Уставни суд је 19. децембра 2024. године електронским путем одржао 152. пленарну сједницу, на којој је усвојио већи број одлука којима су апелације одбачене као недопуштене због разлога прописаних у члану 18 Правила Уставног суда.

Од тих одлука Уставни суд издваја:

АП-3357/23 (М. С.) – У поступку у којем је донесена оспорена пресуда Апелационог суда БДБиХ одбачен је апеланткињин приједлог за понављање поступка окончаног одлуком Правосудне комисије Брчко дистрикта БиХ. Образложено је да је питање заштите права приликом избора и именовања најуспјешнијег кандидата у поступку запошљавања у правосуђу регулисано Законом о службеницима и намјештеницима у правосуђу на lex specialis начин. Имајући то у виду, Апелациони суд је закључио да се на то питање не може примјењивати Закон о управном поступку, а тиме ни правила тог закона о подношењу ванредних правних лијекова, што апеланткињин приједлог за понављање поступка чини недопуштеним. Имајући у виду да се наводи о повреди права на правично суђење односе на одлуку донесену у поступку у којем се одлучивало о приједлогу за понављање правоснажно окончаног поступка, што није поступак у којем се утврђују „грађанска права и обавезе“, тј. није се расправљало о меритуму притужбе него само о постојању услова да се одобри поновни поступак, Уставни суд је одбацио апелацију као ratione materiae неспојиву с Уставом БиХ.

АП-4426/21 (Д. П.) – Апелант је у конкретном случају оспоравао коначну одлуку редовног суда донесену у кривичном поступку против трећег лица, у којем је апелант имао својство оштећеног. Оспореном одлуком апелант је упућен да свој имовинскоправни захтјев остварује у парничном поступку. Уставни суд је одбацио апелацију као недопуштену због тога што је ratione materiae инкомпатибилна с Уставом Босне и Херцеговине. Наиме, заштиту у кривичном поступку у смислу права на правично суђење има само лице против којег се води кривични поступак односно против којег се утврђује основаност кривичне оптужбе. Такође, ratione materiae инкомпатибилни с Уставом Босне и Херцеговине су и апелантови наводи о повреди права на имовину јер је апелант као оштећени с имовинскоправним захтјевом упућен на парницу у којој ће моћи тражити заштиту својих имовинских права.

АП-3922/22 (Суд БиХ) – Апелација Суда БиХ поднесена против пресуде Суда БиХ одбачена је као недопуштена због тога што је ratione personae инкомпатибилна с Уставом Босне и Херцеговине. Уставни суд је у образложењу одлуке указао да апелант као носилац судске власти, који је донио оспорену пресуду, не може тврдити да је жртва кршења уставних права (права на правично суђење и права на имовину) односно да је „погођен“ у својој правној позицији, што је услов да би апелација била ratione personae допустива пред Уставним судом БиХ.

АП-1522/23 (М. С.) и АП-2124/23 (С. К. и С. Т.) – Апелације су одбачене као недопуштене због тога што су их поднијела неовлаштена лица. У конкретним случајевима апеланти нису били странке у редовном судском поступку, већ су странке биле лица за која су апеланти тврдили да су њихови правни предници. Уставни суд је у образложењу одлуке указао да су апеланти – насљедници у оваквим предметима дужни, када је предник умро прије или након подношења апелације, доставити рјешење о насљеђивању којим би доказали да су наслиједили странку за коју тврде да им је правни предник. Међутим, како у конкретним предметима апеланти нису доказали свој „насљедни интерес“, Уставни суд је утврдио да апеланти нису лица овлашћена за подношење апелације.

АП-3/24 („Addiko Bank“ а.д. Бања Лука) – Рјешењем Основног суда у Козарској Дубици од 15. маја 2023. године, које је потврђено рјешењем Окружног суда од 20. октобра 2023. године, одбачен је апеланткињин приједлог за промјену средства и предмета извршења одређивањем извршења на путној исправи извршеника (М. П.) и забраном коришћења личне карте за прелазак државне границе. У образложењу оспореног рјешења Окружни суд је указао да су чланом 6 Закона о извршном поступку прописана средства и предмети извршења. При томе је указао да ниједном одредбом Закона о извршном поступку није предвиђено одузимање путне исправе као самостално средство за принуду, односно самостални предмет извршења, те да је стога првостепени суд правилно поступио када је одбацио апеланткињин приједлог. Апеланткиња сматра да јој је наведеним поступањем редовних судова повријеђено право на правично суђење. Имајући у виду наведено, као и досадашњу сопствену праксу, Уставни суд је, у ситуацији када апеланткиња оспорава одлуке којима су редовни судови одлучивали само о процесним питањима, тј. о процесној допустивости приједлога за промјену средства и предмета извршења, а не и о апеланткињиним „грађанским правима или обавезама“, одбацио апелацију због тога што је ratione materiae неспојива с Уставом.

Све одлуке усвојене на пленарној сједници биће објављене на интернет страници Уставног суда Босне и Херцеговине и достављене апелантима најкасније у року од мјесец дана од њиховог доношења.