњен услов исцрпљивања свих ефективних правних лијекова могућих према закону.
• Одлука о допустивости број У-21/03 од 23. марта 2004. године, став 4;
• Одлука о допустивости број АП-1181/05 од 13. јуна 2006. године, ст. 7 и 8
У случају када су редовни судови одбацили тужбу као неблаговремену и нису одлучивали о меритуму не постоје правне претпоставке за разматрање апелације јер апелант, у складу с правилима о исцрпљивању правних лијекова, није дошао до одлуке која се може сматрати коначном и против које се може поднијети апелација Уставном суду.
• Одлука о допустивости број У-92/03 од 17. марта 2004. године, став 8;
• Одлука о допустивости број АП-1247/05 од 20. децембра 2005. године, ст. 10 и 11;
• Одлука о допустивости број АП-1295/05 од 27. јуна 2006. године, став 6;
• Одлука о допустивости број АП-1473/05 од 12. септембра 2006. године, став 9
Апеланткиња је пропустила да искористи законску могућност да уложи ревизију против оспорене пресуде Кантоналног суда у складу са чланом 26 Закона о ванпарничном поступку. Дакле, апеланткиња је могла да уложи ревизију, али то није учинила, па сходно томе за разматрање апелације није испуњен услов исцрпљивања свих ефективних правних лијекова могућих по закону.
• Одлука о допустивости број У-29/03 од 19. априла 2004. године, став 12, ванпарнични поступак за одређивање носиоца станарског права;
• Одлука о допустивости број АП-1141/05 од 9. маја 2006. године, став 6
Неизјављивањем приговора у редовном прекршајном поступку апелант је пропустио да исцрпи ефективне правне лијекове могуће по закону.
• Одлука о допустивости број АП-687/04 од 29. септембра 2004. године, став 8
Апелација не испуњава услов исцрпљивања правних лијекова могућих по закону уколико апеланти нису испоштовали рок за подношење жалбе против рјешења првостепеног органа управе, те уколико након рјешења другостепеног органа управе против тих рјешења нису покренули управни спор. Тужба у управном спору против коначних рјешења органа управе се сматра ефективним правним лијеком и он се мора исцрпити прије подношења апелације.
• Одлука о допустивости број АП-565/04 од 9. децембра 2004. године, став 7
У конкретном случају, апелантов приједлог за извршење је одбијен као неуредан, што значи да није испуњавао формалне услове тог правног лијека, па се побијано рјешење не може сматрати коначном одлуком, односно апелант није исцрпио правне лијекове могуће по закону.
• Одлука о допустивости број АП-355/04 од 23. марта 2005. године
Услов исцрпљивања правних лијекова није испуњен уколико је апеланткиња пропустила да, због недоношења одлуке о жалби у законом прописаном року, покрене управни спор.
• Одлука о допустивости број АП-683/04 од 23. марта 2005. године, став 6
У конкретном случају, слиједећи погрешну правну поуку, апелант је поднио тужбу Суду Босне и Херцеговине против наведеног рјешења као коначног управног акта. Међутим, ефективни правни лијек који је апеланту био на располагању је тужба надлежном редовном суду ради покретања радног спора. Апелант не треба да сноси посљедице погрешне правне поуке, дате у наведеном рјешењу, али ни чињеница да је таква поука дата не може да успостави стварну надлежност Суда Босне и Херцеговине за рјешавање у конкретном случају. У правилу, у случају погрешно дате правне поуке у одлукама које се могу побијати неким од прописаних правних лијекова, заинтересоване странке су у обавези да користе прописане правне лијекове, а не оне који су наведени у погрешној поуци. Према томе, апелант је био дужан да поднесе тужбу надлежном редовном суду ради покретања радног спора.
• Одлука о допустивости број АП-309/04 од 12. априла 2005. године, став 12
У конкретном случају апелант оспорава рјешење Федералне комисије за имплементацију члана 143 Закона о раду против којег је могао да поднесе тужбу надлежном општинском суду, како је наведено и у правној поуци оспореног рјешења. Међутим, ово правно средство апелант није користио, па произлази да за разматрање апелације није испуњен услов исцрпљивања свих правних лијекова могућих по закону.
• Одлука о допустивости број АП-970/05 од 18. маја 2005. године, став 7
У конкретном случају апеланткиња оспорава рјешење Управе против којег је било могуће изјавити жалбу другостепеном органу управе – Кантоналном министарству. Како апеланткиња није дошла до коначне одлуке у свом случају, која би могла да буде предмет преиспитивања пред Уставним судом, већ је апелацију поднијела против првостепеног рјешења, слиједи да за разматрање апелације није испуњен услов исцрпљивања свих правних лијекова могућих по закону.
• Одлука о допустивости број АП-1071/05 од 18. маја 2005. године, став 8;
• Одлука о допустивости број АП-1287/05 од 20. октобра 2006. године, став 6
Апеланти су у апелацији навели да им је онемогућен повратак у њихове непокретности јер су усљед ратних дејстава уништене, те им је тако нанесена и материјална и нематеријална штета. Из навода апелације и приложене документације произлази да апеланти нису покренули никакав поступак ради накнаде штете у складу с позитивним прописима како би дошли до коначне одлуке која би била предмет побијања пред Уставним судом, односно нису исцрпили ефективне правне лијекове у смислу члана 16 став (1) Правила Уставног суда.
• Одлука о допустивости број АП-1303/05 од 13. септембра 2005. године, став 4;
• Одлука о допустивости број АП-965/05 од 12. априла 2006. године, став 5;
• Одлука о допустивости број АП-1254/05 од 27. јуна 2006. године, став 4;
• Одлука о допустивости број АП-1633/05 од 12. септембра 2006. године, став 6
Апеланткињин захтјев за заштиту слобода и права појединаца у вези с рјешењем Министарства од 1. јула 2005. године одбачен је оспореним рјешењем, уз образложење да је апеланткињи била обезбијеђена судска заштита у виду покретања управног спора који апеланткиња није покренула. Дакле, апеланткиња, у смислу принципа наведеног у претходном ставу ове одлуке, није испоштовала формалне захтјеве овог правног лијека и није дошла до коначне одлуке која би могла да буде предмет испитивања пред Уставним судом. С обзиром на наведено, у односу на овај дио апеланткињиних навода, апеланткиња је пропустила да исцрпи дјелотворан правни лијек у смислу члана 16 став (1) Правила Уставног суда.
• Одлука о допустивости број АП-2111/05 од 16. јануара 2006. године, став 8
У конкретном случају апеланткиња против рјешења Федералне комисије није тужбом покренула управни спор према одредбама Закона о управним споровима, те тако покушала исходовати мериторну судску одлуку с циљем заштите својих права. Према томе, будући да није испуњен услов исцрпљивања свих правних лијекова могућих према закону, апелација се не може разматрати.
• Одлука о допустивости број АП-475/05 од 9. фебруара 2006. године, став 5;
• Одлука о допустивости број АП-898/05 од 12. априла 2006. године, став 5
У конкретном случају апелант се, у суштини, жали на неизвршење одлуке Комисије за имплементацију члана 143 Закона о раду. Међутим, апелант није поднио приједлог за извршење ове одлуке, иако је имао ту могућност у складу са чланом 215 Закона о извршном поступку. Према томе, будући да није испуњен услов исцрпљивања свих правних лијекова могућих према закону, апелација се не може разматрати.
• Одлука о допустивости број АП-1339/05 од 9. фебруара 2006. године, став 6;
• Одлука о допустивости број АП-1418/05 од 12. септембра 2006. године, став 6
Уколико апеланти сматрају да имају одређено новчано потраживање према „Сарајево осигурању“ д.д. Сарајево због неисплаћивања дивиденди, имају могућност да своја потраживања остваре у одговарајућем судском поступку, а што апеланти нису учинили. Према томе, будући да није испуњен услов исцрпљивања свих правних лијекова могућих према закону, апелација се не може разматрати.
• Одлука о допустивости број АП-1351/05 од 9. фебруара 2006. године, став 6;
• Одлука о допустивости број АП-1885/05 од 14. марта 2006. године, став 9
У конкретном случају поступак у апелантовом предмету није завршен јер надлежни орган није одлучио о његовом захтјеву. Међутим, апелант није поднио жалбу надлежном другостепеном органу, односно није поднио жалбу другостепеном органу као да је његов захтјев одбијен, иако је такву могућност имао сходно одредби члана 216 став 3 Закона о управном поступку Федерације БиХ. Према томе, будући да није испуњен услов исцрпљивања свих правних лијекова могућих према закону, апелација се не може разматрати.
• Одлука о допустивости број АП-1101/05 од 9. фебруара 2006. године, став 6
Када апелант против рјешења о одређивању и продужавању притвора, против којих је имао право улагања жалбе, дјелотворног правног лијека, и о том праву био поучен, није улагао жалбу, слиједи да нису исцрпљени правни лијекови могући према закону.
• Одлука о меритуму број АП-263/05 од 14. марта 2006. године, став 17, објављена у „Службеном гласнику Босне и Херцеговине“ број 49/06;
• Одлука о допустивости број АП-1346/05 од 13. јула 2005. године, став 9
Апеланти сами наводе да нису покретали никакву тужбу за заштиту уставног права на имовину. С обзиром на то да члан 16 став (1) Правила Уставног суда предвиђа да Уставни суд може да разматра апелацију само ако су против пресуде, односно одлуке која се њом побија, исцрпљени сви дјелотворни правни лијекови могући према закону, из тога произлази да је неопходан услов за оцјену да ли су повријеђена нечија уставна права постојање пресуде или одлуке надлежних органа, односно судова. У конкретном случају апеланти нису покренули ни парнични нити управни поступак ради утврђивања повреде њихових својинских права пред надлежним органима. Према томе, за разматрање апелације није испуњен услов исцрпљивања свих правних лијекова могућих по закону.
• Одлука о допустивости број АП-1139/05 од 14. марта 2006. године, ст. 5 и 6
Како одредбама Закона о кретању и боравку странаца и азилу није експлицитно одређено да се против другостепеног рјешења којим је одбијен апеланткињин захтјев за одобрење привременог боравка у Босни и Херцеговини не може покренути управни спор, произлази да апеланткиња прије подношења апелације Уставном суду није исцрпила све расположиве правне лијекове могуће по закону.
• Одлука о допустивости број АП-893/05 од 12. априла 2006. године, став 7
Апеланткиња није предочила било какав доказ којим би поткријепила своје наводе да је надлежном суду поднијела тужбу против Одлуке Комисије за приговоре послодавца, те покушала исходовати мериторну одлуку с циљем заштите својих права у складу са чланом 83 Закона о основним правима из радног односа. Према томе, будући да није испуњен услов исцрпљивања свих правних лијекова могућих према закону, апелација се не може разматрати.
• Одлука о допустивости број АП-911/05 од 12. априла 2006. године, ст. 6 и 7
У конкретном случају апеланткиња је пропустила да искористи расположиви дјелотворни правни лијек, односно да против оспореног рјешења Основног суда изјави жалбу Окружном суду, због чега није исцрпила све правне лијекове који су могући по закону. Према томе, будући да није испуњен услов исцрпљивања свих правних лијекова могућих према закону, апелација се не може разматрати.
• Одлука о допустивости број АП-1142/05 од 9. маја 2006. године, став 6;
• Одлука о допустивости број АП-1217/05 од 9. маја 2006. године, став 7;
• Одлука о допустивости број АП-1227/05 од 9. фебруара 2006. године, став 13;
• Одлука о допустивости број АП-1480/05 од 9. новембра 2006. године, став 13
Очигледно је да се у околностима овог случаја апелантов тужбени захтјев односио на правна и процесна питања која се тичу управног поступка и која нису могла да буду расправљена у парничном поступку пред редовним судовима. У таквој ситуацији, апелант је морао да поднесе предметни захтјев надлежном органу управе или да оправда немогућност подношења захтјева стварно надлежном органу, тј. исцрпљивање правних лијекова. Према томе, за мериторно разматрање апелације није испуњен услов исцрпљивања свих правних лијекова могућих по закону.
• Одлука о допустивости број АП-1153/05 од 9. маја 2006. године, став 15;
• Одлука о допустивости број АП-1772/05 од 27. јуна 2006. године, став 8
У конкретном случају апелант није доставио никакав доказ да се жалио, односно подносио притужбу на повреду својих права руководиоцу КПЗ Фоча и Министарству правде, па за разматрање апелације није испуњен услов исцрпљивања свих правних лијекова могућих по закону.
• Одлука о допустивости број АП-1237/05 од 9. маја 2006. године, став 6;
• Одлука о допустивости број АП-1719/05 од 20. септембра 2006. године, ст. 22 и 23
Будући да је апеланткиња пропустила да изјави жалбу због тога што Кантонална комисија за имплементацију члана 143 Закона о раду није донијела одлуку, њена апелација поднесена Уставном суду мора да буде одбачена као недопустива јер за разматрање апелације није испуњен услов исцрпљивања свих правних лијекова могућих по закону.
• Одлука о допустивости број АП-1354/05 од 9. маја 2006. године, став 8
У конкретном случају апеланткиња ради утврђивања висине износа породичне пензије и исплате разлике неисплаћених пензија у готовом новцу, умјесто сертификата, није покренула никакав поступак пред надлежним Федералним заводом за пензијско-инвалидско осигурање у складу с позитивно-правним прописима, односно није захтијевала доношење одлуке нити је исцрпила остале расположиве правне лијекове како би дошла до коначне и мериторне одлуке која би могла да буде предмет испитивања пред Уставним судом. Према томе, будући да није испуњен услов исцрпљивања свих правних лијекова могућих по закону, апелација се не може разматрати.
• Одлука о допустивости број АП-2146/05 од 9. маја 2006. године, став 4
У конкретном случају апеланти нису дошли до коначне и мериторне одлуке која би могла да буде предмет испитивања пред Уставним судом. Стога, апеланти, подношењем тужбе Кантоналном суду против тужене која није пасивно легитимисана, нису ефективно исцрпили правне лијекове, већ су само формално поднијели тужбу, на основу које редовни судови нису могли мериторно одлучивати јер она није испуњавала формалне услове тог правног лијека. Према томе, будући да није испуњен услов исцрпљивања свих правних лијекова могућих према закону, апелација се не може разматрати.
• Одлука о допустивости број АП-1256/05 од 27. јуна 2006. године, став 9
Апелант у поступку извршења правоснажне пресуде, као тражилац извршења, има могућност да од Општинског суда тражи доношење рјешења којим ће суд туженим изрећи новчану казну због неизвршења и тако их обавезати да изврше пресуду, односно врате апеланта на посао. Затим, у вези с апелантовим захтјевом Уставном суду да му се призна радни стаж, апелант има могућност да, у смислу члана 53 Закона о парничном поступку, против послодавца покрене парнични поступак ради уплате доприноса и тако дође до коначне одлуке која би могла да буде предмет испитивања пред Уставним судом. Дакле, апелант није исцрпио дјелотворне правне лијекове могуће по закону у смислу члана 16 став (1) Правила Уставног суда, те тако није испуњен један од основних формалних услова за разматрање апелације од стране Уставног суда.
• Одлука о допустивости број АП-1338/05 од 27. јуна 2006. године, ст. 7 и 9;
• Одлука о допустивости број АП-1388/05 од 27. јуна 2006. године, став 4
Неблаговременим подношењем жалбе надлежном управном органу апелант није ефективно исцрпио правне лијекове, већ је само формално ван рока поднио жалбу, на основу које управни и судски органи нису могли да мериторно одлучују јер она није испуњавала формалне услове тог правног лијека.
• Одлука о допустивости број АП-1842/05 од 13. јуна 2006. године, став 6
У конкретном случају апеланткиња је могла да тужбом код надлежног редовног суда у парничном поступку оспорава Споразум о исплати дуга који је потписала с Владом РС, односно да тражи раскид наведеног споразума јер је своју изјаву о одрицању права на исплату камате дала усљед мана воље, односно у заблуди, под принудом или преваром, те након тога да тражи исплату законске затезне камате.
• Одлука о допустивости број АП-2040/05 од 20. октобра 2006. године, став 7
У документацији списа пред Уставним судом нема доказа да је апеланткиња покренула парнични поступак пред надлежним судом због несталих покретних ствари из њеног стана. Према томе, будући да апеланткиња није покренула парнични поступак против оптужене ради намирења свог потраживања, како ју је и упутио кривични суд, Уставни суд констатује да није испуњен услов исцрпљивања свих правних лијекова могућих према закону у односу на члан II/3к) Устава Босне и Херцеговине и члан 1 Протокола број 1 уз Европску конвенцију.
• Одлука о допустивости број АП-2057/05 од 20. октобра 2006. године, став 10
Апеланткиња је пропустила да тражи понављање управног поступка у којем је донесено коначно спорно првостепено рјешење, а који би се поновио и била би донесена нова одлука да је у том смислу поднесен приједлог. Према томе, будући да није испуњен услов исцрпљивања свих правних лијекова могућих према закону, апелација се не може разматрати.
• Одлука о допустивости број АП-2177/05 од 9. новембра 2006. године, став 11
У конкретном случају, Уставни суд запажа да је Општински суд оспореном пресудом апеланту прво изрекао казну од двије године затвора која је предвиђена споразумом о признању кривице између апеланта и Кантоналног тужилаштва, а затим му је, примјеном одредбе члана 54 КЗФБиХ, на коју упућује одредба члана 56 став 1 КЗФБиХ, изрекао јединствену казну затвора у трајању од двије године и два мјесеца. Будући да је изречена јединствена казна затвора изашла из оквира санкције предвиђене споразумом који је суд прихватио, апелант је имао право да против те изречене јединствене казне поднесе жалбу у којој би оспорио то што суд у јединствену казну није урачунао и раније изречену казну затвора у трајању од годину и два мјесеца по Пресуди Општинског суда број 07-58-К-02142707-К од 4. фебруара 2008. године, те правилност опозива условне осуде изречене Пресудом тог суда број К-009723/06 од 20. јуна 2006. године, што су питања која је поставио у апелацији. У том поступку апелант би, дакле, оспоравао примјену других одредби КЗФБиХ (члан 56), а не примјену одредби ЗКПФБиХ којим је регулисан институт „признања кривице“ у којем, према изричитој законској одредби члана 246 став 4 тачка ц) ЗКПФБиХ, „не може поднијети жалбу на кривично-правну санкцију која ће му бити изречена“.
• Одлука о допустивости број АП-3246/08 од 29. јуна 2011. године, став 13
Уставни суд подсјећа да право на доношење одлуке у разумном року представља само један од аспеката права на правично суђење који гарантује апелантима да, и без испуњавања осталих услова неопходних за допустивост апелације у смислу члана 18 Правила Уставног суда (мериторна одлука, рок, исцрпљивање правних лијекова и др.), могу да поднесу апелацију у току трајања поступка пред редовним судовима. Смисао ове одредбе је омогућавање Уставном суду да разматра апелацију само у погледу дужине поступка како би својом одлуком омогућио апелантима да у разумним роковима дођу до коначне одлуке, што је основни смисао и крајњи циљ сваког судског поступка. Стога би у ситуацији када сам апелант не изјави приговор и тиме изгуби могућност да дође до коначне одлуке у предметном извршном поступку било илузорно очекивати да ће Уставни суд пружити заштиту само у односу на овај аспекат права на правично суђење и поред чињенице да апелант због неисцрпљивања правног лијека неће испунити први и основни услов допустивости, а то је коначна одлука. Таквим поступањем Уставни суд би овај аспекат права на правично суђење свео на пуки формализам, односно обезвриједио би значај механизма који омогућава Уставном суду да у току трајања поступка реагује, односно наложи редовним судовима да донесу одлуку. Супротно тумачење гаранција које пружа овај члан довело би до тога да би редовни судови имали читав низ судских поступака у којим апеланти уопште не желе да исходе коначну одлуку, али ће због могућности које пружа право на доношење одлуке у разумном року као сегмент права на правично суђење из члана II/3е) Устава Босне и Херцеговине и члана 6 став 1 Европске конвенције покретати и истрајавати на вођењу оваквих поступака с надом да ће због евентуалног кршења овог права моћи добити накнаду нематеријалне штете сходно члану 74 Правила Уставног суда.
• Одлука о допустивости број АП-4265/14 од 19. априла 2017. године, став 17, разуман рок, извршни поступак
Уставни суд примјећује да апеланти сматрају да им је повријеђено право на правично суђење, право на имовину и право на дјелотворан правни лијек због немогућности реализације потраживања из радног односа, досуђених правоснажном и извршном пресудом Општинског суда. Наиме, апеланти сматрају да је држава дужна да из својих средстава исплати апелантима износе досуђене правоснажном пресудом Општинског суда с обзиром на то да је извршеник у већинској својини државе. У вези с тим, Уставни суд подсјећа да је Европски суд у предмету Бахрија Муминовић и други против Босне и Херцеговине, који се, inter alia, односио и на немогућност реализације потраживања из радног односа утврђених пресудом чије се неизвршење оспорава предметном апелацијом, заузео становиште: „У предметном случају Суд запажа да су апликанти истакли да би се власници предузећа о којима је ријеч (односно Федерација Босне и Херцеговине у случају Криваје, Тузлански кантон у случају ТТУ и Град Мостар у случају Сигурности) требали сматрати одговорним за дугове предузећа, укључујући и дугове по пресудама у њихову корист. Они су тако у ствари позвали Суд да скине корпоративни вео у погледу ових предузећа. У том смислу, апликанти, између осталог, наводе да су власти о којима је ријеч злоупотријебиле корпоративну форму и имовину предузећа. Суд даље примјећује да се према домаћем закону (види тачку 61 горе у тексту) може покренути парнични поступак за подизање корпоративног вела у таквим околностима. Како је горе већ наведено, постојање пуке сумње у изгледе на успјех правног лијека који није очито узалудан није ваљан разлог за пропуст да се он искористи. [...] Коначно, у погледу аргумента да би приговор владе требало одбити јер је Уставни суд прогласио апелације гђе Муминовић, г. Брадарића и г. Ивељића допуштеним и разматрао њихове предмете у меритуму, Суд запажа да су разматране и проглашене допуштеним само њихове притужбе о дужини поступка (види тачке 19, 27 и 37 горе у тексту). Уставни суд се није бавио питањем да ли би дугове по пресудама у корист апликаната требало приписати држави, што значи и наплатити од државе, што је суштина овог случаја пред Судом. Тако се овај дио предмета мора одбацити у складу са чланом 35 ставови 1 и 4 Конвенције због неисцрпљивања домаћих правних лијекова. [...]“ (види Европски суд, Бахрија Муминовић и други против Босне и Херцеговине, одлука о допустивости од 27. новембра 2018. године, апликација број 14738/16). Имајући у виду наведену праксу Европског суда, као и чињеницу да апеланти нису покренули поступак „подизања корпоративног вела“, односно да нису, на основу одредби члана 54 Закона о парничном поступку, поднијели деклараторну тужбу у парничном поступку с циљем утврђивања да су у конкретном случају били испуњени услови прописани одредбама члана 5 Закона о привредним друштвима како би Влада Тузланског кантона, као већински власник извршеника, била одговорна за измирење предметних потраживања, Уставни суд закључује да апеланти у конкретном случају нису исцрпили правне лијекове могуће по закону те су због тога предметне апелације недопустиве.
• Одлуке о допустивости бр. АП-1467/17 од 11. јуна 2019. године, став 36, АП-4372/18 од 15. јула 2020. године, АП-5011/19 од 10. новембра 2020. године
Уставни суд запажа да је апеланткиња поднијела апелацију Уставном суду због недоношења одлуке у разумном року у ванпарничном поступку који се води пред Основним судом. У вези с тим, Уставни суд запажа да апеланткиња није у складу са чланом 6 Закона о заштити права на суђење у разумном року, који је ступио на снагу 1. јануара 2021. године, прије подношења апелације поднијела захтјев за убрзање поступка Основном суду с циљем заштите права на суђење у разумном року. С обзиром на наведено, у конкретном случају није испуњен услов исцрпљивања свих правних лијекова могућих према закону, те се апелација не може разматрати.
• Одлука о допустивости број АП-148/21 од 16. марта 2021. године, став 13, разуман рок
