С обзиром на то да је циљ изречене казне у прекршајном поступку превенција и да представља знатну суму новца, таква прекршајна дјела, према судској пракси Европског суда за људска права, спадају у дјелокруг члана 6 Европске конвенције.
• Одлука број У-19/00 од 4. маја 2001. године, објављена у „Службеном гласнику Босне и Херцеговине" број 27/01

Поступак у којем су апеланти проглашени кривим за привредни преступ заснован је на законодавној регулативи која је, у суштини, по својој природи кривична. Новчана казна наметнута апелантима је велики новчани износ. Узимајући у обзир све релевантне факторе, закључено је да апеланти имају право на укупну процедуралну заштиту, која је на располагању при утврђивању кривичне оптужбе из члана 6 Европске конвенције.
• Одлука о допустивости и меритуму број АП-223/02 од 23. јула 2004. године, став 20, објављена у „Службеном гласнику Босне и Херцеговине" број 43/04, поступак утврђивања одговорности за привредни преступ

Обрнуто тумачење члана 6 Европске конвенције, према којем би се право на правичан поступак гарантовало и некоме ко тражи утврђивање основаности кривичне оптужбе против другог лица, превазилазило би оквире тумачења члана 6 Европске конвенције.
• Одлука о допустивости број АП-408/04 од 18. јануара 2005. године, став 11, обустава истраге у кривичном поступку у којем је апелант оштећени

Да би се одредило да ли је суштински карактер легислативне схеме кривични,  судови морају размотрити низ фактора, укључујући посебно: а) да ли је циљ или један од циљева релевантних закона спречавање или кажњавање одређеног понашања; б) ако постоји циљ спречавања или кажњавања, да ли он имплицира понашање које треба бити спријечено или кажњено (на примјер, непоштење или небрига) и ц) која висина казне се може наметнути за санкционисано дјело.
• Одлука о допустивости и меритуму број АП-437/04 од 23. марта 2005. године, став 18, објављена у „Службеном гласнику Босне и Херцеговине" број 32/05, плаћање новчане казне због вријеђања суда, нема повреде члана 6 Европске конвенције ни члана II/3е) Устава БиХ

Гледано са становишта судске праксе у вези са чланом 6 став 1 Европске конвенције, легислативна регулатива у конкретном предмету је, у суштини, кривична по својој природи [...]. Узимајући у обзир релевантне факторе, Уставни суд је закључио да апелант има право на укупну процедуралну заштиту која је на располагању при утврђивању „кривичне оптужбе" из члана 6 Европске конвенције.
• Одлука о допустивости и меритуму број АП-437/04 од 23. марта 2005. године, став 19, објављена у „Службеном гласнику Босне и Херцеговине" број 32/05, плаћање новчане казне због вријеђања суда, нема повреде члана 6 Европске конвенције ни члана II/3е) Устава БиХ;
• Одлука о допустивости и меритуму број АП-508/04 од 23. марта 2005. године, став 18, објављена у „Службеном гласнику Босне и Херцеговине" број 32/05, плаћање новчане казне због саобраћајног прекршаја, нема повреде члана 6 Европске конвенције ни члана II/3е) Устава БиХ;
• Одлука о допустивости и меритуму број АП-530/04 од 18. јануара 2005. године, став 23, објављена у „Службеном гласнику Босне и Херцеговине" број 42/05, плаћање новчане казне због кршења обавезе уплате пореза, нема повреде члана 6 Европске конвенције ни члана II/3е) Устава БиХ;
• Одлука о меритуму број АП-599/04 од 13. октобра 2005. године, став 24, објављена у „Службеном гласнику Босне и Херцеговине" број 17/06, прекршајни поступак, оптуженог (правно лице) није заступало овлашћено лице, повреда члана 6 Европске конвенције и члана II/3е) Устава БиХ

Дисциплински поступак против судија и тужилаца који води ВСТС је по својој природи кривични.
• Одлука о допустивости и меритуму број АП-633/04 од 27. маја 2005. године, ст. 20–29, објављена у „Службеном гласнику Босне и Херцеговине" број 73/05;
• Одлука о меритуму број АП-662/04 од 20. децембра 2005. године, став 27, објављена у „Службеном гласнику Босне и Херцеговине" број 41/06, дисциплински поступак против судије који се води пред ВСТС-ом, нема повреде члана 6 Европске конвенције ни члана II/3е) Устава БиХ

„Кривична оптужба" је аутономни концепт, то јест неко дјело које је у домаћем закону класификовано као прекршај може, ипак, покренути питање кривичне оптужбе у смислу члана 6 став 1 Европске конвенције иако је суштински карактер легислативне схеме према својој природи прије кривични него грађански – да би се омогућило да држава не може избјећи обавезу да обезбиједи правичан поступак једноставним класификовањем неког дјела прекршајним у свом законодавству.
• Одлука о меритуму број АП-2078/05 од 12. априла 2006. године, став 25, објављена у „Службеном гласнику Босне и Херцеговине" број 7/07, одузимање возила због царинског прекршаја

Оцјена да ли је нека оптужба „кривична" у смислу значења из члана 6 Европске конвенције даје се на основу критеријума: класификовање према законодавству, природа прекршаја и природа и строгост казне (види Европски суд за људска права, Engel и др. против Холандије, пресуда од 8. јуна 1976. године). Ти критеријуми не морају бити кумулативно испуњени. Природа прекршаја укључује два поткритеријума: обим прекршене норме и сврху казне, који морају бити кумулативно испуњени.
• Одлука о допустивости и меритуму број АП-2468/05 од 21. децембра 2006. године, став 21, објављена у „Службеном гласнику Босне и Херцеговине" број 38/07, прекршајни поступак

Сврха кажњавања за повреде правила понашања у изборном процесу, иако није јасно дефинисана у Изборном закону, усмјерена је на спречавање дјелатности којима се може угрозити изборни процес, спречавање евентуалних повреда јавног поретка, онемогућавање ограничења слободе изражавања (члан 7.3 став 1 тачка 7), јачање морала и утицај на развијање одговорности и дисциплине. Уставни суд сматра да све то упућује на то да се ради о „кривичној" оптужби прије него о дисциплинској санкцији.
• Одлука о допустивости и меритуму број АП-952/05 од 8. јула 2006. године, став 20, објављена у „Службеном гласнику Босне и Херцеговине" број 87/06, избори;
• Одлука о допустивости и меритуму број АП-41/07 од 14. октобра 2009. године, став 24, објављена у „Службеном гласнику Босне и Херцеговине" број 4/10

Уставни суд запажа да апелант не оспорава одлуку којом је директно одлучено о кривичној оптужби. Апелација није усмјерена ни на врсту, ни на висину изречене казне, што су чињенице које Уставни суд, у правилу, не разматра при одлучивању о кршењу права на правично суђење, већ је усмјерена против одлуке којом је изречена новчана казна замијењена казном затвора. Међутим, Уставни суд сматра да су и на тај случај примјењиви члан II/3е) Устава Босне и Херцеговине и члан 6 став 1 Европске конвенције. Наиме, апелација се односи на примјену материјалног права у аспекту извршења санкције изречене приликом одлучивања о кривичној оптужби против апеланта, па Уставни суд закључује да се, у ствари, ради о јединственом поступку „утврђивања кривичне оптужбе", јер одлука о допуштености извршења или застарјелости извршења изречене казне представља саставни дио суђења, односно утврђивања кривичне оптужбе.
• Одлука о допустивости и меритуму број АП-2402/08 од 25. марта 2011. године, став 24, објављена у „Службеном гласнику Босне и Херцеговине" број 81/11, кривични поступак, замјена казне затвора новчаном казном, утврђена повреда члана 6 Европске конвенције и члана II/3е) Устава БиХ;
• Одлука о допустивости и меритуму број АП-2809/12 од 24. маја 2013. године, ст. 21 и 22, објављена у „Службеном гласнику Босне и Херцеговине" број 77/13

Имајући у виду да се у конкретном случају ради о прекршајном поступку, Уставни суд истиче да се, у вези с тим, првенствено поставља питање примјењивости члана II/3е) Устава Босне и Херцеговине и члана 6 Европске конвенције у конкретном случају, односно питање да ли се ради о „кривичној" оптужби против апеланткиње у смислу члана 6 Европске конвенције. Уставни суд подсјећа на општи став у погледу оцјене да ли је нека оптужба „кривична" у смислу значења из члана 6 Европске конвенције, који полази од сљедећих критеријума: класификовање према законодавству, природа прекршаја и природа и строгост казне (види Европски суд за људска права, Escoubet против Белгије [GC], број представке 26780/95, став 32, ECHR 1999-VII). Исто тако, ти критеријуми су генерално алтернативне природе и они не морају бити кумулативно испуњени: да би се примијенио члан 6 Европске конвенције у погледу „кривичне" оптужбе довољно је да прекршај у конкретном случају буде по својој природи „кривични" са стајалишта Европске конвенције или да се ради о прекршајно одговорном лицу којем се може изрећи санкција која по својој природи и висини спада генерално у „кривичну" сферу. Међутим, то не спречава употребу кумулативног приступа у којем засебна анализа сваког критеријума не омогућава доношење јасног закључка у погледу постојања „кривичне" оптужбе (види Европски суд за људска права, Garyfallou AEBE против Грчке, пресуда од 24. септембра 1997, став 33, Извјештаји о пресудама и одлукама 1997-V, Jussila против Финске [GC], број представке 73053/01, ст. 30 и 31, ECHR 2006-XIII i Zaicevs против Латвије, број представке 65022/01, став 31, ECHR 2007-IX). Даље, Уставни суд указује да, према пракси Европског суда за људска права, чак и лакши саобраћајни прекршај конституише „кривично дјело" за потребе члана 6 Европске конвенције (види Европски суд за људска права, Öztürk против Њемачке, пресуда од 21. фебруара 1984. године, серија А, број 73, стр. 17–21, ст. 46–54 и Falk против Холандије, одлука о допустивости од 19. октобра 2004. године, број представке 66273/01). Примјера ради, Европски суд за људска права је у наведеном предмету Falk против Холандије закључио да поступак и изречена  новчана  казна  подносиоцу  представке  у  износу од 108,91 евро, којом је кажњен (као власник аутомобила) због одузимања права првенства пјешаку који је прелазио пјешачки прелаз представља лакши саобраћајни прекршај и ужива гаранције из члана 6 Европске конвенције (види, ibid., Falk против Холандије). Аналогно наведеном примјеру из праксе Европског суда за људска права, те полазећи од наведених општих критеријума, Уставни суд закључује да се и у конкретном случају, с обзиром на обим прекршене норме и сврху санкције, ради о „кривичној оптужби", односно да је у конкретном случају члан 6 Европске конвенције примјењив.
• Одлука о допустивости број АП-716/09 од 26. јануара 2012. године, став 13, прекршајни поступак

Уставни суд примјећује да у конкретном предмету апелант оспорава рјешење којим се не утврђује кривична оптужба против њега, него му се, привремено, до окончања поступка, забрањује располагање имовином. Уставни суд запажа да је у конкретном случају привремена мјера донесена у току истраге и да је њен примарни циљ био, како то произлази из рјешења Суда БиХ, да се обезбиједи у почетној фази поступка да се он спроведе до краја, без опасности да имовина за коју се сумња да је стечена кривичним дјелом буде отуђена, у складу са одредбама чл. 65 и 73 ЗКПБиХ, односно чл. 110, 110.а и 111 КЗБиХ. Уставни суд запажа да се, према релевантним одредбама ЗКПБиХ, имовинска корист стечена кривичним дјелом „одузима судском одлуком којом је утврђено да је кривично дјело учињено" (члан 110 КЗБиХ), те да у предметном случају до евентуалног одузимања апелантове имовине може доћи тек у случају да се утврди апелантова кривична одговорност за кривична дјела за која је осумњичен. Стога, Уставни суд сматра да су оспорене одлуке донесене на привременом основу, дакле да имају привремени карактер и да не постоје назнаке да су наведена рјешења у смислу ставова Европског суда и Уставног суда имала било какав утицај на апелантов кривични досије, због чега се не могу сматрати као одлуке којима се одлучује о утврђивању кривичне оптужбе против апеланта у смислу члана 6 став 1 Европске конвенције. Имајући у виду наведено, Уставни суд сматра да питање правичности тог поступка не улази у домен члана 6 став 1 Европске конвенције, нити у домен члана II/3е) Устава Босне и Херцеговине, због чега је апелација у односу на апелантове наводе о кршењу тог права ratione materiae инкомпатибилна с Уставом Босне и Херцеговине и Европском конвенцијом.
• Одлука о допустивости и меритуму број АП-2753/13 од 30. септембра 2015. године, ст. 37 и 38, објављена у „Службеном гласнику Босне и Херцеговине" број 83/15, кривични поступак, привремена мјера забране отуђења и располагања имовином

Уставни суд примјећује да Закон о комуникацијама, између осталог, регулише коришћење радиофреквенција које подлијеже одобрењу Агенције, прописује извршне мјере с циљем обезбјеђења поштовања кодекса рада и правила, те су Агенцији додијељена извршна овлашћења. У случају да нека телекомуникациона или емитерска мрежа ради без дозволе или пружа услуге без дозволе Агенција је, између осталог, овлашћена да предузме све потребне кораке с циљем обустављања таквог рада. Агенција је овлашћена да примјењује извршне мјере сразмјерно прекршајима како слиједи: а) усмена или писмена упозорења; б) инспекцијски преглед средстава за која је издата дозвола; ц) конкретан захтјев за предузимање одређене радње или обустављање, који се мора испоштовати у задатом року; д) Износ одређене новчане казне не смије бити виши од 150.000 КМ у случају намјерне повреде или повреде из нехата појединих одредби Закона о комуникацијама или услова који се наводе у издатој дозволи или кодексима рада и правилима Агенције. Износ изречене новчане казне сразмјеран је тежини прекршаја и, тамо гдје је примјењиво, бруто финансијском приходу оствареном на основу прекршаја. У случају да се повреде понове, изречена новчана казна не смије бити већа од 300.000 КМ. Агенција израђује преглед повреда и одговарајућих казни, који усваја Савјет министара; е) наредба за обустављање емитовања или пружања јавних телекомуникационих услуга на период не дужи од три (3) мјесеца; ф) одузимање дозволе. Такође, одредбе којим су прописана правила поступања по Закону о комуникацијама односе се, између осталог, на емитере, а, према закону, „емитер“ означава правно или физичко лице које се бави емитовањем. Закон, дакле, има општи карактер и не примјењује се само на неку специфичну групу, професију или сл. Сврха кажњавања за повреде правила поступања по Закону о комуникацијама усмјерена је на спречавање дјелатности којим се може угрозити област комуникација у Босни и Херцеговини, односно сви они регулаторни принципи који су наведени у Закону о комуникацијама. Уставни суд сматра да све ово упућује на то да се ради о „кривичној“ оптужби, иако се поступак спроводи према правилима Закона о управном поступку.
• Одлука о допустивости и меритуму број АП-1775/18 од 8. априла 2020. године, став 28, поступак пред Регулаторном агенцијом за комуникације, „кривична“ оптужба

У конкретном случају оспорена рјешења (којим је првобитно усвојени апелантов приједлог за поврат у пријашње стање одбијен и остављен на снази прекршајни налог којим је утврђена његова прекршајна одговорност) донесена су након што је апелантов приједлог за поврат у пријашње стање рјешењем редовног суда већ био усвојен као основан. Дакле, радило се о новом поступку који је био везан за одлучивање о постојању прекршаја и апелантове прекршајне одговорности (види, mutatis mutandis, Европски суд, Löffler против Аустрије, пресуда од 3. октобра 2000. године, ст. 18 и 19). Слиједећи наведено, Уставни суд закључује да је у околностима конкретног случаја кривични аспекат члана 6 став 1 Европске конвенције примјењив.
• Одлука о допустивости и меритуму број АП-4328/21 од 3. новембра 2020. године, ст. 48−57, објављена у „Службеном гласнику Босне и Херцеговинеˮ број 70/21, прекршајни поступак, поврат у пријашње стање