Преиначење десетомјесечне затворске казне изречене за сексуално насиље у рад за опште добро • Ублажавање казне без пажљивог разматрања свих релевантних разлога • Контекст специфичне друштвене опасности од насиља над женама и потреба да се против њега бори ефикасним и одвраћајућим мјерама • Пропуст државе да у довољној мјери испуни процесну обавезу да обезбиједи да је сексуално насиље кажњено на одговарајући начин • Кршење чл. 3 и 8 Европске конвенције

Чињенице

Подноситељица представке је држављанка Хрватске Маја Вучковић.

Подноситељица представке је у јуну 2015. године против свог радног колеге М. П. поднијела кривичну пријаву оптужујући га за сексуално насиље које се десило током њихових заједничких смјена као медицинске сестре и возача хитне помоћи. Након њене пријаве М. П. је премјештен на мјесто возача хитне помоћи у другом граду. Против њега је покренут кривични поступак. Првостепени суд је 2018. године прогласио кривим М. П. и осудио га на десет мјесеци затвора. Поступајући по жалби М. П., другостепени суд је потврдио кривичну осуду, али је затворску казну замијенио радом за опште добро. Подноситељица представке је поднијела грађанску тужбу за накнаду штете и дискриминацију против М. П. и послодавца. Поступак поводом те тужбе је у току.

М. П. је одслужио своју казну – рад за опште добро.

Подноситељица представке је навела да се суочила са здравственим проблемима, укључујући и ПТСП, наводно произашлим из тих догађаја, те да је била на боловању због повреде руке коју јој је нанио М. П.

Наводи подноситељице представке

Позивајући се на члан 3 (забрана нечовјечног и понижавајућег поступања) и члан 8 (право на поштовање приватног и породичног живота) Европске конвенције, подноситељица представке се жалила да је замјена казне затвора радом за опште добро резултирала несразмјерно благом казном с обзиром на тежину почињених кривичних дјела.

Оцјена Европског суда чл. 3 и 8 Европске конвенције

Европски суд је, између осталог, истакао да домаћи судови нису узели у обзир низ фактора који су према домаћем закону били релевантни у процесу одмјеравања казне, а то су посљедице које је кривично дјело имало за подноситељицу представке (њена дијагноза и дуго одсуствовање с посла), понашање М. П. након извршења наведених кривичних дјела (његове наводне пријетње подноситељици представке) и његов очигледан недостатак кајања и труда да надокнади штету коју је проузроковао подноситељици представке.

Даље је истакао да је првостепени суд јасно утврдио да је степен кривичне одговорности М. П. у датим околностима нарочито висок с обзиром на чињеницу да је он више пута и у кратком периоду починио сексуална дјела против подноситељице представке, што је указивало на његову посебно снажну намјеру. Међутим, иако се другостепени суд сложио с оцјеном олакшавајућих и отежавајућих фактора коју је извршио првостепени суд, сматрао је да ће се ублажавањем казне остварити сврха кажњавања у том случају. Другостепени суд је тај закључак базирао искључиво на чињеници да су прошле четири године од извршења кривичних дјела и да М. П. није починио даљња кривична дјела. При томе, другостепени суд није ни поменуо висок степен кривичне одговорности М. П. нити његову јаку намјеру у чињењу спорних сексуалних дјела. Такође није изнио никакве увјерљиве разлоге који би објаснили зашто је пуки проток времена, који се ни на који начин не може приписати подноситељици представке и који ју је могао само додатно трауматизовати као жртву, превагнуо над тешким отежавајућим околностима.

Према мишљењу Европског суда, не може се рећи да је затворска казна М. П. ублажена након пажљивог разматрања свих релевантних околности у вези са случајем.

Европски суд је даље истакао забринутост у погледу тога што је другостепени суд, упркос поновљеном сексуалном насиљу које је подноситељица представке претрпјела, одлучио да затворску казну М. П. замијени радом за опште добро без навођења адекватних разлога и не узимајући у обзир интересе жртве, а што је према домаћем кривичном закону био дужан узети у обзир приликом одлучивања о казни. Такав приступ домаћих судова, према мишљењу Европског суда, може указивати на одређену благост у кажњавању насиља над женама, умјесто да пренесе снажну поруку заједници да се насиље над женама неће толерисати. Имајући у виду податке према којима је насиље над женама забрињавајуће уобичајено и озбиљно недовољно пријављено, благост кажњавања каква се десила у овом случају може заузврат обесхрабрити жртве да пријаве такве радње. Европски суд је у том контексту указао и на извјештај Групе експерата за акцију против насиља над женама и насиља у породици (GREVIO), према којем су хрватске власти показале благу казнену политику у случајевима насиља у породици и насиља над женама те су власти позване да обезбиједе да казне изречене у таквим случајевима буду учинковите, сразмјерне и одвраћајуће природе.

У посебним околностима овог предмета, а имајући у виду специфичну друштвену опасност насиља над женама и потребу да се против њега бори ефикасним и одвраћајућим мјерама, Европски суд је закључио да у свом одговору на насиље које је претрпјела подноситељица представке држава није у довољној мјери испунила своју процесну обавезу како би обезбиједила да се поновљено сексуално насиље на радном мјесту третира на одговарајући начин. Утврдио је да је у овом случају дошло до повреде чл. 3 и 8 Европске конвенције.