Забрана јавних догађаја у контексту мјера везаних за борбу против COVID-19 • Одлука подносиоца представке да повуче захтјев за одобрење одржавања јавног догађаја прије него што добије званичну одлуку и да не поднесе било који други сличан захтјев лишила га је статуса „директне жртве“ и могућности да изнесе предмет пред домаћим судовима • Представка недопуштена због неисцрпљивања домаћих правних лијекова

Чињенице и наводи подносиоца представке

Подносилац представке је „Communauté genevoise d’action syndicale“ (CGAS), удружење са сједиштем у Женеви. Статутарни циљ Удружења је да брани интересе радника и својих организација, односно чланица, посебно у сфери синдикалних и демократских слобода, у вези с којим сваке године организује и учествује на великом броју манифестација и демонстрација.

Подносилац представке је навео да је, након доношења Уредбе COVID-19 број 2 (у даљњем тексту: Уредба), морао да откаже скуп планиран за 1. мај 2020. године и да је након тога повукао свој захтјев за одобрење скупа.

Подносилац представке се позвао на члан 11 Конвенције истичући да му је због Владиних мјера против коронавируса, уведених на основу наредбе Федералног вијећа из марта 2020. године, одузето право организовања јавних скупова и учешћа на таквим скуповима.

Оцјена Европског суда

Подносилац представке није изнио свој случај пред Европски суд како би заштитио интерес својих чланова или представника, већ је тврдио да је Уредбом био директно погођен као удружење.

Европски суд је нагласио да не може занемарити да је подносилац представке намјерно одлучио да не настави с поступком одобрења који је започео у сврху одржавања догађаја 1. маја 2020. године чак и прије него што је од надлежног управног тијела примио формалну одлуку која би могла бити оспорена пред судовима, као и да подносилац представке није предузео даљње кораке за организацију наведеног догађаја.
Европски суд је посебно нагласио да аргумент подносиоца представке да због страха од кривичне санкције није наставио процедуру одобрења за догађај не може бити узет као адекватан будући да непрофитно приватно удружење (подносилац представке) не подлијеже таквим санкцијама. Не постоји ништа што би указивало на то да би сама чињеница предузимања административних корака за организовање јавних догађаја представљала понашање за које је вјероватно да ће бити санкционисано.

На основу тога Европски суд је констатовао да је дјеловање подносиоца представке било такво да не само да га је лишило статуса „директне“ жртве, у смислу члана 34 Конвенције, већ га је лишило и могућности да се обрати судовима и да се, на националном нивоу, жали на кршење Конвенције.

Европски суд је даље нагласио да ситуација на коју се подносилац представке жали не произлази из посебне мјере ограничавања слободе окупљања, већ из самог садржаја Уредбе, при чему Европски суд сматра да тај критеријум сам по себи није одлучујући за одређивање да ли је правни лијек који је навела Влада омогућио да се добије преиспитивање. Влада је тврдила да је подносилац представке требао да затражи одобрење за одржавање јавног догађаја те да у случају одбијања оспори званичну одлуку власти пред кантоналним, а потом и федералним судовима, на основу тога што је домаћи закон неспојив с Конвенцијом и да при томе наведе кршење члана 11 Конвенције.

Швајцарски закон не дозвољава директну оцјену уставности федералне уредбе као што је Уредба. Према Уставу и Закону о Федералном врховном суду, само кантонални нормативни акти могу бити предмет жалбе Федералном врховном суду ради оспоравања њихове уставности.

Ипак, могуће је добити преиспитивање усклађености нормативних аката Федералне скупштине и Федералног вијећа с одредбама више правне снаге путем претходне односно прелиминарне одлуке у оквиру редовног испитивања конкретног случаја које спроводе правосудни органи на свим нивоима. Европски суд је напоменуо да је та могућност јасна из досљедне судске праксе Федералног врховног суда.

Према мишљењу Европског суда, сви елементи релевантног домаћег права презентовани у конкретном предмету указују на то да је захтјев за доношење прелиминарне одлуке о уставности, изјављен у оквиру обичне жалбе на одлуку о извршењу федералне уредбе, правни лијек који је директно доступан странкама у поступку и који омогућава, када је то потребно, да се оспорена одредба прогласи неуставном. Подносилац представке то не оспорава и није изнио ниједан аргумент који би довео у сумњу дјелотворност и доступност тог правног лијека у теорији. Умјесто тога, он оспорава какве би изгледе за успјех такав правни лијек имао у конкретним околностима предмета.

Подносилац представке је навео да је, с обзиром на околности у релевантно вријеме, мало вјероватно да би редовни суд који би требао да испита случај пресудио прије датума планираног догађаја. Осим тога, након што би случај био покренут пред Федералним врховним судом, тај суд би одбио да донесе одлуку на основу тога што за њу не постоји тренутни интерес. Такође, подносилац представке је нагласио да је резултат случаја „Климатски штрајк“ доказао истинитост његових тврдњи и неефикасност домаћих правних лијекова у пракси.

Међутим, Европски суд је закључио да се исход случаја „Климатски штрајк” сам по себи не може сматрати посебном околношћу која би, у релевантно вријеме, ослободила подносиоца представке обавезе да исцрпи домаће правне лијекове прије обраћања Европском суду. Само постојање пуких сумњи у изгледе за успјех одређеног правног лијека, који очигледно није узалудан, није ваљан разлог за неисцрпљивање тог правног лијека. Европски суд је посебно скренуо пажњу на своју супсидијарну улогу, нагласивши да уговорне стране, у складу с принципом супсидијарности, имају примарну одговорност да обезбиједе права и слободе дефинисане Конвенцијом и протоколима уз њу и при томе уживају поље слободне процјене, подложно надзорној надлежности Европског суда. Европски суд је нагласио да не може занемарити посебне околности за вријеме пандемије коронавируса (COVID-19), при чему је истакао да су националне власти прво добиле прилику да успоставе равнотежу између супротстављених приватних и јавних интереса или између различитих права заштићених Конвенцијом, узимајући у обзир локалне потребе, услове и стање јавног здравља какво је било у релевантно вријеме.

Европски суд је закључио да подносилац представке није предузео одговарајуће кораке како би домаћим судовима омогућио да испуне своју основну улогу у систему заштите Конвенције, односно да спријече или исправе евентуална кршења Конвенције путем свог правног система. Чак и под претпоставком да подносилац представке може тврдити да има статус жртве, Европски суд је прихватио прелиминарни приговор Владе о неисцрпљивању домаћих правних лијекова.