Имајући у виду да су апеланти пропустили да против Рјешења Управе царина 02/1-2 број П/II-134/03 од 25. јуна 2003. године уложе захтјев за судску заштиту Врховном суду, иако су према достављеној одлуци Уставног суда број У-19/00 имали сазнање да је то ефективан правни лијек и да постоји обавеза Врховног суда да о њему одлучује у складу с одлуком Уставног суда, без обзира на одговарајуће одредбе Закона о прекршајима, Уставни суд је закључио да су апеланти у околностима тог случаја злоупотријебили право на подношење апелације.
• Одлука о допустивости број У-157/03 од 25. јуна 2007. године, став 18
У конкретном случају, апелант је, након доношења пресуде Врховног суда, уговором о поклону пренио право својине на предметној непокретности на свог оца, чиме је настојао, и успио, отежати извршење пресуде Врховног суда јер је Уставни суд на основу чињеница које је апелант злонамјерно прећутио донио одлуку о привременој мјери којом је одложио извршење оспорене пресуде. Стога, произлази да је смисао и циљ подношења апелације одуговлачење поступака не само пред Уставним судом него и пред Основним судом у извршном поступку, а не да се оспори уставност побијане пресуде Врховног суда и заштите апелантова уставна права, што, свакако, представља злоупотребу права на подношење апелације. Имајући то у виду, Уставни суд подсјећа да његов задатак није да мериторно разматра апелације којима је злоупотријебљено право на њихово подношење, стварајући тиме непотребан посао који је инкомпатибилан с његовом стварном функцијом (види, mutatis mutandis, одлука о допустивости бивше Европске комисије за људска права у предмету М. против Уједињеног Краљевства, апликација број 13284/87 од 15. октобра 1987. године).
• Одлука о допустивости број АП-1001/06 од 13. септембра 2007. године, ст. 12–14
Уставни суд запажа да је првоапелант као нотар који је обрађивао исправе приложене уз приједлог за упис промјене у судски регистар другоапеланта као субјекта уписа поднио најприје жалбу другостепеном суду, а онда и апелацију Уставном суду и у своје име, наводећи да су оспореним рјешењима повријеђена и његова уставна права. У вези с тим, Уставни суд запажа да је првоапелант и раније подносио апелације Уставном суду у своје име у истим чињеничним и правним ситуацијама, када је као нотар обрађивао исправе у поступцима у којим није имао својство странке, него је као нотар поступао у оквиру својих јавних овлашћења, са захтјевима за заштиту својих уставних права. Будући да првоапелант у предметним случајевима није био странка у поступцима пред редовним судовима, Уставни суд је те апелације одбацио као апелације које је поднијело неовлашћено лице, у складу с одредбама члана VI/3б) Устава Босне и Херцеговине, односно члана 16 став (1) и став (4) тачка 5 Правила Уставног суда (види Уставни суд, одлуке о допустивости бр. АП-413/12 од 23. фебруара 2012. године и АП-4414/10 од 8. децембра 2010. године). Имајући у виду да је првоапелант упознат с праксом Уставног суда и да очигледно не подноси апелације с циљем заштите својих уставних права, апелантово поступање на наведени начин не упућује на постојање стварне намјере да у апелационом поступку пред Уставним судом оствари заштиту својих уставних права. Уставни суд сматра да се таквим првоапелантовим понашањем Уставном суду ствара непотребан посао инкомпатибилан с његовом стварном функцијом заштите уставних права апеланата (види, mutatis mutandis, одлука о допустивости бивше Европске комисије за људска права у предмету М. против Уједињеног Краљевства, апликација број 13284/87 од 15. октобра 1987. године). Према томе, Уставни суд закључује да је првоапелант злоупотријебио право на подношење апелације.
• Одлука о допустивости број АП-698/13 од 10. априла 2014. године, ст. 6 и 7
Уставни суд подсјећа да, према пракси Европског суда за људска права, уколико подносилац представке у својој преписци са Судом користи посебно увредљив, пријетећи или провокативан језик, било да је ријеч о формулацијама које се односе на тужену државу, њеног заступника, власти тужене државе, сам Суд, његове судије, његов секретаријат или његове припаднике, ради се о злоупотреби права на представку (види Европски суд, Řehák против Чешке Републике, одлука од 18. маја 2004. године, апликација број 67208/01; Duringer и Grunge против Француске, одлука од 4. фебруара 2003. године, апликације бр. 61164/00 и 18589/02). Доводећи у везу наведено с апелантовим наводима из поднеска од 28. априла 2019. године, Уставни суд указује да је у конкретном случају апелант злоупотријебио право на подношење апелације (види Уставни суд, Одлука о допустивости број АП-438/19 од 24. априла 2018. године).
• Одлука о допустивости број АП-378/19 од 11. јуна 2019. године, став 7
