Уставни суд Босне и Херцеговине данас и сутра одржава 153. пленарну сједницу у Сарајеву на којој разматра захтјеве за оцјену уставности и апелације, те друга питања од важности за Уставни суд.

У досадашњем току засједања Уставни суд је донио:

Одлуку у предмету број У-20/24 којом је Уставни суд утврдио да члан 4 став (1) тачка 12) Правилника о наставном плану и програму за основно васпитање и образовање Републике Српске („Службени гласник РС“ број 77/24) и Прилог број 20 – Наставни програм за наставни предмет Историја за IX разред основне школе у дијелу који се односи на „Тему 11. Република Српска и Одбрамбено-отаџбински рат“ нису у складу са чл. I/2. и III/3.б) Устава Босне и Херцеговине и супротни су стандардима из Оквирног закона о високом образовању и Заједничке језгре као одлука институција Босне и Херцеговине. Стога је наведене акте ставио ван снаге и они су престали да важе од дана њиховог објављивања у „Службеном гласнику Републике Српске“ број 77/24. Одлуком Уставног суда забрањено је извођење наставе за наставни предмет Историја за IX разред основне школе на основу стр. 185–192 уџбеника „Историја за 9. разред основне школе“, чији је издавач Јавно предузеће „Завод за уџбенике и наставна средства“ а.д. Источно Сарајево, издање за 2024. годину, који је одобрен актом Министарства број 07.041/052-4017-1/18 од 25. јуна 2018. године. За спровођење ове одлуке Уставни суд је задужио министра образовања и културе Републике Српске и директора Републичког педагошког завода Републике Српске.

Уставни суд је у образложењу одлуке, између осталог, подсјетио на досадашњу сопствену праксу тумачења члана I/2. Устава БиХ, према којем овај члан садржи принцип владавине права, те да принцип владавине права подразумијева да сви закони, други прописи, као и поступци носилаца власти морају да буду у складу с Уставом. Овај принцип захтијева да сви ентитетски и кантонални устави, закони и други прописи који се доносе морају да буду усклађени с уставним принципима, што даље значи да правни систем почива на хијерархији правних аката, почев од устава као највишег правног акта па до подзаконских аката. Такође је подсјетио на сопствени став о уставној обавези поштовања државних закона, према којем „доношење ентитетских закона опречно процедури која је прописана државним законима покреће питање уставности таквих закона у смислу одредби члана III/3.б) Устава БиХ“, те да обавезе које намећу државни закони морају да се поштују. Стога може доћи до повреде члана III/3.б) Устава БиХ, укључујући и принципе владавине права из члана I/2. Устава БиХ уколико закони ентитета нису усклађени с државним законом који у релевантној области садржи такав захтјев.

Уставни суд је поновио став да Оквирни закон о основном и средњем образовању служи као основни нормативни инструмент којим држава регулише област образовања на уопштен и принципијелан начин, док се федералним јединицама препушта да ту исту област регулишу прецизније, али обавезно у складу с државним законом. Истакао је да је на основу Оквирног закона успостављен јасан правни оквир који је обавезивао и Министарство образовања и културе РС да образовање организује тако да се, између осталог, заснива на владавини закона и на поштовању људских права; да се развија свијест о припадности држави Босни и Херцеговини, сопственој културној самосвијести, језику и насљеђу, на начин који је у складу с цивилизацијским тековинама; те да се информације или знање који су укључени у наставни план и програм представљају тако да подржавају и његују различите културе, језике и вјероисповијести ученика и да развијају толеранцију на различитост, мултиперспективност, отвореност, критичко мишљење и разумијевање контекста.

У том смислу, Уставни суд запажа да из спорног прилога – садржаја програма који се односи на тему „Република Српска и Одбрамбено-отаџбински рат“ произлази да је наставним програмом предвиђено да сви ученици треба да обрађују сљедеће теме: „Настанак Републике Српске, Војска Републике Српске и Одбрамбено-отаџбински рат (1992–1995), Страдање и злочини над српским народом и Република Српска послије Дејтонског споразума – Култура памћења у локалној заједници.“ Затим из колоне која се односи на „Исход учења“ произлази да сваки ученик у Републици Српској треба „[о]бјаснити околности и значај настанка Војске Републике Српске, навести узроке и посљедице Одбрамбено-отаџбинског рата, навести најзначајније ратне операције Војске Републике Српске, ратна жаришта и њихов значај, навести мјеста страдања Срба током Одбрамбено-отаџбинског рата, као и највећа стратишта Срба у XX вијеку, навести примјере уништења културно-историјског насљеђа српског народа, процијенити значај његовања културе сјећања на жртве Одбрамбено-отаџбинског рата, као и традиције и културе српског народа“.

Доводећи наведени садржај у везу с релевантним одредбама Оквирног закона, Уставни суд примјећује да из спорног дијела наставног програма, односно тема које треба да буду обрађиване, слиједи да теме које се односе на Републику Српску и српски народ обухватају већи дио наставног плана и програма за основну школу. Уставни суд сматра да такав приступ, којим се наставним планом искључују перспективе припадника других етничких група, не може да се сматра усклађеним с обавезом Министарства да подржава и његује различите културе, језике и вјероисповијести својих ученика, те да подржава и његује различите културе и толеранцију на различитост. Из оспорених одредби уопште није јасно како и на који начин се побројане теме односе на припаднике других конститутивних народа и припадника групе Осталих. Такође је нејасно како се припадницима других конститутивних народа и Осталим у образовном процесу омогућава да, уз сопствени културни идентитет, развијају и свијест о привржености држави Босни и Херцеговини, разумијевају и његују потребе за културом и очувањем националног културног насљеђа и културних добара, те развијају поштовање различитости и мишљења других на начин који подстиче равноправност и толеранцију. У ситуацији када спорне одредбе наставног плана и програма онемогућавају да се историјска виђења припадника других друштвених група уклопе у практичну реализацију наставног плана и програма, Уставни суд сматра да се оспорене одредбе наставног плана не могу сматрати усклађеним с принципима из члана 3 Оквирног закона.

Такође, због чињенице да се оспорене одредбе Правилника и Прилога у већем дијелу односе на Републику Српску и српски народ у Босни и Херцеговини, Уставни суд сматра да наставни план у спорном дијелу не задовољава ни захтјев мултиперспективности на који је указано у Заједничкој језгри. Уставни суд указује да се такав приступ нарочито указује нужним у мултиетничким државама каква је Босна и Херцеговина. Уставни суд сматра да је, примјењујући стандарде из Оквирног закона и Заједничке језгре, наставни програм за историју за период од 1992. до 1995. године било нужно конципирати тако да покрива више различитих перспектива како би се добила што објективнија и цјеловитија слика прошлих догађаја, те уважавале различите перспективе и искуства различитих етничких, вјерских и културних група у Босни и Херцеговини. Без таквог приступа није могуће остварити циљ образовања у Босни и Херцеговини, према којем је, у смислу члана 3 став 2 тачка д) Оквирног закона, нужно обезбиједити да ученици, на начин који је у складу с цивилизацијским тековинама, упознају и уважавају друге и другачије, поштујући различитости и његујући међусобно разумијевање, трпељивост и солидарност међу свим народима и заједницама у Босни и Херцеговини. У том погледу, Уставни суд запажа да је на нужност примјене тог принципа указано у Препорукама Савјета министара БиХ. Осим тога, Уставни суд запажа да из Препорука Организације за безбједност и сарадњу у Европи, као и Препорука Европске комисије против расизма и нетолеранције произлази да у Босни и Херцеговини постоје значајни проблеми у вези с имплементацијом принципа мултиперспективности у настави историје, што доводи до пристрасности и неравномјерне презентације догађаја из периода од 1992. до 1995. године. Уставни суд такође указује да је нужност спровођења наведених принципа установљена у члану 2.3 Смјерница за писање уџбеника историје, као и у релевантним одредбама Заједничке језгре за историју, у којима је наглашен принцип мултиперспективности у изучавању историје.

Уставни суд запажа да су управо оспорене одредбе Правилника и Прилога биле темељ за писање уџбеника који је одобрило Министарство. Даље, Уставни суд запажа да је већ у предговору уџбеника наведено: „У жижи су српски народ и Босна и Херцеговина.“ Такође, након увида у садржај уџбеника, Уставни суд запажа да је „9. јануар“ означен као Дан Републике Српске, рат у Босни и Херцеговини је представљен као грађански рат, презентована је „Декларација Скупштине српског народа у Босни и Херцеговини“, наведено је да су институције Босне и Херцеговине заједничке институције. Осим тога, наведено је да Република Српска „[њ]егује блиске везе са својом матицом Србијом“, да је „[о]длука о статусу Брчког, које је у рату било у Српској, била […] на штету српског ентитета“. Затим, Уставни суд нарочито наглашава да је наведено: „[п]ротив интереса Републике Српске неријетко су биле одлуке Канцеларије високог представника и Уставног суда БиХ“, а затим је у дијелу који носи назив „Питања и задаци“ постављено питање „Које су двије институције служиле за подривање надлежности Републике Српске и централизацији БиХ?“. Осим тога, наведено је „[у] Уставном суду БиХ бошњачке и стране судије прегласавале су у важним предметима српске и хрватске судије. Тако је Уставни суд донио одлуке о: конститутивности сва три народа на цијелом простору БиХ, оспоравању знамења Републике Српске (грб и химна), као и Дана Републике (9. јануар) итд.“.

Уставни суд сматра да дозвољавање оваквог приказа у уџбенику не може да се сматра комплементарним с обавезом која произлази из одредбе члана 3 став 2 тачка ц) Оквирног закона, према којој су општи циљеви образовања, који проистичу из општеприхваћених, универзалних вриједности, „промовисање поштовања људских права и основних слобода и припрема сваке особе за живот у друштву које поштује принципе демократије и владавине закона“. У складу с тим, Уставни суд наглашава да образовни садржаји, посебно они који се односе на историју и друштво, морају да буду усклађени с правним нормама и демократским вриједностима како би се спријечили дискриминација, ревизионизам, идеолошка манипулација или индоктринација дјеце. У том смислу, Уставни суд подсјећа да образовање има кључну улогу у обликовању друштвене свијести и разумијевању важности поштовања владавине закона, што укључује и обавезу поштовања правоснажних судских одлука. Такође, ненавођење пресуда о геноциду и ратним злочинима у одговарајућем контексту тривијализује те злочине и негативно утиче на процес помирења, што је супротно вриједностима истакнутим у Преамбули Устава БиХ, у којој је наглашена преданост „миру, правди, толеранцији и помирењу“ те да „демократске установе власти и правични поступци најбоље успостављају мирољубиве односе у плуралистичком друштву [...]“.

Приказивање Уставног суда онако како је учињено у уџбенику директно подрива повјерење у правни поредак државе, што је противно поштовању принципа демократије и владавине закона. У том погледу, Уставни суд указује да истицање „9. јануара“ као Дана Републике Српске или коришћење синтагме „заједничке институције“ за институције Босне и Херцеговине, без повезнице с коначним и обавезујућим одлукама Уставног суда, додатно сугерише на непоштовање принципа уставне владавине права. Навођење да су против „интереса Републике Српске неријетко биле одлуке Канцеларије високог представника и Уставног суда БиХ“ и постављање наставног питања попут „Које су двије институције служиле за подривање надлежности Републике Српске?“ за ученике IX разреда основних школа у Републици Српској само води стварању негативних ставова према државним институцијама и институцијама успостављеним Општим оквирним споразумом за мир у Босни и Херцеговини. На тај начин се такође нарушава свијест о припадности Босни и Херцеговини, што је у директној супротности с циљем образовања наведеним у члану 3 Оквирног закона, који захтијева „развијање свијести о припадности држави Босни и Херцеговини“.

Стога, Уставни суд закључује да начин на који је написан наставни програм, у дијелу који се односи на период од 1992. до 1995. године, не задовољава стандарде из чл. 2, 3, 36 и 42 Оквирног закона и Заједничке језгре.

Уставни суд наставља рад.