Постоји повреда права на имовину из члана II/3к) Устава Босне и Херцеговине и члана 1 Протокола број 1 уз Европску конвенцију јер је Кантонални суд приликом одлучивања о стицању правног основа за откуп стана произвољно примијенио материјално право, занемарујући чињеницу да је апеланткиња у истом судском поступку стекла својство носитељице станарског права, од када је формално стекла услов да поднесе захтјев за откуп стана у року који према одредби члана 7 став 2 Закона о продаји станова почиње тећи од евентуалног окончања судског поступка, а не од ступања на снагу закона, из чега слиједи да мијешање у апеланткињино право на имовину није било законито.
• Одлука о допустивости и меритуму број АП-2184/13 од 28. априла 2016. године, став 33, објављена у „Службеном гласнику Босне и Херцеговине“ број 47/16, повреда члана 1 Протокола број 1 уз Европску конвенцију и члана II/3к) Устава БиХ

Уставни суд закључује да је оспореним рјешењима Општинског суда у Кисељаку и Кантоналног суда у Новом Травнику дошло до кршења апелантовог права на имовину из члана II/3к) Устава Босне и Херцеговине и члана 1 Протокола број 1 уз Европску конвенцију због произвољне примјене члана 98 Закона о извршном поступку јер су наведени судови (супротно стварном значењу и смислу наведене законске одредбе) сматрали да повјерилац има право да настави с извршењем против апеланта, сљедствено томе и јемаца, иако је повјерилац у извршном поступку постао власник непокретности које је апелант заложио ради осигурања дуга према повјериоцу, док је вриједност предметних непокретности процијењена на износ који је неколико пута виши од износа који повјерилац потражује од апеланта.
• Одлука о допустивости и меритуму број АП-4380/13 од 22. децембра 2016. године, став 50, објављена у „Службеном гласнику Босне и Херцеговине“ број 10/17, извршни поступак, повреда члана 1 Протокола број 1 уз Европску конвенцију и члана II/3к) Устава БиХ

Ограничавање апеланта да ужива у својим својинским правима у конкретном случају се огледа у контроли државе, односно јавних власти на предметном земљишту у смислу (не)давања сагласности за пољопривредну производњу на начин на који би се апелант бавио њоме да се предметно земљиште не налази у водозаштитној зони. Стога, контрола у конкретном случају је посљедица тога да се предметно земљиште налази на подручју које је несумњиво представљало „јавно добро“ с којег се обезбјеђује водоснабдијевање туженог. Управо су због тога редовни судови закључили да апелант има могућност да користи предметно земљиште без захвата хемијским средствима, односно да се бави пољопривредном производњом здраве органске хране или да земљиште користи као ливаду. Наиме, постојање контроле имовине, односно имовинских права у случајевима када се ради о „јавном добру“ оправдано је, односно ограничења успостављена у том смислу теже легитимном циљу јавних власти ради обезбјеђења заштите општих интереса шире заједнице. Према томе, Уставни суд сматра да такво мијешање у апелантову имовину, које се огледа у њеној контроли, није ни арбитрарно ни непропорционално у околностима конкретног случаја. Слиједом наведеног, Уставни суд сматра да одбијање апелантовог захтјева да му се досуди накнада за предметно земљиште због ограничења права коришћења на земљишту није довело у питање правичну равнотежу коју је потребно остварити у контексту заштите права својине појединца и захтјева од општег интереса.
• Одлука о допустивости и меритуму број АП-2195/14 од 7. марта 2017. године, став 33, исплата накнаде за земљиште које се налази у водозаштитном подручју, нема повреде члана 1 Протокола број 1 уз Европску конвенцију ни члана II/3к) Устава БиХ

Уставни суд закључује да је побијаним рјешењима донесеним у извршном поступку прекршено апелантово право на имовину из члана II/3к) Устава Босне и Херцеговине и члана 1 Протокола број 1 уз Европску конвенцију јер је дошло до злоупотребе права која странкама припадају у извршном поступку, што је довело до тога да је апелант остао без ствари које је заложио у случају да не врати дуг, а које су процијењене на износ од близу 1,5 милиона КМ и које су продате трећем лицу на рочишту за јавну продају ствари за износ од само 100,00 КМ, при чему су редовни судови констатовали да је апелантов дуг умањен искључиво за износ добијен продајом заложених ствари.
• Одлука о допустивости и меритуму број АП-3719/16 од 23. октобра 2018. године, став 47, објављена у „Службеном гласнику Босне и Херцеговине“ број 83/18, побијање рјешења о намирењу, повреда члана 1 Протокола број 1 уз Европску конвенцију и члана II/3к) Устава БиХ

Уставни суд закључује да је побијаним пресудама (којима је одбијен апеланткињин захтјев за исплату тржишне вриједности спорног стана ЈНА) повријеђено апеланткињино право на имовину из члана II/3к) Устава Босне и Херцеговине и члана 1 Протокола број 1 уз Европску конвенцију зато што су редовни судови приликом доношења одлука потпуно занемарили уставну обавезу о директној примјени Европске конвенције и обавезујућих одлука Европског и Уставног суда, па се такво мијешање у апеланткињино право на мирно уживање имовине не може сматрати „законитим“.
• Одлука о допустивости и меритуму број АП-2916/16 од 31. јануара 2019. године, став 40, објављена у „Службеном гласнику Босне и Херцеговине“ број 13/19, стан ЈНА, повреда члана 1 Протокола број 1 уз Европску конвенцију и члана II/3к) Устава БиХ

Прекршено је апелантово право на имовину из члана II/3к) Устава Босне и Херцеговине и члана 1 Протокола број 1 уз Европску конвенцију када су органи управе и судови одбили апелантов захтјев за исплату затезне камате за неблаговремено извршене поврате ПДВ-а произвољно примјењујући релевантне прописе, због чега се не може закључити да је мијешање у апелантово право на имовину било „законито“ у смислу члана 1 Протокола број 1 уз Европску конвенцију.
• Одлука о допустивости и меритуму број АП-3548/18 од 4. јуна 2020. године, став 45, објављена у „Службеном гласнику Босне и Херцеговинеˮ број 39/20, исплата затезне камате за неблаговремено извршене поврате ПДВ-а који су апеланту враћени рјешењем органа управе

Прекршено је апелантово право на имовину из члана II/3к) Устава Босне и Херцеговине и члана 1 Протокола број 1 уз Европску конвенцију када је Суд БиХ приликом одлучивања о праву апеланта као браниоца по службеној дужности осумњичених за накнаду трошкова захтјев одбацио као неблаговремен, произвољно примијенивши одредбу члана 186 став 2 ЗКПБиХ, којом је јасно регулисано да је рок за подношење захтјева у погледу исплате награде, накнаде и нужних издатака шест мјесеци од дана достављања рјешења о обустављању кривичног поступка лицу које има право да такав захтјев постави, при чему Суд БиХ ничим није оспорио апелантове тврдње да му наредба о обустављању истраге против осумњичених није достављена.
• Одлука о допустивости и меритуму број АП-5053/18 од 4. јуна 2020. године, став 36, објављена у „Службеном гласнику Босне и Херцеговинеˮ број 39/20, исплата накнаде награде и нужних издатака насталих у кривичним поступцима

Оспореном одлуком Суда БиХ прекршено је право на имовину због незаконитог мијешања у апелантову имовину у ситуацији када надлежни органи управе и Суд БиХ нису узели у обзир чињеницу да се поврат незаконито наплаћених дажбина у претежном дијелу односио на поврат ПДВ-а, што с правом доводи у питање искључиву примјену тада важећег Закона о царинској политици БиХ (ЗЦП) имајући у виду члан 1 став (2) Закона о поступку индиректног опорезивања и околност да одредбе наведеног закона експлицитно прописују обавезу надлежног органа да пореском обвезнику врати новчана средства, укључујући и затезне камате, односно када је одредба члана 234 ЗЦП-а у односу на поврат незаконито наплаћене царине, која је важила у релевантном периоду, а која искључује исплату камата без уважавања периода који је протекао од момента незаконито наплаћених дажбина па до њиховог враћања, што је чини непрецизном и проблематичном с аспекта заштите права на имовину из Европске конвенције, примијењена без уважавања релевантних околности конкретног случаја, прије свега дужине периода у којем је апелант био незаконито лишен своје имовине те, посљедично, утицаја на апелантово пословање, како би се утврдило да ли је примјена тада важећег члана 234 ЗЦП-а у конкретном случају била пропорционална циљу којем се тежило.
• Одлука о допустивости и меритуму број АП-4436/19 од 23. јуна 2020. године, став 55, објављена у „Службеном гласнику Босне и Херцеговинеˮ број 48/20, изостанак камата на незаконито наплаћене царине

Уставни суд закључује да је у извршном поступку повријеђено апелантово право на имовину из члана II/3к) Устава Босне и Херцеговине и члана 1 Протокола број 1 уз Европску конвенцију када су редовни судови приликом разматрања апелантових приговора застарјелости потраживања произвољно цијенили карактер комуналне накнаде као повременог потраживања, усљед чега су произвољно примијенили одредбу члана 379 ЗОО-а, због чега се такво мијешање у апелантово право на мирно уживање имовине не може сматрати „законитим“.
• Одлука о допустивости и меритуму број АП-4803/18 од 23. јуна 2020. године, став 47, застарјелост потраживања комуналне накнаде

У недостатку одредби којим би била прописана накнада и њена висина (у предметима војних станова) у складу с одлукама Европског и Уставног суда, редовни судови су требали узети у обзир судску праксу Европског суда и Уставног суда у оваквим случајевима која, према мишљењу Уставног суда, даје довољно података да накнада може бити одређена у поступку пред редовним судовима. Поступајући на супротан начин, редовни судови су, без обзира на то што надлежна власт није извршила обавезујуће одлуке Европског и Уставног суда и успоставила одговарајући законодавни оквир, пропустили да примјерено заштите апелантово право на имовину. Таквим тумачењем редовних судова, али и непоступањем надлежне законодавне и извршне власти у складу с обавезујућим одлукама Европског и Уставног суда, на апеланта је стављен прекомјеран терет јер сноси штетне посљедице због неспровођења обавезујућих судских одлука како Уставног тако и Европског суда. Таква правна ситуација траје већ дуже, иако из одлука Европског и Уставног суда произлазе принципи које треба слиједити при рјешавању питања накнаде због немогућности лица која су у овој ситуацији да неометано уживају у својој имовини. При томе, Уставни суд запажа да се не може претпоставити до када ће такво стање трајати, због чега би тумачење какво су дали редовни судови значило да се апеланту, али и другим лицима у истој ситуацији, и даље ускраћује право на имовину закључцима да њихово право на накнаду није прописано законом, чиме се директно поступа против одлука Европског суда и Уставног суда, што је противно принципу владавине права из члана II/1 Устава Босне и Херцеговине (види, mutatis mutandis, АП-2916/16, тачка 35). У таквим околностима, Уставни суд сматра да мијешање у апелантово право на мирно уживање имовине није било „предвиђено законом“ у смислу аутономног значења тог појма из члана 1 Протокола број 1 уз Европску конвенцију.
• Одлука о допустивости и меритуму број АП-4993/18 од 24. септембра 2020. године, став 53, објављена у „Службеном гласнику Босне и Херцеговинеˮ број 70/20, накнада за стан ЈНА, повреда члана 1 Протокола број 1 уз Европску конвенцију и члана II/3к) Устава БиХ

Уставни суд закључује да је у извршном поступку повријеђено апеланткињино право на имовину из члана II/3к) Устава Босне и Херцеговине и члана 1 Протокола број 1 уз Европску конвенцију када је Општински суд у специфичним околностима конкретног случаја наложио спровођење рјешења о извршењу иако није одлучио о апеланткињином приговору против тог рјешења, због чега у смислу члана 13 ЗОП-а то рјешење није ни могло постати извршно и правоснажно, а самим тиме нису били испуњени услови из члана 41 став 2 ЗОП-а за његово спровођење, па се такво мијешање у апеланткињино право на мирно уживање имовине не може сматрати „законитим“.
• Одлука о допустивости и меритуму број АП-1613/19 од 3. фебруара 2021. године, став 62, објављена у „Службеном гласнику Босне и Херцеговинеˮ број 11/21, извршни поступак