Нема дискриминације због ускраћивања права на дјечји додатак подносиоцима представке јер нису имали законит боравак • Дјечји додатак власнички је интерес који спада у дјелокруг члана 1 Протокола број 1 • Подносиоци представке нису били у релевантно сличном положају као и лица која имају законит боравак • Нема кршења члана 14 Конвенције у вези са чланом 1 Протокола број 1

Чињенице и наводи подносилаца представке

Подносиоци представке су особа X, држављанка Нигерије, и њено дијете Е., које има држављанство Ирске, те особа Y, држављанка Авганистана, и њено дијете М. Подносиоци представке тражили су исплату дјечјег додатка у вријеме када је њихов лични имиграциони статус тек требало да буде утврђен и док су били у ирском систему директног пружања смјештаја и материјалне подршке тражиоцима азила. Захтјев подноситељице представке X за исплату дјечјег додатка је одбијен јер јој у том тренутку није било одобрено право боравка у Ирској. Подноситељица представке Y поднијела је захтјев за дјечји додатак за своје четворо дјеце. Захтјев је одбијен из истих разлога као и подноситељици представке X. Након што су захтјеви за исплату дјечјег додатка одбијени, подноситељице представке X и Y су тражиле судско преиспитивање захтјева за додјелу дјечјег додатка. Тужба коју је поднијела подноситељица представке X била је ограничена на период од рођења Е. до одобравања њеног права на боравак (нешто више од дванаест мјесеци), а тужба коју је поднијела подноситељица представке Y на период између давања азила М. и одобравања спајања породице (период од осам мјесеци). Врховни суд је у оба случаја донио одлуке којима је одбио захтјеве. Након што су подноситељице представке стекле право законитог боравка у Ирској, оствариле су право на исплату дјечјег додатка.

Подноситељице представке X и Y су пред Европским судом истакле да је, с обзиром на њихов статус и околности у релевантно вријеме, ускраћивање дјечјег додатка због тога што у том тренутку нису имале право боравка у држави било дискриминишуће.

Оцјена Европског суда

Европски суд је сматрао да притужбу треба испитати само у односу на члан 14 у вези са чланом 1 Протокола број 1. Европски суд је указао да се дјечји додатак плаћа у складу с релевантним одредбама домаћег закона и ствара власнички интерес који га ставља у оквир примјене члана 1 Протокола број 1 у односу на родитеље којима се накнада исплаћује. Притужба подноситељица представке X и Y, с обзиром на њихов статус и околности у релевантном тренутку, односи се на ускраћивање права на исплату дјечјег додатка на основу тога што тада нису имале право на боравак у држави, што су сматрале дискриминаторним.

Позивајући се на ранију судску праксу, Европски суд је сматрао да прво мора утврдити да ли су подноситељице представке X и Y биле у аналогном или релевантно сличном положају као и лица која су имала право на боравак и која су због тога испуњавала услове за дјечји додатак.

У свјетлу оцјене одлука Врховног суда у погледу правне ситуације за подноситељицу представке X у релевантно вријеме, Европски суд је закључио да подноситељица представке X тада није имала статус сличан статусу законитог боравка, па стога није била у релевантно сличном положају као и родитељи који имају статус законитог боравка у Ирској. Што се тиче подноситељице представке Y, Врховни суд је примијетио да прије одлуке о њеном захтјеву за спајање породице са сином она није имала право на боравак у држави. Из тога слиједи да ни она није била у релевантно сличном положају као и родитељи са статусом законитог боравка у Ирској.

У погледу питања да ли подносиоци представке могу тврдити, по неком другом основу, да су у релевантно сличном положају као и лица која уживају право боравка у Ирској, узимајући у обзир правне и чињеничне елементе који карактеришу њихове околности у конкретном предмету, Европски суд је подсјетио да ти елементи морају бити процијењени у околностима предмета спора и сврхе мјере која прави спорну разлику те контекста у којем је та мјера изречена. Даље је навео да их је при процјени упоредивости ситуација примјерено размотрити у њиховој укупности и избјећи издвајање маргиналних аспеката, што би довело до „вјештачке анализе“.

Европски суд је указао да је предмет спора у овом случају право на законом прописану социјалну помоћ која се исплаћује свим родитељима који испуњавају критеријуме подобности, укључујући и критеријум боравка, који има правни елеменат (право на боравак) и чињенични елеменат (боравиште). У својој судској пракси Европски суд је примијетио да је „суштински национални карактер система социјалног осигурања сам по себи признат у релевантним међународним инструментима“. Како је нагласио Европски суд, према Европској социјалној повељи, државе могу захтијевати не само боравак већ и прописани период боравка прије додјеле накнада онима који имају право на једнак третман у односу на социјалну сигурност.

У погледу сврхе оспорене мјере Европски суд је навео да се то може описати као дефинисање категорије лица која могу тражити дјечји додатак. Док се подносиоци представке жале на искључујући учинак критеријума законитог боравка на њих током одређеног периода, Европски суд примјећује да је тај критеријум нужна посљедица суштински националног карактера система социјалне сигурности. Штавише, може се рећи да тај критеријум има инклузиван учинак будући да проширује право на дјечји додатак тако да укључује не само ирске држављане или оне који имају користи од одређених облика боравка већ и цјелокупно становништво.

Обје пресуде Врховног суда нагласиле су неутралну и недискриминаторну природу критеријума законитог боравка и његов учинак да велики број људи који бораве у држави по различитим основима подједнако испуњава услове за тражену бенефицију. Подносиоци представке тражили су дјечји додатак у вријеме када је њихов лични имиграциони статус тек требало да буде утврђен. Њихов имиграциони статус се промијенио давањем права на боравак у релативно кратком времену – у сваком случају у периоду од неколико мјесеци. С том промјеном правног статуса дошло је одмах и до остварења права на дјечји додатак, који су подносиоци представке почели да примају од тог тренутка па надаље.

Европски суд је указао да није у могућности да утврди да су правни и чињенични елементи који карактеришу ситуацију подносилаца представке у вријеме када су први пут поднијели захтјев за дјечји додатак, разматрани у цијелости и у контексту, били такви да их стављају у положај релевантно сличан положају лица која су већ имала статус законитог боравка у Ирској. Услови за примање социјалне помоћи која спада у оквир члана 1 Протокола број 1 морају бити компатибилни са чланом 14 Конвенције. То, међутим, претпоставља испуњење захтјева упоредивости, што подносиоци представке нису испунили. Европски суд је закључио да се у околностима овог предмета не поставља питање разлике у третману према члану 14 Европске конвенције те је утврдио да није дошло до повреде те одредбе.