Недостатак независне ефикасне истраге тврдњи о расном профилисању приликом полицијске провјере идентитета у возу • Постигнут праг озбиљности да би провјера потпадала под дјелокруг члана 8 • Кршење члана 14 у вези са чланом 8
Чињенице
Подносилац представке је Biplab Basu, њемачки држављанин индијског поријекла.
Два полицајца извршила су провјеру идентитета подносиоца представке и његове кћерке у возу 2012. године.
Подносилац представке је поднио тужбу Управном суду за утврђивање законитости провјере идентитета. Навео је да су међу лицима која су била присутна у различитим дијеловима вагона, два полицајца провјерила само његове личне документе и личне документе његове кћерке, при чему је подносилац представке тврдио да су он и његова кћерка били издвојени јер су били једина лица с тамном бојом коже, што је, по његовом мишљењу, било дискриминаторно.
Након што је саслушао само подносиоца представке, али не и остале учеснике наведене провјере, Уставни суд је одбацио тужбу као недопуштену. Утврдио је да подносилац представке није имао легитиман интерес у пресуди о законитости провјере идентитета према члану 23(1)(3) Закона о федералној полицији након што је предметни чин окончан.
Управни апелациони суд, подржавајући разлоге које је дао Управни суд, одбио је да дозволи подносиоцу представке да уложи жалбу. Потврдио је да подносилац представке није имао неопходан легитимни интерес за утврђивање незаконитости предметног дјела након његовог окончања. Провјера идентитета без похрањивања икаквих података представљала је само мање мијешање у право подносиоца представке на самоопредјељење у сфери информација. Таква провјера, посебно у близини граница, није била необична нити стигматизујућа. Провјера је трајала свега неколико минута, а полиција ју је обавила на објективан начин. Како је тужба била недопуштена због недостатка легитимног интереса за одлуку о законитости провјере идентитета, суд није морао да одлучује да ли је том провјером подносилац представке третиран на дискриминаторан начин.
Савезни уставни суд одбио је да разматра уставну жалбу подносиоца представке.
Наводи подносиоца представке
Позивајући се на члан 14 Конвенције, подносилац представке се жалио да је био подвргнут провјери идентитета само због боје коже и да су домаћи судови одбили да истраже то кршење забране дискриминације. Као господар карактеризације која се у праву даје чињеницама предмета, Европски суд је сматрао да се захтјеви подносиоца представке требају испитати на основу члана 14 у вези са чланом 8 Конвенције.
Оцјена Европског суда
Европски суд је прије свега закључио да је подносилац представке поткријепио свој аргуменат да је полицијска провјера идентитета под овим посебним околностима имала довољно озбиљне посљедице по његово право на поштовање његовог приватног живота, те због тога предметна провјера идентитета спада у дјелокруг члана 8 Конвенције.
Европски суд је поновио да дужност власти да истраже могуће расистичке ставове може да буде обухваћена њиховим одговорностима на основу члана 14 Конвенције у одређеним околностима. У својој пракси везаној за наводна кршења члана 14 у вези са чланом 3, Европски суд је утврдио да државни органи имају обавезу да предузму све разумне мјере како би установили да ли су постојали расистички мотиви те да ли су етничка мржња или предрасуде можда имале утицаја у одређеним догађајима. Власти морају да учине оно што је разумно у датим околностима како би прикупиле и обезбиједиле доказе, истражиле сва практична средства за откривање истине и донијеле потпуно образложене, непристрасне и објективне одлуке, не изостављајући сумњиве чињенице које могу да указују на расно изазвано насиље. Да би истрага била дјелотворна, Европски суд је даље навео да институције и лица који су одговорни за њено спровођење морају да буду независни од оних на које се она односи. То не подразумијева само непостојање било какве хијерархијске или институционалне везе него и практичну независност. Одговорност да се осигура поштовање основних вриједности без дискриминације, коју имају власти на основу члана 14 Конвенције, може да се примјењује и када су оне доведене у питање у контексту члана 8 могућим расистичким ставовима који су резултирали стигматизацијом одређеног лица.
Европски суд је даље истакао да је расна дискриминација посебна врста дискриминације и да, с обзиром на своје опасне посљедице, захтијева од власти посебну будност и реакцију.
Европски суд је нагласио да када постоји доказива тврдња да је одређено лице можда било мета на основу расних карактеристика те да су спорна дјела досегла одређени праг и да су због тога обухваћена примјеном члана 8 Конвенције, дужност власти да истраже да ли постоји веза између расистичких ставова и дјела државног агента произлази из одговорности на основу члана 14 у вези са чланом 8 Конвенције. Ово је неопходно како заштита од расне дискриминације не би постала теоретска и илузорна у контексту ненасилних радњи које се испитују у оквиру члана 8, те како би се обезбиједила заштита од стигматизације дотичних лица и спријечило ширење ксенофобичних ставова.
Приликом утврђивања да ли су у овом случају државни органи испоштовали своју обавезу да предузму све разумне мјере да утврде да ли су за провјеру идентитета постојали расистички мотиви, Европски суд је истакао да је, према Владином поднеску, полицијски орган надређен Канцеларији Федералне полиције, за коју је радио полицијски службеник који је вршио провјеру, обавио интерну истрагу о инциденту. Међутим, с обзиром на хијерархијске и институционалне везе између истражног органа и службеника који је извршио предметну радњу, истрага у овом погледу не може да се сматра независном.
Европски суд је посебно примијетио да су судови одбили да испитају основаност притужбе подносиоца представке да је провјером идентитета подносилац третиран на дискриминаторан начин. Они су пропустили да узму у обзир неопходне доказе и нису саслушали свједоке који су били присутни током провјере идентитета. Одбацили су тужбу подносиоца представке из формалних разлога, сматрајући да подносилац представке није имао легитиман интерес за одлуку о законитости провјере његовог идентитета.
Коначно, Европски суд је закључио да су државни органи пропустили да испоштују своју дужност да предузму све разумне мјере да путем независног тијела утврде да ли је дискриминаторски став имао улогу у провјери идентитета или није, те су стога пропустили да спроведу ефикасну истрагу у том погледу. Стога, Европски суд није у могућности да донесе закључак о томе да ли је подносилац представке био подвргнут провјери идентитета због његовог етничког поријекла.
Европски суд је закључио да је дошло до повреде члана 14 Конвенције у вези са чланом 8 Конвенције.
