Sudski postupak u kojem se preispitivala zakonitost pritvora podnosioca predstavke nakon osude • Nemogućnost podnosioca predstavke da komentira tužiočevo mišljenje • Povreda principa kontradiktornosti i principa jednakosti strana • Povreda člana 5. stav 4. Evropske konvencije

Činjenice i navodi podnosioca predstavke

Tužilaštvo Ankare pokrenulo je krivičnu istragu protiv podnosioca predstavke zbog trgovine drogom. Podnosilac predstavke je ostao na slobodi tokom trajanja krivičnog postupka.

Podnosilac predstavke je osuđen 2016. godine. Prvostepeni sud mu je izrekao kaznu zatvora u trajanju od 12 godina, šest mjeseci i pet dana te mu je odredio pritvor. Odluka o određivanju pritvora donesena je na osnovu tužiočevog mišljenja, koje nije bilo dostavljeno podnosiocu predstavke, kao ni njegovom advokatu.

Ustavni sud je odbacio kao očigledno neosnovanu ustavnu tužbu kojom je podnosilac predstavke pokrenuo pitanje zakonitosti pritvora. U dijelu koji se odnosi na povredu prava na slobodu i sigurnost zbog nedostavljanja tužiočevog mišljenja Ustavni sud je tužbu odbacio kao nedopuštenu zbog toga što podnosilac predstavke nije pretrpio značajniju štetu.

Podnosilac predstavke se žalio na povredu člana 5. stav 4. Konvencije ističući da mu je povrijeđeno pravo na kontradiktoran postupak i jednakost strana jer mu nije dostavljena kopija tužiočevih pismenih zapažanja dostavljenih prvostepenom sudu tokom postupka za sudsko preispitivanje pritvora.

Ocjena Evropskog suda

Evropski sud je, između ostalog, podsjetio na to da ako se prema domaćem zakonu procesna prava pritvorenika osiguravaju i nakon osude, tada se garancije iz člana 5. stav 4. Konvencije moraju poštovati i u fazi nakon osude. Iako je Vlada osporavala primjenjivost garancija iz člana 5. stav 4. Konvencije na taj predmet, Evropski sud je primijetio da iz teksta relevantnih odredaba Zakona o krivičnom postupku slijedi da u pogledu primjenjivosti proceduralnih garancija tursko pravo ne razlikuje period prije i nakon osude kada je riječ o osporavanju pritvora. Takvo tumačenje Zakona o krivičnom postupku podupire i praksa Ustavnog suda. Evropski sud je zaključio da su proceduralne garancije prema članu 5. stav 4. Konvencije primjenjive na činjenice ovog predmeta.

Evropski sud je dalje istakao da je Vlada osporila navodnu povredu člana 5. stav 4. Konvencije jer mišljenje javnog tužioca nije sadržavalo nove činjenice ili argumente koje podnosilac predstavke nije znao i da, stoga, podnosilac predstavke nije potkrijepio navode da je doveden u nepovoljan položaj jer mu nije dato relevantno mišljenje. Evropski sud se složio s Vladom da je mišljenje javnog tužioca u tom predmetu zaista bilo prilično sažeto. Međutim, kako je istakao Evropski sud, mišljenje se nije moglo jednostavno isključiti, posebno imajući u vidu da se domaći sud eksplicitno pozvao na to mišljenje i na kraju presudio u skladu s njim.

Evropski sud je posebno istakao da je zapravo postupak povodom pritvora podnosioca predstavke, koji mu je određen na kraju suđenja, bio prvi put da je pritvor bio predmet sudske revizije jer je podnosilac predstavke bio na slobodi u pretpretresnom periodu. Prema tome, mišljenje dato u vezi s pritvorom podnosioca predstavke bilo je prvo učešće javnog tužioca u postupku i podnosilac predstavke stoga nije mogao znati stav javnog tužioca u vezi s pritvorom. Drugim riječima, žalbeni postupak i njegov ishod bili su od suštinske važnosti za podnosioca predstavke, koji je prvi put tražio da dobije sudsku odluku o zakonitosti pritvora i da se on ukine u slučaju da sud utvrdi da je nezakonit.

U okolnostima ovog predmeta, Evropski sud nije mogao prihvatiti tvrdnju Vlade da podnosilac predstavke nije doveden u nepovoljniji položaj zbog propusta da mu se dostavi mišljenje javnog tužioca. Zaključio je da postupak pred domaćim sudom nije bio kontradiktoran i da je nedostatak mogućnosti da podnosilac predstavke komentira tužiočevo mišljenje narušio princip jednakosti stranaka. Utvrdio je povredu člana 5. stav 4. Konvencije.