Не постоји повреда апелантовог права на имовину из члана 1 Протокола број 1 уз Европску конвенцију уколико је наметање пореских обавеза имало основ у закону који регулише питања из области јавног права и уколико његова примјена није изазвала прекомјеран и диспропорционалан терет за појединца или правни субјекат.
• Одлука број У-27/01 од 28. септембра 2001. године, став 29, објављена у „Службеном гласнику Босне и Херцеговине“ број 8/02, управни спор, наплата јавних прихода, нема повреде члана 1 Протокола број 1 уз Европску конвенцију ни члана II/3к) Устава БиХ
Лишавање имовине није законито у ситуацији када надлежни суд примијени закон који у вријеме доношења пресуде није могао бити примијењен, односно престао је да важи.
• Одлука о допустивости и меритуму број АП-36/03 од 19. априла 2004. године, ст. 28 и 29, објављена у „Службеном гласнику Босне и Херцеговине“ број 34/04, утврђена повреда права на имовину у вези с правом на породиљску накнаду
Мијешање у имовину није предвиђено законом у случају када су редовни судови одбацили апелантову тужбу јер је о истом тужбеном захтјеву, наводно, већ правоснажно одлучено, иако не постоји објективни идентитет тужбених захтјева из раније тужбе и тужбе која је резултирала оспореним одлукама.
• Одлука о допустивости и меритуму број У-32/03 од 15. јуна 2004. године, став 25 и даље, објављена у „Службеном гласнику Босне и Херцеговине“ број 40/04, парнични поступак за утврђење права својине на индивидуалном стамбеном објекту
У случају када редовни судови одбију тужбени захтјев за исплату неисплаћених плата, јер је својина тужене налогом супервизора пренесена на Брчко дистрикт БиХ, постоји кршење права на имовину јер мијешање у апелантову имовину није у складу са законом, те када је до таквог мијешања у имовину дошло произвољним тумачењем коначне одлуке Арбитражног трибунала и налога супервизора за Брчко дистрикт.
• Одлука о допустивости и меритуму број АП-1/05 од 18. маја 2005. године, став 35, објављена у „Службеном гласнику Босне и Херцеговине“ број 58/05
Редовни судови су правилно утврдили да у поступку који се тиче исплате старе девизне штедње није могао бити примијењен члан 3 Закона о утврђивању и остваривању тражбина грађана, донесен 1997. године, када је апелант на исплату „старе девизне штедње туженима“ обавезан правоснажном судском пресудом из 1993. године.
• Одлука о допустивости и меритуму број АП-531/04 од 27. маја 2005. године, став 30, објављена у „Службеном гласнику Босне и Херцеговине“ број 67/05, исплата новчаног износа на име девизне штедње, нема повреде члана 1 Протокола број 1 уз Европску конвенцију ни члана II/3к) Устава БиХ
Постоји повреда апелантовог права на имовину, као резултат погрешне примјене закона, у случају када је у парничном поступку одлучено о правној ствари која се убраја у извршни поступак.
• Одлука о меритуму број АП-740/04 од 13. септембра 2005. године, став 30, објављена у „Службеном гласнику Босне и Херцеговине“ број 3/06, исплата неисплаћених пензија, погрешна примјена закона, утврђена повреда члана 1 Протокола број 1 уз Европску конвенцију и члана II/3к) Устава БиХ
Повријеђено је право на имовину у случају када редовни суд није на спорни однос примијенио релевантни међународноправни билатерални уговор који се у конкретном случају морао примијенити.
• Одлука о меритуму број АП-625/04 од 23. септембра 2005. године, ст. 38 и 39, објављена у „Службеном гласнику Босне и Херцеговине“ број 83/05, накнада штете (трошкова лијечења) у случају када постоји елемент иностраности, примјена међународних билатералних уговора, утврђена повреда члана 1 Протокола број 1 уз Европску конвенцију и члана II/3к) Устава БиХ
Мијешање у право на апелантову имовину није слиједило принцип законитости у случају када није спроведен поступак експропријације, а тужена је ушла у апелантов посјед.
• Одлука о меритуму број АП-1048/04 од 13. октобра 2005. године, став 28, објављена у „Службеном гласнику Босне и Херцеговине“ број 4/06
Примјена одредбе члана 69 став 10 Закона о извршном поступку, према којој се дозвољава могућност извршења на непокретностима које су у заједничкој својини, у конкретном случају на стану који је у књизи положених уговора укњижен као апелантова својина с дијелом 1/1, због обавезе која није обавеза за коју брачни другови одговарају солидарно, представља мијешање у апелантову имовину којим се не постиже правична равнотежа између захтјева од општег интереса и захтјева за заштиту апелантовог уставног права на имовину и које није у складу с принципом правне сигурности, чиме се крши апелантово уставно право на имовину.
• Одлука о допустивости и меритуму број АП-1086/04 од 2. децембра 2005. године, став 47, објављена у „Службеном гласнику Босне и Херцеговине“ број 20/06
Мијешање у имовину у складу је са законом уколико се заснива на правоснажној судској пресуди која се, у суштини, заснива на интерним правилима предузећа која у односу на апеланта имају дјеловање „закона“ и која су у складу са стандардима из Европске конвенције (транспарентност и јасност).
• Одлука о допустивости и меритуму број АП-559/04 од 2. децембра 2005. године, став 35, објављена у „Службеном гласнику Босне и Херцеговине“ број 41/06, исплата плате за рад у иностранству, Drittwirkung ефекат, нема повреде члана 1 Протокола број 1 уз Европску конвенцију ни члана II/3к) Устава БиХ
Усвајањем принципа застарјелости потраживања обезбјеђује се принцип правне сигурности. Наиме, држава има интерес да се задрже правни односи који су трајали одређени период, као и да се законом пропишу рокови у оквиру којих је могуће тражити судску заштиту за повреду имовинских и других права.
• Одлука о меритуму број АП-1380/05 од 12. априла 2006. године, став 27, објављена у „Службеном гласнику Босне и Херцеговине“ број 68/06, застарјелост потраживања
Ограничавање апелантовог права на имовину, као посљедица стварне служности пролаза преко његовог земљишта у корист тужиоца, у складу је са законом и јавним интересом и пропорционално циљу рационалног коришћења земљишта у одвијању привредних дјелатности, те у конкретном случају не представља превелики терет за апеланта.
• Одлука о допустивости и меритуму број АП-1292/05 од 27. јуна 2006. године, став 29, објављена у „Службеном гласнику Босне и Херцеговине“ број 87/06, право служности
Лишавање апеланата њихове имовине које се огледа у неисплаћивању новчаног дуга усљед монетарних и законских промјена које су наступиле послије закључења уговора било је у складу са законом. При томе, апеланти нису доведени у друкчији положај од осталих учесника у облигационим односима чија су динарска средства у релевантном периоду била изложена неповољним дјеловањима хиперинфлације и деноминације, односно на њих у конкретном случају није стављен лични и претјеран терет.
• Одлука о допустивости и меритуму број АП-2158/05 од 21. децембра 2006. године, ст. 42 и 43, објављена у „Службеном гласнику Босне и Херцеговине“ број 34/07, неисплаћивање новчаног дуга усљед монетарних и законских промјена које су наступиле послије закључивања уговора, нема повреде члана 1 Протокола број 1 уз Европску конвенцију ни члана II/3к) Устава БиХ
Стајалиште судова које се заснива на релевантним прописима о деноминацији и конверзији који се морају примијенити у свим потраживањима израженим у YU динарима, па и у конкретном случају, не може се сматрати произвољним будући да је Законом о Централној банци Босне и Херцеговине одређено да је конвертибилна марка законито средство плаћања у Босни и Херцеговини, а како су тужбе поднесене 1990. године, да би се утврдила висина потраживања апеланата неопходно је било узети у обзир све промјене валуте и њихове деноминације.
• Одлука о допустивости број АП-271/07 од 26. јуна 2007. године, став 12, апелација очигледно неоснована
У супротности са законом су закључци Кантоналног суда да се спорни чланак не може сматрати ауторским дјелом јер му недостаје „оригиналност и индивидуалност“, те зато што је рађен на потицај наручиоца посла и зато што је апелант у истраживању користио од раније познате методе истраживања. Прије свега, „оригиналност и индивидуалност“ нису, како то Кантонални суд погрешно закључује, „основни елементи“ који једно дјело чине ауторским дјелом, зато што закон те критеријуме и не предвиђа као услов да се неко дјело сматра ауторским дјелом, нити се даје овлашћење суду да самостално процјењује „оригиналност и индивидуалност“ неког стручног рада из научне области која суду није позната, као што је у конкретном случају шумарство. Што се тиче тога да истраживање које је резултирало спорним чланком у стручном часопису и његовом скраћеном верзијом у ревизији није апелантова идеја, већ да је рађено у тиму и на потицај наручиоца, Кантонални суд је у потпуности занемарио одредбе члана 28 Закона које регулишу управо ту ситуацију, односно одлучио је супротно тој одредби.
• Одлука о допустивости и меритуму број АП-1223/06 од 13. септембра 2007. године, став 31, објављена у „Службеном гласнику Босне и Херцеговине“ број 86/07, ауторско право, утврђена повреда члана 1 Протокола број 1 уз Европску конвенцију и члана II/3к) Устава БиХ
Постоји повреда права на имовину у случају када се утврди да је због неразумног и дугог трајања парничног поступка дошло до потпуног обезвређивања вриједности апелантовог потраживања. На тај начин доведен је у питање принцип правне сигурности који подразумијева и доношење судских одлука у разумном року тако да не дође до повреде саме суштине неког права, због чега мијешање у апелантово право на имовину није задовољило услов законитости.
• Одлука о допустивости и меритуму број АП-2310/06 од 27. фебруара 2008. године, став 39, објављена у „Службеном гласнику Босне и Херцеговине“ број 32/08, утврђена повреда члана 1 Протокола број 1 уз Европску конвенцију и члана II/3к) Устава БиХ
Супротно стајалишту Врховног суда, Уставни суд сматра да апеланткињин захтјев за накнаду није захтјев за накнаду штете усљед рушења зграде, већ захтјев за противвриједност чинидбе, која се састојала у обавези тужене да апеланткињи обезбиједи минималне стамбене услове у смислу Закона о стамбеним односима и Закона о просторном уређењу. Стога, Уставни суд закључује да је оспореним одлукама апеланткиња лишена имовине за коју је имала легитимно очекивање да ће јој бити додијељена на основу наведених релевантних законских одредби, а да јој је оспореним пресудама та накнада онемогућена. Имајући то у виду, Уставни суд сматра да лишавање имовине апеланткиње на такав начин није било у складу са законом. Поред тога, Уставни суд подсјећа да Европски суд за људска права сматра да лишавање имовине без икакве накнаде није у складу с Европском конвенцијом (види Европски суд за људска права, James против Уједињеног Краљевства, пресуда од 21. фебруара 1986. године, серија А, број 98, став 54).
• Одлука о допустивости и меритуму број АП-1000/06 од 11. марта 2008. године, став 32, објављена у „Службеном гласнику Босне и Херцеговине“ број 32/08, утврђена повреда члана 1 Протокола број 1 уз Европску конвенцију и члана II/3к) Устава БиХ
Повријеђено је апелантово право на имовину доношењем пресуда којима му се оспорава право на откуп стана, за који је утврђено да није службени, јер су судске одлуке којима је то право оспорено донесене произвољном примјеном материјалног права, с обзиром на то да управни органи даваоца стана на коришћење нису никад донијели формалну одлуку да се стан прогласи службеним, у складу са чланом 4 став 3 Закона о стамбеним односима.
• Одлука о допустивости и меритуму број АП-1255/06 од 3. априла 2008. године, став 30, објављена у „Службеном гласнику Босне и Херцеговине“ број 44/08, станарско право, утврђена повреда члана 1 Протокола број 1 уз Европску конвенцију и члана II/3к) Устава БиХ
Уставни суд констатује да је у конкретном случају, због арбитрарне примјене права од редовног суда, који је недостатак пратећих прописа протумачио тако да се због тога губи право засновано на закону, повријеђен принцип „законитости“ оспорене одлуке, због чега је дошло до повреде апелантовог права на имовину из члана II/3к) Устава Босне и Херцеговине и члана 1 Протокола број 1 уз Европску конвенцију.
• Одлука о допустивости и меритуму број АП-2609/06 од 17. априла 2008. године, став 34, објављена у „Службеном гласнику Босне и Херцеговине“ број 49/08, регрес судија, утврђена повреда члана 1 Протокола број 1 уз Европску конвенцију и члана II/3к) Устава БиХ
Упис заложног права на непокретности је дозвољен уколико је потраживање повјериоца одредиво (индивидуализација), иако потраживање у вријеме уписа није извјесно. Начин на који су судови тумачили одредбе члана 227 Закона о извршном поступку („Службене новине ФБиХ“ број 32/03) у вези са чланом 251б Закона о извршном поступку („Службени лист РБиХ“ бр. 2/92, 16/92 и 13/94), у смислу да потраживање мора бити актуелно и постојеће, арбитрарно је, те представља повреду апелантовог права на имовину из члана II/3к) Устава Босне и Херцеговине и члана 1 Протокола број 1 уз Европску конвенцију.
• Одлука о допустивости и меритуму број АП-1274/06 од 15. јануара 2009. године, став 40, објављена у „Службеном гласнику Босне и Херцеговине“ број 28/09
Уставни суд закључује да је отписивање законске затезне камате апеланту за период рата, по основу члана 2 став 2 Закона о висини стопе затезне камате на неизмирена дуговања, противуставно, а самим тим и незаконито, јер је закон ретроактивно мијењао услове за исплату правоснажно досуђене законске затезне камате. Због тих разлога, Уставни суд сматра да је повријеђено апелантово право на имовину из члана II/3к) Устава Босне и Херцеговине и члана 1 Протокола број 1 уз Европску конвенцију.
• Одлука о допустивости и меритуму број АП-1311/06 од 31. јануара 2009. године, став 41, објављена у „Службеном гласнику Босне и Херцеговине“ број 20/09;
• Одлука о допустивости и меритуму број АП-2332/06 од 26. фебруара 2009. године, став 24, објављена у „Службеном гласнику Босне и Херцеговине“ број 33/09
Упис у земљишне књиге, којим се стичу стварна права на непокретностима и који ствара фикцију апсолутне тачности, значи доказ о својини и правни значај грунтовног уписа није ограничен нити елиминиран ни Оквирним законом о приватизацији, као ни ентитетским законима (Законом о почетном билансу стања предузећа и банака и Законом о почетном билансу стања у поступку приватизације државног капитала у предузећима). Уставни суд, такође, указује да укњижба права својине у корист апеланата, која има конститутивни карактер, значи да укњижена права добијају значај апсолутног дјеловања (erga omnes), а не релативног (inter partes), који би постојао само између уговорних страна, што одлука Врховног суда занемарује, као и друга дејства земљишнокњижног уписа, као што су фикција апсолутне тачности и поуздања, те други принципи земљишног права. Дакле, занемаривањем јасних и изричитих одредби Закона о основним својинскоправним односима и Закона о земљишним књигама од Врховног суда, апеланти, који су уписом у земљишне књиге постали власници спорне непокретности и титулари једног апсолутног права у којем је сконцентрисана највиша правна власт, подвргнути су арбитрарном третману, због чега мијешање у њихово право на имовину није било у складу са законом, како то захтијева члан 1 Протокола број 1 уз Европску конвенцију.
• Одлука о допустивости и меритуму број АП-2157/08 од 30. маја 2009. године, став 49, објављена у „Службеном гласнику Босне и Херцеговине“ број 82/09, арбитрарна примјена закона, Оквирни закон о приватизацији, утврђена повреда члана 1 Протокола број 1 уз Европску конвенцију и члана II/3к) Устава БиХ
Уставни суд закључује да постоји повреда права на имовину из члана II/3к) Устава Босне и Херцеговине и члана 1 Протокола број 1 уз Европску конвенцију у случају када мијешање у апелантово право на имовину није било у складу са законом, односно када је суд произвољно примијенио материјално право, закључивши да је само земљишнокњижни извадак јавна исправа којом се доказује право својине, у ситуацији када нису створене претпоставке за упис права својине на посебним дијеловима зграда у складу са Законом о земљишним књигама, због чега, према истом закону, остаје на снази обавеза образовања и вођења књиге положених уговора.
• Одлука о допустивости и меритуму број АП-1274/08 од 30. маја 2009. године, став 48, објављена у „Службеном гласнику Босне и Херцеговине“ број 73/09, утврђена повреда члана 1 Протокола број 1 уз Европску конвенцију и члана II/3к) Устава БиХ
Уставни суд закључује да је првостепени суд апелантима досудио камату, коју није посебно образлагао, односно није навео основ, нити је дао разлоге за своју одлуку у дијелу који се односи на камате. Кантонални суд је заузео правно стајалиште да апелантима припадају затезне камате од дана подношења тужбе јер се ради о повременим давањима из члана 279 став 3 ЗОО-а, као и да се ради о новом стајалишту Врховног суда Федерације Босне и Херцеговине, које је објављено у правном билтену, те га је примијенио у својој одлуци. Уставни суд сматра да образложење пресуде Кантоналног суда није довољно јасно и прецизно, поготово узимајући у обзир одредбе чл. 277 и 279 ЗОО-а, из којих произлази да се затезна камата досуђује од доцње. Исто тако, Уставни суд примјећује да се плата и остала потраживања из радног односа не могу дефинисати као повремена давања из члана 372 став 1 ЗОО-а у вези са чланом 279 став 3 ЗОО-а. Плата и нека потраживања из радног односа, нпр. накнада за трошкове превоза, исплаћују се мјесечно, у сукцесивном обрачуну и континуирано, а нека примања, нпр. регрес, исплаћују се годишње. Уставни суд примјећује да се та потраживања из радног односа не могу третирати као повремено давање у оквиру законских одредби којима се регулише питање „камате на камату“ у члану 279 став 3 ЗОО-а. Плата, као и остала новчана потраживања из радног односа доспијевају тачно одређеног датума, те од тог дана послодавац пада у доцњу и плаћа законску затезну камату због неизвршења новчане обавезе, а што је регулисано чланом 277 ЗОО-а.
• Одлука о допустивости и меритуму број АП-658/07 од 10. јуна 2009. године, став 32, објављена у „Службеном гласнику Босне и Херцеговине“ број 82/09, почетак тока затезне камате на досуђене износе из радног односа, утврђена повреда члана 1 Протокола број 1 уз Европску конвенцију и члана II/3к) Устава БиХ
Имајући у виду да је у парничном поступку утврђено да се купопродајни уговор на основу којег је извршен упис на туженог не односи на предметну непокретност, Уставни суд сматра да нису постојале препреке за упис апеланта на предметним непокретностима с врстом права која је имао прије уписа предметних непокретности на туженог. Због наведених разлога, Уставни суд сматра да редовни судови нису могли, примјеном члана 28 Закона о земљишним књигама (који има генерални карактер у смислу навођења које се све врсте права могу уписивати у земљишне књиге), а у вези са чланом 40 односно 43 Закона, одбити апелантов захтјев за укњижбу. Имајући у виду наведене разлоге, Уставни суд сматра да су се редовни судови, доносећи оспорена рјешења, рестриктивним тумачењем одредби Закона о земљишним књигама умијешали у апелантово право на мирно уживање имовине, те да је стога дошло до повреде члана II/3к) Устава Босне и Херцеговине и члана 1 Протокола број 1 уз Европску конвенцију.
• Одлука о допустивости и меритуму број АП-1402/07 од 8. септембра 2009. године, ст. 30 и 31, објављена у „Службеном гласнику Босне и Херцеговине“ број 85/09, утврђена повреда члана 1 Протокола број 1 уз Европску конвенцију и члана II/3к) Устава БиХ
Одлука да се апеланту одузме стан који је прибављен извршењем кривичног дјела не представља повреду права на имовину из члана II/3к) Устава Босне и Херцеговине и члана 1 Протокола број 1 уз Европску конвенцију, будући да је мијешање у апелантову имовину било у складу са законом, да је предузето у јавном интересу и да је поштован принцип пропорционалности.
• Одлука о меритуму број АП-3388/06 од 17. марта 2009. године, став 48, објављена у „Службеном гласнику Босне и Херцеговине“ број 50/09, одузимање имовинске користи прибављене кривичним дјелом, нема повреде члана 1 Протокола број 1 уз Европску конвенцију ни члана II/3к) Устава БиХ
Због одлуке Окружног суда да без образложења одбије апелантов тужбени захтјев примјеном одредбе члана 226 Закона о удруженом раду, због чега се у конкретном случају у којем се ради о односу физичких (грађанских) лица на једној страни и друштвено-правног лица на другој страни требају примијенити одредбе тог закона којима се регулише положај друштвено-правних лица у промету друштвеним средствима, те имајући у виду садржај и циљ наведеног закона, повријеђено је апелантово право на имовину из члана II/3к) Устава Босне и Херцеговине и члана 1 Протокола број 1 уз Европску конвенцију јер мијешање у његову имовину није извршено на основу закона.
• Одлука о допустивости и меритуму број АП-1769/08 од 13. октобра 2010. године, став 28, објављена у „Службеном гласнику Босне и Херцеговине“ број 24/11, утврђена повреда члана 1 Протокола број 1 уз Европску конвенцију и члана II/3к) Устава БиХ
Уставни суд сматра да постоји кршење права на имовину из члана II/3к) Устава Босне и Херцеговине и члана 1 Протокола број 1 уз Европску конвенцију када мијешање у то право не задовољава принцип „законитости“ зато што пропис који је примијењен није никада био јавно објављен и подједнако доступан свима, већ је само одштампан у службеном гласилу и носи ознаку „државна тајна“.
• Одлука о допустивости и меритуму број АП-3679/08 од 12. маја 2011. године, став 36, објављена у „Службеном гласнику Босне и Херцеговине“ број 64/11, ништавост, купопродаја непокретности, утврђена повреда члана 1 Протокола број 1 уз Европску конвенцију и члана II/3к) Устава БиХ
Уставни суд закључује да постоји повреда права на имовину из члана II/3к) Устава Босне и Херцеговине и члана 1 Протокола број 1 уз Европску конвенцију јер је редовни суд повриједио принцип „законитости“ тако што је арбитрарно примијенио право с обзиром на то да је недостатак одредби у Колективном уговору и Правилнику о раду којим би била регулисана могућност умањења, али не и потпуног губитка плате сразмјерно времену проведеном у штрајку у смислу члана 9 Закона о штрајку протумачио на начин да апеланти губе право на плату за вријеме проведено у штрајку, иако се ради о једном од права проистеклих из рада које је законом, колективним уговорима и актима самог послодавца изричито гарантовано.
• Одлука о допустивости и меритуму број АП-2581/08 од 29. јуна 2011. године, став 52, објављена у „Службеном гласнику Босне и Херцеговине“ број 104/11, штрајк, утврђена повреда члана 1 Протокола број 1 уз Европску конвенцију и члана II/3к) Устава БиХ
Уставни суд закључује да је оспореном одлуком Врховног суда којом је утврђено да апеланту не припада станарско право на предметном стану, те да он не може бити предмет откупа за који је утврђено да није службени, повријеђено апелантово право на имовину јер је судска одлука којом је то право оспорено донесена произвољном примјеном материјалног права, с обзиром на то да органи даваоца стана на коришћење нису никада донијели формалну одлуку да се стан прогласи службеним, у складу са чланом 4 став 3 Закона о стамбеним односима.
• Одлука о допустивости и меритуму број АП-2004/08 од 12. октобра 2011. године, став 36, објављена у „Службеном гласнику Босне и Херцеговине“ број 99/11, службени стан, утврђена повреда члана 1 Протокола број 1 уз Европску конвенцију и члана II/3к) Устава БиХ
Уставни суд закључује да у конкретном случају постоји повреда права на имовину из члана II/3к) Устава Босне и Херцеговине и члана 1 Протокола број 1 уз Европску конвенцију јер се јавна власт, одлуком Врховног суда којом су преиначене пресуде првостепеног и другостепеног суда којима је проглашен ништавим уговор о размјени непокретности и наређена истовремена реституција позивањем на члан 104 ЗОО-а и одбијен апелантов тужбени захтјев за проглашавање ништавим уговора за који је утврђено да је закључен противно принудним прописима, умијешала у апелантово право на мирно уживање на начин који не задовољава стандарде законитог мијешања у наведено апелантово право.
• Одлука о допустивости и меритуму број АП-3766/08 од 12. октобра 2011. године, став 63, објављена у „Службеном гласнику Босне и Херцеговине“ број 99/11;
• Одлука о допустивости и меритуму број АП-219/10 од 28. фебруара 2013. године, објављена у „Службеном гласнику Босне и Херцеговине“ број 23/13, замјена непокретности, утврђена повреда члана 1 Протокола број 1 уз Европску конвенцију и члана II/3к) Устава БиХ
Уставни суд закључује да је мијешање у апелантово право на имовину било незаконито због арбитрарне примјене Закона о насљеђивању, што представља повреду права на имовину из члана II/3к) Устава Босне и Херцеговине и члана 1 Протокола број 1 уз Европску конвенцију.
• Одлука о допустивости и меритуму број АП-69/09 од 23. фебруара 2012. године, став 39, објављена у „Службеном гласнику Босне и Херцеговине“ број 25/12, оставински поступак, застара, утврђена повреда члана 1 Протокола број 1 уз Европску конвенцију и члана II/3к) Устава БиХ
Уставни суд сматра да постоји кршење права на имовину из члана II/3к) Устава Босне и Херцеговине и члана 1 Протокола број 1 уз Европску конвенцију када мијешање у то право не задовољава принцип „законитости“ зато што је суд у својој одлуци произвољно примијенио одредбу члана 28 став 2 ЗОП-а, чиме је онемогућио апеланта да у складу с том одредбом у извршном поступку наплати затезну камату на трошкове поступка досуђене у извршној исправи, те што је позивањем на исту одредбу онемогућио апеланту наплату камате на трошкове извршења, иако је апелант такав захтјев експлицитно поставио у приједлогу за извршење.
• Одлука о допустивости и меритуму број АП-3744/09 од 6. децембра 2012. године, став 28, објављена у „Службеном гласнику Босне и Херцеговине“ број 1/13, Одлука о допустивости и меритуму број АП-1455/13 од 7. јула 2016. године, наплата затезних камата на досуђене трошкове кривичног поступка и на трошкове извршног поступка, утврђена повреда члана 1 Протокола број 1 уз Европску конвенцију и члана II/3к) Устава БиХ
Уставни суд запажа да су редовни судови јасно констатовали да противтужитељица, као ни њен супруг никада нису били уписани као власници или сувласници стамбеног објекта апеланата, да стамбени објекат апеланата у који је противтужитељица наводно улагала средства заједно са својим супругом, чија је насљедница, уопште не чини оставинску масу њеног покојног супруга. И поред тога, редовни судови су закључили да је противтужитељица активно легитимисана у предметној правној ствари и чак јој досудили накнаду у износу од 70% вриједности уложених средстава са законском затезном каматом од дана пресуђивања па до исплате, као да није ријеч о непокретностима чији је власник само онај ко је по основу ваљаног правног наслова уписан у земљишне књиге као власник. У конкретном случају, то нису били осим туженог-противтужиоца ни његов покојни син нити противтужитељица. И противтужитељица и њен покојни супруг су знали, односно морали знати да тужени-противтужилац није власник пословног објекта у Тузли који је ништавим уговором дао у замјену апелантима, из чега произлази да су и они несавјесни градитељи. Дакле, произлази да разлози које је навео првостепени суд, а потврдили су их апелациони и ревизиони судови, у односу на своје увјерење да је противтужитељица активно легитимисана у конкретном случају, да су тужени-противтужиоци били савјесни, односно савјесни градитељи, те да о противтужбеном захтјеву треба одлучити примјеном института стицање без основа, а не института неправо пословодство без налога, указују на произвољну примјену материјалног права. Узимајући у обзир наведено, Уставни суд налази да је произвољно стајалиште редовних судова да у конкретном случају није било мјеста за примјену чл. 227 и 228 ЗОО-а, већ да је требало примијенити одредбу члана 210 ЗОО-а (стицање без основа), а то даље значи да је мијешање које су редовни судови извршили у имовину апеланата било незаконито.
• Одлука о допустивости и меритуму број АП-4370/10 од 20. децембра 2012. године, став 86, објављена у „Службеном гласнику Босне и Херцеговине“ број 9/13, ништавост, замјена непокретности, пословодство без налога, утврђена повреда члана 1 Протокола број 1 уз Европску конвенцију и члана II/3к) Устава БиХ
Уставни суд закључује да је оспореном одлуком Врховног суда, којом је утврђено да апеланту не припада право на накнаду штете због неоснованог лишења слободе, повријеђено апелантово право на имовину јер је судска одлука којом је то право оспорено донесена произвољном примјеном материјалног права, закључивши да апелант не испуњава услове за накнаду штете прописане одредбом члана 527 став 1 тачка 2 ЗКПФБиХ.
• Одлука о допустивости и меритуму број АП-941/10 од 16. маја 2013. године, став 38, објављена у „Службеном гласнику Босне и Херцеговине“ број 47/13, накнада штете због неоснованог лишења слободе, утврђена повреда члана 1 Протокола број 1 уз Европску конвенцију и члана II/3к) Устава БиХ
Уставни суд закључује да је оспореним рјешењима апеланту повријеђено право на имовину из члана II/3к) Устава Босне и Херцеговине и члана 1 Протокола број 1 уз Европску конвенцију у ситуацији када је због (у пракси) успостављеног паралелизма надлежности, насталог након почетка примјене Закона о нотарима, због његове неусаглашености са Законом о насљеђивању из 1980. године, нарушен принцип правне сигурности, што је за посљедицу имало незаконито мијешање у апелантово право на имовину.
• Одлука о допустивости и меритуму број АП-2423/10 од 9. октобра 2013. године, став 37, објављена у „Службеном гласнику Босне и Херцеговине“ број 92/13, захтјев за упис права својине на стану по основу нотарски обрађеног уговора о доживотном издржавању, утврђена повреда члана 1 Протокола број 1 уз Европску конвенцију и члана II/3к) Устава БиХ
Уставни суд закључује да постоји кршење права на имовину из члана II/3к) Устава Босне и Херцеговине и члана 1 Протокола број 1 уз Европску конвенцију када мијешање у имовину не испуњава захтјев „законитости“ у смислу Европске конвенције зато што је важећи закон искључио могућност да се судски испита одлука Владе којом се ствара могућност за de facto експропријацију, под посебним условима предвиђеним законом.
• Одлука о допустивости и меритуму број АП-3051/14 од 23. јануара 2015. године, став 40, објављена у „Службеном гласнику Босне и Херцеговине“ број 17/15, de facto експропријација, утврђена повреда члана 1 Протокола број 1 уз Европску конвенцију и члана II/3к) Устава БиХ
С друге стране, поставља се питање одговорности државе за сам чин издавања саобраћајне дозволе и регистрације возила, као и временског рока у којем држава у таквим ситуацијама може и треба дјеловати, односно каква су права било којег лица (које на законом утврђен начин прође цијелу процедуру) у односу на државу која је преко надлежног органа, односно издавањем јавне исправе гарантовала за тачност података који су унијети у јавну исправу, а који би се морали у правном промету узети као тачни. Осим тога, у конкретном предмету као јако битно и кључно питање је како је након толико година, када је апелант поднио захтјев за регистрацију, утврђено да је возило украдено и на основу којих предузетих радњи надлежног органа, и то на основу предане документације уз захтјев за регистрацију као и претходних година. Дакле, због чега је надлежном органу требало 14 година да утврди да се ради о украденом возилу. Уставни суд примјећује да се у поводу апелантовог тужбеног захтјева тим сегментом Кантонални суд уопште није бавио, већ је утврђено да је тужени законито одузео украдено возило од апеланта како би га вратио правом власнику и апелант је упућен да накнаду штете остварује од продавца возила. Стога, стајалиште Кантоналног суда у околностима конкретног случаја да није оправдан апелантов захтјев за накнаду штете од туженог (због њихове неактивности и непоступања, односно да надлежни орган није поступао у складу са законом), уз позивање на члан 172 ЗОО-а, према мишљењу Уставног суда, произвољно је и то како у погледу одлучивања о апелантовом постављеном тужбеном захтјеву тако и у погледу тумачења односно примјене одредбе члана 172 ЗОО-а коју не допуштају стандарди заштите људских права и слобода које су успоставили органи Европске конвенције, које слиједи и Уставни суд. Стога се, према мишљењу Уставног суда, произвољним указују тумачење и примјена те одредбе у оквиру Кантоналног суда, због чега мијешање у имовину апеланата није извршено у складу са законом, па тиме ни не служи законитом циљу у јавном интересу, односно нема легитиман циљ који би се огледао у спровођењу закона.
• Одлука о допустивости и меритуму број АП-1835/12 од 22. децембра 2015. године, ст. 39 и 40, објављена у „Службеном гласнику Босне и Херцеговине“ број 6/16, предаја у посјед аутомобила који је апелант као bona fide купац купио, а које је апеланту одузето и враћено власнику, те утврђено да тужени (МУП) не може да врати возило, утврђена повреда члана 1 Протокола број 1 уз Европску конвенцију и члана II/3к) Устава БиХ
Уставни суд закључује да је у конкретном случају дошло до кршења права на имовину из члана II/3к) Устава Босне и Херцеговине, с обзиром на то да је Кантонални суд, одлучујући о ванредном правном лијеку, изашао ван оквира своје надлежности, те када је Инспекторат рада управном мјером наложио усклађивање цијене студија с одлуком, која се не може довести у везу с магистарским студијима које је апелант организовао по посебним програмима, у складу са чланом 44 Закона о високом образовању, чиме је прекорачио своја законом дата овлашћења, све у свјетлу чињенице да легалитет студија и стечене дипломе нису упитни.
• Одлука о допустивости и меритуму број АП-4749/15 од 6. априла 2016. године, став 60, објављена у „Службеном гласнику Босне и Херцеговине“ број 34/16, аутономија апеланта као високошколске установе и његовог законског права да организује магистарски интердисциплинарни студиј уз коришћење права на одређивање реалне цијене таквог студија, као и његовог права на имовину наплатом услуга које нуди на основу Закона о високом образовању, повреда члана 1 Протокола број 1 уз Европску конвенцију и члана II/3к) Устава БиХ
