Слобода изражавања није апсолутна и има своја ограничења. У демократским и правним државама, наиме, готово ниједно људско право и слобода, ма колико били примарни или значајни, нису и не могу бити апсолутни и неограничени. Будући да су апсолутна слобода и апсолутно право contradictio in adjecto, пресудан, а истовремено и споран остаје начин на који се неки утврђени правни принцип тумачи и практично примјењује. Стога је кључна улога и задатак независног судства да у сваком појединачном случају јасно утврди границу између оправданих и потребних, те неоправданих и непотребних ограничења, која неки принцип потврђују као правило или га негирају као пуку декларацију.
• Одлука о меритуму број АП-1005/04 од 2. децембра 2005. године, став 28, објављена у „Службеном гласнику Босне и Херцеговине" број 45/06

Члан 10 Европске конвенције не допушта да изношење чињеничних тврдњи или коментара прође некажњено чак и ако то раде новинари на рачун политичара и јавних личности, осим ако постоји неки доказ који може разумно подупријети ту тврдњу, или ако је ту тврдњу новинар или уредник објавио с добром намјером и предузео разумне кораке да провјери поузданост доказа онолико колико је то могуће.
• Одлука о меритуму број АП-1064/05 од 14. марта 2006. године, став 30, објављена у „Службеном гласнику Босне и Херцеговине" број 94/05

Пропуст судова да направе правилну дистинкцију између вриједносних оцјена и чињеница у начелу је могао имати утицаја на утврђивање висине штете јер ће од „обима" изнесене клевете зависити и тежина посљедица по углед неког лица. С обзиром на то да редовни судови, према принципу пропорционалности, нису успоставили правилну равнотежу између слободе медија и права друготужиоца на углед, таквим поступањем су изашли ван допуштеног степена слободне процјене.
• Одлука о допустивости и меритуму број АП-1203/05 од 14. марта 2006. године, став 53, објављена у „Службеном гласнику Босне и Херцеговине" број 7/07, грађански поступак, нема правилне равнотеже у накнади штете за клевету, утврђена повреда члана 10 Европске конвенције и члана II/3х) Устава БиХ

Накнада штете у грађанској парници додијељена као накнада за штету нанесену нечијем достојанству или угледу представља јасно мијешање у остваривање права на слободу изражавања.
• Одлука о меритуму број АП-1064/05 од 14. марта 2006. године, став 32, објављена у „Службеном гласнику Босне и Херцеговине" број 94/05;
• Одлука о допустивости и меритуму број АП-1289/05 од 9. новембра 2006. године, став 36, објављена у „Службеном гласнику Босне и Херцеговине" број 11/07

У конкретном случају повријеђено је апелантово право на слободу изражавања с обзиром на то да редовни судови нису у довољној мјери извршили објективну анализу садржаја апелантовог текста. Такође је и изрицање новчане казне апеланту, без могућности саслушања, значило лишавање апеланта не само могућности изношења чињеница и доказа у своју корист него и непропорционално уплитање у заштићену слободу изражавања која је Уставом Босне и Херцеговине и Европском конвенцијом апеланту загарантована.
• Одлука о допустивости и меритуму број АП-198/03 од 20. октобра 2006. године, став 45, објављена у „Службеном гласнику Босне и Херцеговине" број 11/07, казна за вријеђање суда

Општи интерес који допушта покретање питања о евентуалним незаконитим понашањима јавних службеника не може се бранити изношењем неспорно неистинитих чињеница које представљају напад на њихов углед и које се, због тога, не могу сматрати критиком коју су они дужни толерисати с обзиром на функцију коју обављају.
• Одлука о допустивости и меритуму број АП-1881/05 од 20. октобра 2006. године, став 39, објављена у „Службеном гласнику Босне и Херцеговине" број 9/07;
• Одлука о допустивости и меритуму број АП 1423/05 од 8. јула 2006. године, став 39, објављена у „Службеном гласнику Босне и Херцеговине" број 7/07, грађански поступак, изношење неспорно неистинитих чињеница, нема повреде члана 10 Европске конвенције ни члана II/3х) Устава БиХ

Не може се говорити о пропорционалности између циља и средства, у овом случају заштите тужиочевог права на „истину", и средства мијешања, у овом случају налога суда апелантима да плате одштету нанесену тужиочевом угледу, у случају у којем редовни судови нису изашли ван обима допуштене слободне оцјене када је у питању оцјена да ли су апеланти учинили дјело изношења чињеница за које није утврђено да су истините, али нису утврдили релевантне чињенице за доношење одлуке о досуђивању накнаде за нематеријалну штету, околности случаја, а нарочито јачину душевних боли и њихово трајање као правни основ, него су произвољно закључили да постоје штета и одговорност апеланата за њу.
• Одлука о допустивости и меритуму број АП-1289/05 од 9. новембра 2006. године, ст. 41 и 42, објављена у „Службеном гласнику Босне и Херцеговине" број 11/07, грађански поступак, нема правилне равнотеже у накнади штете за клевету, утврђена повреда члана 10 Европске конвенције и члана II/3х) Устава БиХ

Повријеђено је апелантово право на слободу изражавања из члана II/3х) Устава Босне и Херцеговине и члана 10 Европске конвенције када је одлуком суда у грађанској парници наложено апеланту да плати накнаду нематеријалне штете нанесене тужиочевом угледу изношењем и преношењем неистинитих чињеница, када се наметањем такве мјере не успоставља „пропорционалност" између права на слободу изражавања и права на углед, нити се разлози дати у пресуди могу сматрати релевантним и довољним у смислу члана 10 Европске конвенције, због чега би се могло утврдити да је „мијешање" било „неопходна мјера у демократском друштву".
• Одлука о допустивости и меритуму број АП-1067/06 од 13. септембра 2007. године, ст. 33–38, објављена у „Службеном гласнику Босне и Херцеговине" број 6/08, нема пропорционалности између права на слободу изражавања и права на углед приликом утврђивања накнаде штете за клевету, утврђена повреда члана 10 Европске конвенције и члана II/3х) Устава БиХ

Повријеђено је апелантово право на слободу изражавања тиме што су, изрицањем новчане казне, редовни судови квалификовали апелантово изражавање сумње у непристрасност суда као вријеђање суда и нарушавање његовог ауторитета.
• Одлука о допустивости и меритуму број АП-840/06 од 25. јануара 2008. године, став 29, објављена у „Службеном гласнику Босне и Херцеговине" број 23/08, недостатак непристрасности и објективности судова приликом квалификације и оцјене апелантовог дописа, утврђена повреда члана 10 Европске конвенције и члана II/3х) Устава БиХ

• Одлука о допустивости и меритуму број АП-1095/06 од 14. октобра 2008. године, став 24, објављена у „Службеном гласнику Босне и Херцеговине" број 99/08

Уставни суд закључује да у конкретном случају није дошло до кршења права из члана II/3х) Устава Босне и Херцеговине и члана 10 Европске конвенције када је апеланткиња новчано кажњена због непримјереног понашања на рочишту, што је било сразмјерно оправданом циљу коме се тежило на очувању дигнитета и ауторитета суда.
• Одлука о допустивости и меритуму број АП-2486/11 од 17. јула 2014. године, став 37, објављена у „Службеном гласнику Босне и Херцеговине" број 71/14, вријеђање суда, одбијање тужитељице да на рочишту обуче тогу, нема повреде члана 10 Европске конвенције ни члана II/3х) Устава БиХ

У погледу начина утврђивања висине штете као санкције која представља мијешање у слободу изражавања, Уставни суд указује на сопствени став према којем је одмјеравање новчане накнаде нематеријалне штете врло деликатан и сложен поступак с обзиром на веома различиту морално-психичку конституцију сваког појединца и све остале околности под којима се догодила штета која је за посљедицу имала повреду нематеријалних добара оштећеног. Насупрот тврдњама апелације према којима се штета мора доказати у смислу релевантних одредби ЗОО у сваком појединачном случају, не постоји „листа доказа" на основу којих би домаћи судови процјењивали која би санкција представљала мијешање које је пропорционално циљу који се жели постићи, нити се може очекивати извођење доказа којим би се на егзактан начин утврдио „интензитет и трајање" настале нематеријалне штете. Стога, судови нису ограничени посебним формалним доказним средствима, нарочито не извођењем доказа вјештачењем у правцу утврђивања „јачине и трајања душевних боли". Дакле, приликом одмјеравања санкције, редовни судови узимају у обзир низ фактора значајних за конкретни предмет и на основу слободне процјене утврђују релевантне околности сваког конкретног случаја, при чему не смије изостати прихватљива анализа релевантних принципа. У контексту наведеног, у конкретном случају, према оцјени Уставног суда, таква анализа није изостала. Наиме, приликом одмјеравања новчане накнаде, дакле санкције која представља мијешање у право на слободу изражавања, у износу од 3.000,00 КМ, редовни судови нису поступали пуким аутоматизмом, нити произвољно, на шта апеланти предметном апелацијом неосновано указују, већ су поступали у складу с праксом и дискреционим овлашћењем у оквиру своје слободне процјене која је ограничена искључиво захтјевом пропорционалности израженим у члану 10 Европске конвенције, при чему није изостала прихватљива анализа свих релевантних принципа, све до чињенице да тужилац није предузео законом прописану радњу – захтјев за деманти како би смањио насталу штету. Уставни суд сматра да је мјера која је предузета ради заштите угледа и части тужиоца, односно досуђивање накнаде штете у износу од 3.000,00 КМ, пропорционална тежини повреде његовог угледа, као и тежини мијешања судова у слободу изражавања које је учињено овом мјером, те сматра да су оспорене одлуке донесене у складу са чланом 10 Европске конвенције.
• Одлука о допустивости и меритуму број АП-3222/12 од 12. јануара 2016. године, став 47, објављена у „Службеном гласнику Босне и Херцеговине" број 12/16;
• Одлука о допустивости и меритуму број АП-1428/13 од 20. априла 2016. године, став 44, накнада нематеријалне штете, заштита угледа и части, нема повреде члана 10 Европске конвенције ни члана II/3х) Устава БиХ

У односу на наводе који се тичу друготуженог, који је све спорне чланке преузео с других портала и објавио их на порталу Poskok.ba, Уставни суд сматра потребним нагласити да медији имају задатак да преносе информације и идеје које су од јавног интереса, а јавност има право да добије те информације. Да није тако, медији не би могли извршавати своју виталну улогу „чувара јавног интереса”. У вези с тим, Европски суд истиче да би кажњавање новинара због преношења изјава других лица озбиљно угрозило допринос медија дебати од јавног интереса и не би било оправдано, осим ако за то постоје нарочито важни разлози (види Европски суд, Jersild против Данске, пресуда од 23. септембра 1984. године, апликација број 15890/89, тачка 35). Такав став је потврђен и у каснијој пракси, а наглашено је и то да генералан захтјев за новинаре да се систематски и формално дистанцирају од садржаја цитата који може увриједити или изазвати друге или нанијети штету њиховом угледу није помирљив с улогом медија да дају информације о текућим догађајима, мишљењима и идејама (види Европски суд, Милисављевић против Србије, пресуда од 4. априла 2017. године, апликација број 50123/06, тачка 37 с даљњим референцама). Имајући у виду наведено, Уставни суд запажа да је у конкретном случају неспорно да друготужени није аутор спорних чланака, већ да је само пренио оно што су други изјавили о апеланткињином мужу, те да нема ништа што указује да је при томе поступао злонамјерно. С обзиром на то да је Уставни суд већ закључио да су судови правилно успоставили равнотежу између права првотуженог као аутора спорног чланка на слободу изражавања и апеланткињиног права на углед, исто се мора закључити и у односу на друготуженог који је пренио тај и још два спорна чланка сличног садржаја.
• Одлука о допустивости и меритуму број АП-5204/15 од 13. марта 2018. године, став 43, објављена у „Службеном гласнику Босне и Херцеговине" број 21/18, успостављена правична равнотежа између апеланткињиног права на приватни живот из члана 8 Европске конвенције и права тужених на слободу изражавања из члана 10 Европске конвенције

У односу на питање да ли и у којој мјери право на приступ информацијама под контролом јавне власти у конкретном случају улази у оквир „слободе изражавања" из члана 10 Европске конвенције, Уставни суд најприје указује да је у неколико предмета који су се тицали права на слободу приступа информацијама заузимао став да „поступак у којем је утврђивано постојање законских претпоставки за приступ информацијама не покреће питања и не ужива заштиту апелантовог права на слободу изражавања из члана II/3х) Устава Босне и Херцеговине и члана 10 Европске конвенције", па је такве апелације прогласио ratione materiae недопустивим (види Уставни суд, одлуке о допустивости број АП-1062/14 од 24. априла 2014. године, тачка 11, и АП-2527/17 од 18. јула 2017. године, тачка 12). Међутим, имајући у виду наведену праксу Европског суда (види тач. 22–25 ове одлуке), као и то да је апелант у конкретном случају, такође, невладина организација која би могла да има улогу „друштвеног контролора власти", што ће даље у одлуци бити предмет разматрања, Уставни суд сматра да право на слободу приступа информацијама у околностима конкретног случаја улази у оквир члана 10 Европске конвенције.
[...]
Уставни суд закључује да нема кршења права на приступ информацијама као дијела права на слободу изражавања из члана II/3х) Устава Босне и Херцеговине и члана 10 Европске конвенције када је апеланту ускраћен приступ дијелу тражених информација зато што је надлежни орган те информације изузео од објављивања у складу са чланом 6 тачка (в) ЗОСПИ, а такво одбијање, с обзиром на релевантне критеријуме, не представља мијешање у апелантово право из члана 10 Европске конвенције.
• Одлука о допустивости и меритуму број АП-461/16 од 6. јуна 2018. године, ст. 28 и 39, објављена у „Службеном гласнику Босне и Херцеговине" број 45/18, приступ информацијама, нема повреде члана II/3х) Устава БиХ ни члана 10 Европске конвенције

Уставни суд закључује да је прекршено апелантово право из члана II/3х) Устава Босне и Херцеговине и члана 10 Европске конвенције у ситуацији када су редовни судови апеланта прогласили кривим за кривично дјело изазивања народносне, расне и вјерске мржње, раздора или нетрпељивости из члана 163 став 2 у вези са ставом 1 КЗФБиХ, зато што нису постигли правичну равнотежу између заштите апелантовог права на слободу изражавања и заштите вјерских права других будући да у оспореним одлукама нису дали релевантне и довољне разлоге којим би оправдали мијешање у ово апелантово право.
• Одлука о допустивости и меритуму број АП-3430/16 од 19. децембра 2018. године, став 41, објављена у „Службеном гласнику Босне и Херцеговине" број 4/19, апелант је проглашен кривим за кривично дјело због тога што је објавио спорну слику на властитом Facebook профилу, повреда члана II/3х) Устава БиХ и члана 10 Европске конвенције

Прекршено је апелантово право из члана II/3х) Устава Босне и Херцеговине и члана 10 Европске конвенције зато што редовни судови својим одлукама нису ни покушали постићи правичну равнотежу између заштите апелантовог права на слободу изражавања и заштите права других јер су спорну реченицу „Yes my Führer“ анализирали одвојено и ван контекста, дословно је тумачећи као „нацистичко обраћање“, а не као сатирично изражавање којим је апелант изразио свој став (мишљење) о страначкој послушности.
• Одлука о допустивости и меритуму број АП-1031/19 од 10. новембра 2020. године, став 44, објављена у „Службеном гласнику Босне и Херцеговинеˮ број 84/20

Уставни суд закључује да нема кршења апелантовог права на слободу изражавања из члана II/3х) Устава Босне и Херцеговине и члана 10 Европске конвенције када је мијешање у то право било законито и имало легитиман циљ, те да је било „неопходно у демократском друштву“ зато што је апелант на свом блогу, који је доступан врло широкој публици, у односу на тужиоце изнио низ вриједносних судова који нису били засновани на „довољном чињеничном основу“, већ на искривљавању тачних чињеница, што представља клевету, као и то да апелант није ни покушао провјерити своје тврдње, односно зато што није могао доказати да је поступао „у доброј намјери“, о чему је Окружни суд дао довољно и релевантно образложење.
• Одлука о допустивости и меритуму број АП-18/20 од 20. октобра 2021. године, став 44, објављена у „Службеном гласнику Босне и Херцеговинеˮ број 67/2

Нема повреде права на слободу изражавања из члана II/3х) Устава Босне и Херцеговине и члана 10 Европске конвенције када је оспореним одлукама апелант проглашен одговорним за прекршај из члана 57 тачка 23 Закона о ВСТС-у у вези са чл. 2.2, 4.2 и 4.3 Кодекса тужилачке етике, за јавно објављивање коментара на друштвеној мрежи који је непримјерен носиоцу правосудне функције, који је уједно био на руководећем положају у правосудној институцији. Уставни суд је закључио да је мијешање у апелантово право на слободу изражавања било прописано законом имало је легитиман циљ – заштиту ауторитета и интегритета правосудне институције у којој ради и било је „неопходно у демократском друштву“ зато што су Првостепена и Другостепена комисија успоставиле правичну равнотежу између његовог права и легитимног циља који се желио заштитити.
• Одлука о допустивости и меритуму број АП-658/22 од 11. маја 2022. године, став 85

Није повријеђено апелантово право на слободу изражавања из члана II/3х) Устава Босне и Херцеговине и члана 10 Европске конвенције када је изречена мјера забране (контактирање са свим представницима штампаних и електронских медија о чињеницама које се односе на кривични поступак против апеланта) била сразмјерна оправданом циљу којем се тежило, тј. „спречавању нереда или криминала“, а тај разлог је неопходна мјера у демократском друштву каквом БиХ тежи.
• Одлука о допустивости и меритуму број АП-3206/20 од 11. маја 2022. године, став 38, објављена у „Службеном гласнику Босне и Херцеговинеˮ број 37/22

Није дошло до кршења права на слободу изражавања из члана II/3х) Устава Босне и Херцеговине и члана 10 Европске конвенције када је мијешање у то право било законито и имало легитиман циљ, и када је било „неопходно у демократском друштву“ зато што је спорним изражавањем тужилац, који је непосредно прије био тешко физички нападнут, идентификован јавности као неко ко је примио новац од иностране организације ради отварања интернет портала уз наслов „Пузајући државни удар у Републици Српској“ и као новинар који је „наклоњен опозицији“, при чему апеланти нису водили рачуна о тужиочевој нарочито рањивој ситуацији због покушаја његовог убиства, нити се може закључити да је код њих постојала „искрена намјера“ да обавијесте јавност о темама које су од значаја за јавност, већ се овакво преношење може окарактерисати као злонамјерно и „хушкачко“ према тужиоцу.
• Одлука о допустивости и меритуму број АП-4617/20 од 7. септембра 2022. године, став 43, клевета, преношење изјава с других портала

Постоји кршење права на слободу изражавања из члана II/3х) Устава Босне и Херцеговине и члана 10 Европске конвенције када је ВСТС апеланту изрекао дисциплинску казну (јавна опомена) због ријечи које је написао у жалби на одлуку суда у предмету у којем је учествовао као странка у поступку, а не као надлежни тужилац, зато што то није пропорционално легитимном циљу који се хтио постићи те стога није било „неопходно у демократском друштву“.
• Одлука о допустивости и меритуму број АП-2080/22 од 7. септембра 2022. године, став 43, наводно нарушавање угледа правосуђа, слиједи праксу Европског суда у предмету Симић против БиХ