Уставни суд Босне и Херцеговине је 23. и 24. јануара 2025. године у наставку 153. пленарне сједнице одлучивао о захтјевима за апстрактну контролу уставности и апелацијама.
Од одлука које је донио Уставни суд издваја:
У-10/24 – У овом предмету Уставни суд је разматрао захтјев Суда Босне и Херцеговине (судија Весна Трифуновић) за оцјену уставности Закона о регистрацији правних лица која оснивају институције БиХ, те је утврдио да оспорени закон није у складу са чланом I/2. Устава Босне и Херцеговине и чланом 2. Анекса II Устава БиХ због тога што не рјешава питање регистрације Академије наука и умјетности БиХ као правног лица које је основано законом СРБиХ, који је још увијек на снази на основу уставног принципа о континуитету правних прописа. Уставни суд је истакао како сматра да уставни принцип континуитета правних прописа представља механизам обезбјеђења принципа владавине права у Босни и Херцеговини.
Наведени уставни механизми су прописани чланом I/2. Устава Босне и Херцеговине у вези са чланом 2. Анекса II Устава Босне и Херцеговине. Уставни суд подсјећа да члан 2. Анекса II Устава Босне и Херцеговине подразумијева уставни принцип континуитета правних прописа, према којем су сви закони који су били на снази на територији Босне и Херцеговине у тренутку када је Устав Босне и Херцеговине ступио на снагу остали на снази све док другачије не одреди надлежни орган власти Босне и Херцеговине. Владавина права из члана I/2. Устава Босне и Херцеговине, у контексту принципа континуитета правних прописа из члана 2. Анекса II Устава Босне и Херцеговине, средство је којим се обезбјеђује да се закони који су усвојени прије ступања на снагу Устава Босне и Херцеговине наставе спроводити у ситуацији када „надлежни орган власти Босне и Херцеговине“ није оспорио уставност таквих закона.
Уставни суд сматра да је неспорно да је Закон о АНУБиХ, примјеном принципа континуитета правних прописа из члана 2. Анекса II Устава БиХ, дио правног система Босне и Херцеговине, што је већ констатовао у Одлуци број АП-1679/17. Уставни суд подсјећа да у односу на правни статус Закона о АНУБиХ надлежни орган власти, према члану 2. Анекса II Устава Босне и Херцеговине, није „одредио другачије“ у погледу важења правног статуса тог закона. То значи да је Закон о АНУБиХ и даље дио правног система Босне и Херцеговине према члану 2. Анекса II Устава Босне и Херцеговине.
Међутим, спорни Закон о регистрацији успоставља ограничења када је у питању регистрација правних лица јер се та регистрација односи искључиво на правна лица која оснивају или која су већ основале институције Босне и Херцеговине након ступања на снагу Устава Босне и Херцеговине (чл. 1 и 18). Насупрот томе, спорним Законом о регистрацији нису обухваћена правна лица која су основана законима донесеним прије ступања на снагу Устава Босне и Херцеговине. То се у конкретном случају односи на АНУБиХ. Због таквог законског рјешења и непостојања другог правног прописа који би се односио на АНУБиХ, он је у постојећој правној регулативи онемогућен да дјелује у пуном обиму права обухваћених важећим Законом о АНУБиХ. Стога, Уставни суд указује да је таквим ограничењем, према спорном Закону о регистрацији, директно доведена у питање примјена Закона о АНУБиХ који је на снази у правном систему Босне и Херцеговине, што за посљедицу има неусклађеност спорног Закона о регистрацији с одредбама члана I/2. Устава Босне и Херцеговине и члана 2. Анекса II Устава Босне и Херцеговине.
АП-1095/22 („Банке Српске“ а.д. Бања Лука у стечају) – У овом предмету Уставни суд је утврдио повреду апеланткињиног права на имовину због тога што је у извршном поступку од апеланткиње као тражиоца извршења захтијевано да протестира мјеницу која има клаузулу „без протеста“ да би се сматрала вјеродостојном исправом на основу које се може покренути извршни поступак. Такође, утврђена је повреда и апеланткињиног права на правично суђење у разумном року јер је у предметном извршном поступку, који је према закону хитан, а који је трајао десет година, постојао период неактивности суда у трајању од седам и по година.
АП-3895/22 (малољетна Ф. Б. и други) – У овом предмету Уставни суд је, између осталог, дјелимично усвојио апелацију 13 малољетних апеланата (Ф. Б., А. Ћ., А. А., Х. Т., Џ. М., И. С., А. С., М. Х., А. В., М. А., Е. Х., М. Б. и И. Б.) и утврдио кршење њиховог права на образложену одлуку као сегмента права на правично суђење јер су редовни судови у предметном извршном поступку пропустили да узму у обзир све релевантне околности за доношење одлуке у поступцима који се односе на отклањање посљедица дискриминације. Оспореним рјешењем Окружног суда у Бањој Луци обустављен је извршни поступак у односу на ове апеланте јер је, према мишљењу суда, извршење постало немогуће зато што апеланти више немају статус ученика Основне школе „Свети Сава“ у Котор Вароши, која због тога није у могућности извршити радње наложене извршном исправом. Наиме, апеланти су у ранијем парничном поступку, заједно с другом дјецом (њих укупно 128), сви бошњачке националности, као ученици подручне школе у Врбањцима поднијели тужбу против Републике Српске и Основне школе „Свети Сава“ у Котор Вароши, између осталог, због неувођења националне групе предмета и пропуштања да се на тим предметима запосле наставници повратници тражећи да им се омогући образовање на равноправном основу. Тај поступак је окончан пресудом Врховног суда Републике Српске којом је усвојен тужбени захтјев апеланата и туженим наложено да изврше радње којима ће се уклонити дискриминација према апелантима, као и њене посљедице, те им се омогућити право на једнако поступање.
Уставни суд сматра да образложење пресуде Врховног суда потврђује тврдње из апелације да су околности да одређени апеланти не похађају основну школу биле познате током парничног поступка и да нису биле од утицаја на доношење коначне и обавезујуће пресуде Врховног суда. Према томе, Уставни суд указује да је, у смислу садржаја члана 47 став 1 ЗИП-а и члана 63 ЗИП-а и других релевантних одредби, било нужно дати јасан и детаљан одговор на правно питање због чега су редовни судови на основу разлога познатих током парничног поступка најприје одбили приговоре извршеника, а затим те исте разлоге цијенили као разлог за обустављање извршног поступка. У том погледу је било нужно навести јасно и детаљно образложење да ли је у смислу релевантних одредби ЗИП-а правно могуће да околности које су постојале у тренутку доношења пресуде као извршне исправе и које нису утицале на њену правну ваљаност накнадно представљају разлог за обустављање извршног поступка.
Разматрајући наводе апеланата којима оспоравају закључак редовних судова да спровођење извршења није било могуће јер 13 апеланата нису ученици Основне школе као извршеника, Уставни суд указује да је одредбом члана 21 став 4 ЗИП-а прописано да се на материјалноправне претпоставке и посљедице спровођења извршног поступка на одговарајући начин примјењују одредбе закона којима се уређују стварна права, односно облигациони односи и други прописи. Дакле, неспорна је чињеница да се у том случају радило о спровођењу пресуде Врховног суда којом је утврђена дискриминација А. А. и друге дјеце бошњачке националности (њих укупно 128), међу којима су били и апеланти који су поднијели приједлог за извршење. Због тога су редовни судови у смислу наведене одредбе били дужни да воде рачуна да се на материјалноправне претпоставке и посљедице спровођења извршног поступка примјењују одредбе ЗЗД-а, Оквирног закона, Споразума и Закона о основном васпитању и образовању. Уставни суд указује да из садржаја тих закона произлази обавеза поштовања високих стандарда и принципа људских права којима се омогућава једнако право приступа и једнаке могућности у образовању и васпитању без дискриминације према било којем основу те прописује обавеза јавних власти да успоставе оквир за остваривање једнаких права и могућности свим лицима у Босни и Херцеговини и уреде систем заштите од дискриминације.
АП-4677/22 (Душко Сувара) – Уставни суд је одбио апелантову апелацију поднесену против пресуде Суда БиХ којом је одбијена његова жалба против првостепене пресуде којом је одбијен приједлог одбране за примјену члана 49 КЗСФРЈ. Образложено је да је првостепено вијеће, тумачећи одредбе члана 49 КЗСФРЈ, правилно заузело став да не постоји могућност примјене наведене одредбе у ситуацији када је оптужени већ издржао казну затвора по ранијој осуди, без обзира на то што се ради о дјелима која су почињена прије дјела за која му се тренутно суди. Наиме, у пресуди Врховног суда из ранијег поступка већ су примијењене одредбе о стицају када су апеланту као већ утврђене узете казне затвора изречене за врло тешка кривична дјела. Имајући у виду апелантову изразито велику криминалну вољу и упорност у чињењу тешких кривичних дјела, апелационо вијеће је оцијенило правилним закључак првостепеног суда да се сврха кажњавања у конкретном случају може постићи само ако поред казне која му је изречена пресудом Врховног суда апелант у цијелости издржи и казну изречену оспореном пресудом. Наиме, примјеном одредби о изрицању јединствене казне за дјела у стицају из члана 48 КЗСФРЈ апеланту би била анулирана казна затвора у трајању од шест година, што ни у којем случају није била интенција законодавца када је прописивао одредбе о одмјеравању казне затвора осуђеном лицу, нарочито када се ради о примјени наведене одредбе у ситуацији када је лице већ издржало казну по ранијој пресуди. Уставни суд није нашао арбитрарност у поступању Суда БиХ у оспореној пресуди.
АП-3179/24 (Савез независних социјалдемократа – СНСД) – У овом предмету Уставни суд је, између осталог, утврдио да оспореним одлукама Суда БиХ и Централне изборне комисије БиХ није прекршено апелантово право на слободне изборе. Апелант је имао могућност да у току поновног поступка ефикасно учествује у заштити својих изборних права, а Суд БиХ је детаљно образложио своју одлуку дајући одговоре на све битне апелантове жалбене наводе, у чему Уставни суд не види било какву произвољност.
Све одлуке усвојене на пленарној сједници биће достављене подносиоцима захтјева/апелантима у року од мјесец дана и објављене у што краћем року на интернет страници Уставног суда Босне и Херцеговине.
