Неоправдана, директна дискриминација на основу пола због одбијања накнаде у вези с радним односом трудници која је била подвргнута вантјелесној оплодњи непосредно прије заснивања радног односа • Финансијске обавезе наметнуте држави током трудноће жене не могу да оправдају разлику у третману на основу пола • Кршење члана 14 Европске конвенције у вези са чланом 1 Протокола број 1 уз Европску конвенцију

Чињенице и наводи подноситељице представке

Подноситељица представке била је у радном односу, с краћим прекидима, од 1993. године до 1. новембра 2009. године. Десет дана након што се подвргла вантјелесној оплодњи склопила је уговор с трговачким друштвом са сједиштем у околини Сплита, 360 километара удаљеним од њеног мјеста боравишта. Два мјесеца након склапања уговора подноситељица представке је поднијела захтјев за исплату плате за вријеме боловања због компликација у трудноћи. Завод за здравствено осигурање је по службеној дужности покренуо поступак преиспитивања статуса здравственог осигурања подноситељице представке. Завод је одбио пријаву подноситељице представке на здравствено осигурање закључивши да подноситељица представке није била здравствено способна за заснивање радног односа јер се десет дана раније подвргла поступку вантјелесне оплодње. Даље је образложено да је заснивање радног односа било фиктивно и усмјерено на стицање накнаде плате за вријеме одсутности с посла због компликација у трудноћи. Средишњи уред Хрватског завода за здравствено осигурање одбио је жалбу подноситељице представке. Подноситељица представке је поднијела тужбу Високом управном суду тврдећи да је жртва дискриминације те се позвала на Европску конвенцију и Закон о сузбијању дискриминације. Високи управни суд је одбио тужбу подноситељице представке и истакао да она није била способна за заснивање радног односа у мјесту које је било удаљено од њеног боравишта и на радном мјесту које је захтијевало путовања. Уставни суд је одбио њену уставну тужбу и потврдио одлуке управних органа и Високог управног суда.

Подноситељица представке се жалила на повреду права из члана 14 Европске конвенције у вези са чланом 1 Протокола број 1 уз Европску конвенцију због дискриминације на основу пола и због поступка вантјелесне оплодње којем се подвргла.

Оцјена Европског суда

Европски суд је истакао да рјешење којим се одбија статус осигураника по основу рада који је проглашен фиктивним због трудноће подноситељице представке може да се односи само на жене. У предмету подноситељице представке таква одлука је представљала разлику у третману на основу пола. Европски суд је даље нагласио да трудноћа жене не може да се сматра преварним понашањем те да заштита јавних средстава не може да представља довољно важан разлог за оправдање разлике у поступању на основу пола.

Чак и под претпоставком да је генерално спреман да прихвати заштиту јавних средстава као легитиман циљ, Европски суд је истакао да мора утврдити да ли је у контексту тог предмета оспорена мјера била нужна за постизање тог циља. Управо због чињенице да је подноситељица представке ступила у радни однос недуго прије него што је тражила предметну накнаду, надлежно управно тијело је на сопствену иницијативу покренуло поступак преиспитивања њеног статуса осигураника због сумње да је њен уговор о раду склопљен само како би она могла да потражује наведену накнаду. Према релевантном законодавству, надлежна тијела су у сваком тренутку била овлашћена да провјере да ли и даље постоје околности на којима појединац заснива свој статус у здравственом осигурању. Међутим, према пракси надлежних тијела, такво преиспитивање у пракси је често усмјерено на труднице те се жене које су у високом степену трудноће склопиле уговор о раду с одређеним послодавцем или са члановима уже породице аутоматски сврставају у „сумњиву” категорију радника чији радни однос захтијева провјеру, иако према домаћем закону ниједан послодавац не смије одбити да запосли трудницу због њеног стања. Европски суд генерално такав приступ сматра проблематичним.

Европски суд је даље примијетио да су се приликом одлучивања о предмету подноситељице представке домаће власти ограничиле на закључак да је она због вантјелесне оплодње била здравствено неспособна за заснивање радног односа, што имплицира да је морала да се суздржи од тога док се њена трудноћа не потврди. Тај приступ је био у директној супротности с домаћим и међународним правом и једнак је обесхрабривању подноситељице представке да тражи посао због могуће трудноће. Претходно наведено било је довољно за закључак Европског суда да је подноситељица представке била дискриминисана на основу пола. Међутим, сматрао је потребним да укаже и на сљедеће чињенице: да је подноситељица представке прије заснивања спорног радног односа имала четрнаест година радног искуства током којих је редовно уплаћивала доприносе у обавезно здравствено осигурање, затим да је приликом заснивања радног односа била свјесна чињенице да се подвргла поступку вантјелесне оплодње, али није могла знати да ли ће поступак бити успјешан или да ли ће резултирати трудноћом, нити да ли ће будућа трудноћа бити с компликацијама или не. Европски суд је такође указао на то да надлежна тијела нису пружила никакво образложење о томе како је она могла свјесно да склопи фиктивни уговор о раду, а да није ни знала да ли ће остати трудна односно да ли ће оплодња бити успјешна. Како је истакао Европски суд, надлежна тијела су донијела закључак да је уговор о раду фиктиван без оцјене тога да ли је подноситељица икада стварно преузела своје дужности и започела да извршава своје радне задатке, а ништа није указивало на то да жене које су се подвргле поступку оплодње in vitro генерално не би могле да раде током лијечења неплодности или током трудноће. Закључак да жене не би требало да раде или траже запослење током трудноће или пуке могућности трудноће, према мишљењу Европског суда, изазива забринутост јер се ради о родним стереотипима који онемогућавају постизање стварне материјалне равноправности полова.

Истичући да одбијање запошљавања или признавања накнаде повезане с радним односом трудници на основу њене трудноће представља директну дискриминацију по основу пола, Европски суд је закључио да разлика у третману подноситељице представке није била објективно оправдана ни нужна. Закључио је да је дошло до повреде члана 14 у вези са чланом 1 Протокола број 1 уз Европску конвенцију.