Кривична казна због откривања повјерљивих докумената послодавца из приватног сектора у вези с пореском праксом мултинационалних компанија • Консолидација претходне судске праксе Европског суда о заштити звиждача и додатно појашњење критеријума утврђених у пресуди Гуја • Повреда члана 10 Конвенције

Чињенице

Подносилац представке Raphaël Halet је бивши запосленик компаније PricewaterhouseCoopers (PwC), која пружа услуге ревизије, пореског савјетовања и пословног управљања. Он је медијима уступио повјерљиве документе, заштићене пословном тајном, који су показали да су стотине мултинационалних компанија изградиле сложене стратегије за смањење својих пореских рачуна готово на нулу. Након тужбе PwC -а и по завршетку кривичног поступка против г. Haleta, домаћи судови су му наложили да плати казну од 1.000 евра и симболичан износ од једног евра на име нематеријалне штете коју је претрпио његов бивши послодавац.

Наводи подносиоца представке

Позивајући се на члан 10 Европске конвенције, г. Halet је навео да његова кривична осуда представља несразмјерно мијешање у његово право на слободу изражавања.

Оцјена Европског суда

Суд је у овом предмету прецизирао и разјаснио критеријуме идентификоване у предмету Гуја против Молдавије (ВВ), имајући, између осталог, у виду специфичне карактеристике овог предмета (кршење законске обавезе поштовања професионалне тајне, као и ранија открића треће стране о истим активностима истог послодавца).

Потврдио је три битна елемента за примјену релевантног режима заштите: први, да ли је конкретни запосленик или службеник био једино лице или дио мање групе запосленика који су свјесни онога шта се догађа на радном мјесту; други, дужност лојалности, резерве и дискреције која је својствена радном односу и, гдје је то прикладно, дужност поштовања законске обавезе чувања тајности; и, трећи, положај економске рањивости у односу на лице, јавну институцију или предузеће од којих су зависили приликом запошљавања и ризик од њихове одмазде. Ослањајући се на Препоруку Комитета министара Савјета Европе о заштити звиждача, Суд је појаснио да је одлучујући de facto радни однос узбуњивача, а не специфични правни статус. Коначно, процјена да ли лице треба да буде заштићено као звиждач слиједила би уобичајени приступ од случаја до случаја, узимајући у обзир околности и специфичан контекст сваког случаја.

Суд је потврдио и прецизирао критеријуме утврђене у пресуди Гуја на сљедећи начин.

•   Канали који се користе за откривање

Иако приоритет треба дати интерном хијерархијском каналу, одређене околности могу оправдати директну употребу „спољног извјештавања”, које укључује и медије. То је случај када је интерни канал непоуздан или неефикасан па је вјероватно да ће звиждач бити изложен одмазди или када се релевантне информације односе на саму суштину активности послодавца.

Суд је истакао да, када се ради о понашању или пракси која се односи на уобичајене активности послодавца које, саме по себи, нису незаконите, ефективно поштовање права на преношење информација од јавног интереса подразумијева да се директно коришћење спољног канала извјештавања, укључујући и медије, гдје је потребно, сматра прихватљивим. То је такође прихватио и домаћи суд у овом случају.

•   Аутентичност откривених информација и добра вјера подносиоца представке

У погледу ова два питања Велико вијеће је утврдило да ни аутентичност откривања информација нити добра вјера подносиоца представке нису били спорни у овом предмету.

•   Јавни интерес оспореног откривања

Процјена јавног интереса мора нужно имати у виду интересе које обавеза чувања тајне тежи да заштити. Имајући у виду обим информација од јавног интереса које би могле бити обухваћене откривањем, Суд је указао да ће се тежина јавног интереса у објављеним информацијама смањивати у зависности од тога да ли се информација односи на незаконите радње, праксу или поступак, радње, праксу или понашање који су за осуду, или на питање које изазива расправу о томе да ли постоји штета за јавни интерес или не.

Информације за које се може сматрати да су од јавног интереса могу се, у одређеним случајевима, односити и на понашање приватних страна као што су компаније. Јавни интерес такође мора да буде процијењен на наднационалном нивоу или у односу на друге државе и њихове грађане. Укратко, при процјени овог критеријума морају се узети у обзир околности сваког случаја, као и контекст у којем се догодио.

У конкретном предмету Европски суд је истакао да су информације које се односе на пореску праксу мултинационалних компанија несумњиво допринијеле дебати о утаји пореза, транспарентности, правичности и пореској правди. Није било сумње да је то информација чије је откривање било питање од интереса за јавно мњење не само у Луксембургу већ и у Европи и другим државама на чије пореске приходе може утицати ова пракса.

•   Штетни ефекти

Суд је појаснио да, осим штете за послодавца, треба узети у обзир и штетне ефекте у цјелини, јер они могу да утичу на приватне и јавне интересе. Домаћи суд се фокусирао искључиво на штету коју је претрпио PwC.

Суд је закључио да је јавни интерес за спорно објављивање надмашио све штетне ефекте откривања, посебно претходно наведене налазе о важности јавне расправе о пореској пракси мултинационалне компаније којој су објелодањене информације дале суштински допринос.

•   Озбиљност санкције

У овом случају, имајући у виду природу изречених казни и озбиљност њиховог кумулативног ефекта, а посебно обесхрабрујући ефекат, Суд је сматрао да је кривична осуда подносиоца представке била несразмјерна.

У коначници, Суд је утврдио да уплитање у право подносиоца представке на слободу изражавања, посебно у његову слободу давања информација, није било „неопходно у демократском друштву“ те је дошло до кршења члана 10 Конвенције.