Дискриминација на основу пола • Право на родитељско одсуство мушког полицијског особља условљено објективним недостатком мајчинске бриге за њихову дјецу • Нема разумног односа пропорционалности између легитимног циља одржавања оперативне ефикасности полиције и разлика у третману између мушког и женског особља • Недостатак разумног и објективног оправдања • Кршење члана 14 Конвенције у вези са чланом 8

Чињенице и наводи подносиоца представке

Подносилац представке је Б. Т. који је по занимању полицајац. Подносилац представке је 14. јуна 2017. године тражио од надређеног родитељско одсуство док његова кћерка не напуни три године. Навео је да његова супруга одбија да одгаја дијете, да се налази на лијечењу и да је он тај који брине о дјетету. Његов захтјев је одбијен јер се према Закону о служби у органима унутрашњих послова очевима (мушком особљу) родитељско одсуство могло одобрити само уколико постоје објективни разлози зашто мајка не може да брине о дјетету.

Подносилац представке се жалио да је одбијање да му се одобри родитељско одсуство представљало дискриминацију на основу пола. Позвао се на члан 14 Конвенције у вези са чланом 8 Конвенције.
Оцјена Европског суда

Европски суд је превасходно истакао да је држава која је одлучила да креира шему родитељског одсуства морала то да учини на начин који је компатибилан са чланом 14 Конвенције.

Европски суд је такође нагласио да су мушкарци, у погледу родитељског одсуства и накнаде за родитељско одсуство, били у сличној ситуацији као и жене. За разлику од породиљског одсуства, чији је циљ био да омогући жени да се опорави од порођаја и да доји своју бебу ако то жели, родитељски допуст и накнаде за родитељско одсуство односиле су се на наредни период и њихов циљ био је да омогуће дотичном родитељу да остане код куће да лично чува бебу/дијете.

Иако је био свјестан разлика које би могле да постоје између мајке и оца у њиховом односу с дјететом, Европски суд је закључио да су односи мушкарца и жене у погледу бриге о дјетету током периода који одговара родитељском одсуству „слично постављени“. Из наведеног произлази да је подносилац представке, полицајац, за потребе родитељског одсуства био у аналогној ситуацији као и полицајка.

Европски суд је даље истакао да, за разлику од потпуног искључења мушког војног особља из права на родитељско одсуство, руски закон предвиђа да мушко полицијско особље има право да поднесе захтјев за родитељско одсуство ако њихова дјеца из објективних разлога остану без мајчинске бриге. Право мушких полицајаца на родитељско одсуство је због тога условљено објективним недостатком мајчинске бриге о њиховој дјеци, док полицајке безусловно имају право на такво одсуство.

Европски суд је раније испитао ову разлику у третману између мушког и женског полицијског особља и дошао до закључка да она није објективно и разумно оправдана према члану 14 Конвенције (види Груба и други против Русије број 66180/09, пресуда од 6. јула 2021. године). Због строгог и дискриминаторског тумачења условног права мушког полицијског особља на родитељско одсуство – узроковано недостатком мајчинске бриге из објективних разлога – захтјев подносиоца представке за родитељско одсуство је одбијен упркос посебним околностима његове породичне ситуације које јасно указују на одсуство свакодневне његе мајке за своје новорођено дијете. При томе се није водило рачуна ни о најбољем интересу дјетета.

Европски суд је нагласио да се домаће власти приликом одбијања одобрења родитељског одсуства подносиоцу представке нису позвале ни на једну околност која би показала да би привремени одлазак на родитељско одсуство полицајаца на положајима сличним положају подносиоца представке (шеф цестовне полиције) угрозио оперативну ефикасност полиције. Власти, према томе, нису избалансирале легитимни интерес да се обезбиједи оперативна ефикасност полиције с једне стране, и права подносиоца представке да не буде дискриминисан на основу пола у погледу приступа родитељском одсуству, с друге стране.

Европски суд је закључио да се за разлику у третману полицајаца и полицајки у погледу права на родитељско одсуство не може рећи да је разумно и објективно оправдана. Није постојао разуман однос пропорционалности између легитимног циља одржавања оперативне ефикасности полиције и спорне разлике у третману. Европски суд је закључио да је разлика у третману представљала дискриминацију на основу пола, те је стога дошло до повреде члана 14 Конвенције у вези са чланом 8 Конвенције.