Редовни судови су произвољно примијенили процесно право јер су приликом одлучивања о жалби апеланата потпуно занемарили одредбу члана 141 став 2 Закона о прекршајном поступку којом је прописано да се позиви ради саслушања или испитивања достављају окривљеном лично, што је био конкретан случај, због чега је апелантима било онемогућено да учествују у поступку, те предложе своје доказе, као и да се својим аргументима супротставе аргументима супротне стране.
• Одлука о прихватљивости и меритуму број АП-1480/06 од 18. октобра 2007. године, ст. 32 и 33, објављена у „Службеном гласнику Босне и Херцеговине" број 2/08, прекршајни поступак, утврђена повреда члана 6 Европске конвенције и члана II/3е) Устава БиХ
Ваљано склопљени уговори о купопродаји вриједносних папира, дионица предузећа „Полиронд" д.д., у периоду када закони о вриједносним папирима, о Комисији за вриједносне папире и Регистру вриједносних папира нису могли бити имплементирани, јер држава није обезбиједила институционалне услове за то, морају бити реализовани јер је редован промет вриједносним папирима као израз, с једне стране, располагања властитом имовином, а, с друге стране, инвестиционог улагања важнији од реализације јавних интереса који су инкорпорирани у те законе путем потпуне блокаде промета до могућности спровођења наведених закона.
• Одлука о допустивости и меритуму број АП-2195/06 од 18. октобра 2007. године, став 54, објављена у „Службеном гласнику Босне и Херцеговине" број 6/08, право на правично суђење, право на имовину, произвољна примјена закона, промет вриједносних папира, утврђена повреда члана 6 Европске конвенције и члана 1 Протокола број 1 уз Европску конвенцију
Чињеница да у буџету нису обезбијеђена средства за исплату регреса, коју је Кантонални суд понудио као један од разлога да ни апеланткињама не припада право на регрес, не може се протумачити другачије него као произвољност у примјењивању закона Кантоналног суда с директним штетним утицајем на остваривање права апеланткиња.
• Одлука о допустивости и меритуму број АП-1315/06 од 8. новембра 2007. године, став 44, објављена у „Службеном гласнику Босне и Херцеговине" број 6/08, регрес, Тузлански кантон
Уставни суд не налази произвољност у примјени права у ситуацији кад су редовни судови на неспоран начин утврдили да је опуномоћеник апеланата уредно обавијештен о одржавању рочишта на које није приступио, нити је свој изостанак оправдао, а тужени није захтијевао да се рочиште одржи.
• Одлука о допустивости број АП-1793/06 од 13. децембра 2007. године, став 11, парнични поступак поводом тужбе за утврђивање права својине
Уставни суд сматра да не постоји арбитрарност у примјени одредби ЗОО-а у случају када су редовни судови закључили: „Сама могућност одређеног привредног пословања, као што је улагање дугованог износа у штедњу, не значи још увијек ‘редован ток ствари’ или ‘посебне околности’, тј. реалну шансу. Другостепени суд је правилно закључио да је апеланткиња била дужна да докаже да је то била њена конкретна намјера, тј. пословни потез који би се изједначавао с оном вјероватноћом која граничи са сигурношћу, а не само могућност. У противном, када би се подржао апеланткињин став, сваки грађанин би могао да изабере било коју пословну могућност и да хипотетички тврди да је претрпио штету, јер је могао такав потез повући, а био је спријечен извршениковим кашњењем".
• Одлука о допустивости број АП-2121/06 од 13. децембра 2007. године, став 14, парнични поступак поводом тужбе за накнаду штете, у виду изгубљене добити, због дужниковог кашњења
Уставни суд сматра да је дошло до повреде апелантовог права на правично суђење када је Врховни суд у поступку одлучивања о ревизији изашао ван граница разлога наведених у ревизији и произвољно примијенио одредбе Закона о Уставном суду РС.
• Одлука о допустивости и меритуму број АП-1434/06 од 13. децембра 2007. године, став 29, објављена у „Службеном гласнику Босне и Херцеговине" број 12/08, ревизија, утврђена повреда члана 6 Европске конвенције и члана II/3е) Устава БиХ
Дакле, за Врховни суд пресудан разлог при доношењу одлуке о законитости рјешења тужене о брисању апеланта из именика адвоката тужене представља могућност за апеланта да се поново упише у именик адвоката тужене. Осим што упис у именик адвоката тужене није био предмет спора, крајње је нелогично и арбитрарно оцјењивати законитост рјешења о брисању из именика адвоката тужене с апелантовим правом да може захтијевати поновни упис у исти именик. Чињеница о том апелантовом праву ни на који начин није смјела утицати на доношење одлуке о законитости рјешења које је апелант оспоравао. Према томе, Уставни суд сматра да образложење Врховног суда у оспореној одлуци, у наведеном смислу, није задовољило принцип правичног суђења из члана 6 став 1 Европске конвенције. Поред изнесеног, Уставни суд примјећује да је у оспореној одлуци Врховног суда погрешно цитиран и законски пропис на који се Врховни суд позива у пресуди. У дијелу пресуде у којем се позива на стицање услова из члана 266 став 1 тачка 4 Закона о општем управном поступку, који је важио у вријеме доношења оспореног акта, Врховни суд наводи да тај члан одговара члану 252 став 1 тачка 4 сада важећег Закона о управним споровима. Иако се може закључити да је у питању lapsus calami и да се Врховни суд, у ствари, позива на садашњи Закон о општем управном поступку, Уставни суд сматра да је и до тог пропуста Врховног суда дошло усљед недовољно брижљивог и савјесног приступа у доношењу пресуде коју апелант оспорава.
• Одлука о прихватљивости и меритуму број АП-1518/06 од 29. марта 2008. године, ст. 56 и 57, објављена у „Службеном гласнику Босне и Херцеговине" број 47/08, произвољност у предмету брисања апеланта из именика адвоката, утврђена повреда члана 6 Европске конвенције и члана II/3е) Устава БиХ
Уставни суд подсјећа да је пристанак туженог на повлачење тужбе након што је тужба достављена туженом експлицитно прописан одредбом члана 59 ЗПП-а. Пристанак туженог је законска претпоставка да би се тужба могла сматрати повученом. У конкретном случају опуномоћеник друготужене и четвртотужене је директно и недвосмислено изјавио да у њихово име не пристаје на повлачење тужбе. Уставни суд сматра да, након те изјаве, суд није имао законски основ да рјешењем утврди да се тужба сматра повученом.
Такође, Уставни суд не сматра да се из даљњег понашања опуномоћеника тужених, дакле на индиректан начин, може сматрати да произлази да је заступник тужених дао пристанак на повлачење тужбе, као што то закључује Окружни суд, те да је тиме повреда закона отклоњена. Наиме, Уставни суд сматра да се дејство потпуне и експлицитне изјаве о противљењу повлачења тужбе не може ставити ван снаге радњама које у својој суштини само на индиректан начин, базиран на претпоставкама, негирају дату изјаву. С обзиром на наведено, Уставни суд сматра да су Окружни и Основни суд на арбитраран начин примијенили законску одредбу члана 59 ЗПП-а и да је таква арбитрарност несумњиво утицала на апелантово право на правично суђење.
• Одлука о допустивости и меритуму број АП-431/08 од 17. априла 2008. године, ст. 29 и 30, објављена у „Службеном гласнику Босне и Херцеговине" број 49/08, грађански поступак, накнада материјалне штете, стицање без основа, утврђена повреда члана 6 Европске конвенције и члана II/3е) Устава БиХ
Окружни суд је, одлучујући о жалбама тужилаца у поступку који се односио на исплату разлике плата и других новчаних права из радних односа, погрешно примијенио материјално право јер су у конкретним споровима релевантне одредбе Закона о раду, који има правну природу, lex specialis у односу на Закон о облигационим односима. Наиме, тужиоци су, у складу са чланом 105 Закона о раду, имали право да у року од годину дана од сазнања за повреду (субјективни рок), а најдаље три године од дана учињене повреде (објективни рок), поднесу тужбу. Према томе, Окружни суд је, када је одлучивао о тужбеним захтјевима, арбитрарно примијенио правни основ за одлучење.
• Одлука о допустивости и меритуму број АП-1258/06 од 12. јуна 2008. године, став 32, објављена у „Службеном гласнику Босне и Херцеговине" број 91/08, произвољна примјена Закона о облигационим односима у поступку који се тиче исплате плата, регреса, утврђена повреда члана 6 Европске конвенције и члана II/3е) Устава БиХ
Како је прописано одредбама Закона о парничном поступку, суд у поступку рјешавања о жалби испитује првостепену пресуду у оном дијелу који се побија жалбом, у границама разлога наведених у жалби. Стога, пошто је Окружни суд разматрао мериторно само апеланткињину жалбу против првостепене пресуде, морао се ограничити само на њене жалбене наводе, те је морао и да пази на институт reformatio in peus, тј. на забрану да се на штету стране која је изјавила жалбу не може „нагоре" промијенити првостепена одлука. Жалба туженог је разматрана само с процедуралног аспекта, тј. да ли је жалба изјављена благовремено, и она је одбијена. Дакле, Окружни суд је могао мериторно да испита само апеланткињине жалбене наводе, и то у дијелу против којег се она жалила. Дакле, првостепена пресуда у дијелу против којег апеланткиња није изјавила жалбу, а против којег је тужени изјавио жалбу која није благовремена, неспорно је постала правоснажна. Таквим поступањем Окружни суд је, супротно одредби члана 230 Закона о парничном поступку, преиначио пресуду на штету стране која је једина поднијела жалбу, и то укидајући првостепену пресуду у дијелу против којег није било дозвољене, потпуне и благовремене жалбе, чиме је апсолутно изашао из граница своје надлежности у одлучивању у поступку по жалби.
• Одлука о допустивости и меритуму број АП-1876/06 од 4. септембра 2008. године, став 28, објављена у „Службеном гласнику Босне и Херцеговине" број 91/08, произвољна примјена Закона о парничном поступку, радни спор – исплате плата, утврђена повреда члана 6 Европске конвенције и члана II/3е) Устава БиХ
Врховни суд је на арбитраран начин примијенио одредбу члана 247 став 2 ЗПП-а када је одлучивао о ревизији од које је претходно тужилац одустао и коју је стога Врховни суд требало да одбаци као недозвољену.
• Одлука о допустивости и меритуму број АП-1116/07 од 17. септембра 2008. године, став 28, објављена у „Службеном гласнику Босне и Херцеговине" број 102/08, утврђена повреда члана 6 Европске конвенције и члана II/3е) Устава БиХ
Не постоји арбитрарност у правном ставу судова према којем је ништав уговор о купопродаји закључен на основу пуномоћи коју је овјерио инострани суд, али без Apostille печата. Прописана обавезна форма надовјере Apostille печатом нужна је ради поштовања принципа државног суверенитета и правне сигурности, јер Босна и Херцеговина тим печатом на страној јавној исправи добија јемство друге државе да се ради о надлежном органу и оригиналном потпису службеног лица одређене државе, чиме се, уједно, штите и правни интереси других страна у поступцима који могу бити субјекат правног промета с лицем посједником овјерене јавне исправе. Према томе, постоји сасвим оправдан јавни интерес за ту процедуру и формалности за које Уставни суд не сматра да су претјеран терет.
• Одлука о допустивости број АП-1516/06 од 17. септембра 2008. године, ст. 17 и 18, објављена у „Службеном гласнику Босне и Херцеговине" број 91/08, правна ваљаност уговора о купопродаји у смислу Закона о продаји станова, апелација очигледно (prima facie) неоснована
Нема произвољности Врховног суда при оцјени да апелант у току поступка није успио доказати да је воља тужиоца – противтуженог била стварна воља коју је имао да прода предметне непокретности, односно да је он право својине на непокретностима стекао на добровољан начин у смислу додатне одредбе члана 17б) став 2 Закона о престанку примјене Закона о привремено напуштеним непокретностима у својини грађана, будући да је неспорно утврђено да је предметни уговор закључен својеврсном принудом, имајући у виду ратне околности, а што потврђује и чињеница о очигледно несразмјерној цијени и стварној вриједности предметних непокретности.
• Одлука о допустивости и меритуму број АП-292/06 од 28. новембра 2008. године, став 44, објављена у „Службеном гласнику Босне и Херцеговине" број 19/09, ништавост уговора о купопродаји закљученог у току рата, нема повреде члана 6 Европске конвенције ни члана II/3е) Устава БиХ
Ограничење у праву на покретање парничног поступка ради накнаде отпремнине на начин како је тумачио Уставни суд, а како у новијим пресудама тумачи и Кантонални суд, има легитимни циљ и није апсолутно, нити крши саму суштину права запосленика којима је признато право на отпремнину будући да имају дуг рок у којем су овлашћени да траже судску заштиту у случају неисплаћивања отпремнине. Имајући у виду наведено, Уставни суд закључује да је образложење пресуде Кантоналног суда у вези с питањем рачунања рока застаре произвољно, и то на начин који је довео у питање принцип правне сигурности и апелантово уживање права на правично суђење.
• Одлука о допустивости и меритуму број АП-3263/06 од 18. децембра 2008. године, став 28, објављена у „Службеном гласнику Босне и Херцеговине" број 20/09, рачунање рока застарјелости у поступку ради накнаде отпремнине, утврђена повреда члана 6 Европске конвенције и члана II/3е) Устава БиХ
У односу на апелантове наводе да му је у поступку враћања у посјед стана који је покренуо пред надлежним органом управе повријеђено право на правичан поступак због недоношења коначне одлуке, Уставни суд утврђује да је апелант паралелно водио два поступка поводом исте правне ствари – поврата стана. У вези с наведеним, Уставни суд се позива на став Комисије за људска права при Уставном суду Босне и Херцеговине (види Комисија за људска права при Уставном суду Босне и Херцеговине, Одлука о прихватљивости и меритуму број ЦХ/00/4259 и др., Љиљана Вујић и др.). Према том ставу Комисије, није оправдано водити паралелне поступке за поврат у посјед стана ако постоји одлука CRPC-а, а својим одлукама она је налагала да се оконча поступак извршења одлуке CRPC-а. Слиједећи ту праксу, Уставни суд сматра да су органи управе и судови, након покретања извршења одлуке CRPC-а, требали прекинути управни поступак поводом захтјева за поврат спорног стана, односно спојити те поступке. С обзиром на то да је у апелантовом случају у поступку извршења одлуке CRPC-а претходно питање ријешено, апелант је имао овлашћење да затражи да се настави поступак извршења. Апелант је такође могао да покрене парнични поступак ради утврђивања правне ваљаности уговора о откупу спорног стана корисника како би имао прилику да изнесе све аргументе у вези са својим правом на спорни стан.
• Одлука о допустивости и меритуму број АП-1970/06 од 15. јануара 2009. године, став 42, објављена у „Службеном гласнику Босне и Херцеговине" број 26/09, поступак враћања стана у посјед, нема повреде члана 6 Европске конвенције ни члана II/3е) Устава БиХ
Не постоји повреда права на правичан поступак када је постојало законско овлашћење надлежних органа за одгађање административног извршења одлуке CRPC-а до окончања парничног поступка ради утврђења ништавости уговора о откупу предметног стана.
• Одлука о допустивости и меритуму број АП-3321/06 од 26. фебруара 2009. године, став 48, објављена у „Службеном гласнику Босне и Херцеговине" број 33/09, поступак враћања стана у посјед, нема повреде члана 6 Европске конвенције ни члана II/3е) Устава БиХ
Окружни суд је очигледно произвољно примијенио материјално право на апеланткињину штету мијењајући у жалбеном поступку покренутом против рјешења о кажњавању правоснажно рјешење о извршењу које није, нити може (с обзиром на његову правоснажност) бити предмет конкретног жалбеног поступка.
• Одлука о допустивости и меритуму број АП-3309/06 од 17. марта 2009. године, став 31, објављена у „Службеном гласнику Босне и Херцеговине" број 48/09, произвољна примјена права у извршном поступку, утврђена повреда члана 6 Европске конвенције и члана II/3е) Устава БиХ
Врховни суд је, тумачећи текст предметне банкарске гаранције у вези с одредбама купопродајног уговора од 23. марта 2000. године уз примјену одредбе члана 99 ЗОО-а и изналажење заједничке воље уговарача, закључио да су авансним износом који је уплатио тужилац у корист продавца на његов рачун код апелантовог предника банкарском гаранцијом покривени не само недостаци у количини испоручене робе него и у њеном квалитету, као и повећани трошкови промета. При томе је Врховни суд усвојио став да тужилац и није био дужан да у предметном поступку доказује недостатке у квалитети испоручене робе, као ни повећане транспортне трошкове, јер то није било предвиђено условима гаранције. Уставни суд сматра да је Врховни суд за своју одлуку дао јасно и прецизно образложење које није произвољно. Из навода апелације, као и приложене документације не може се закључити да су оспореном одлуком повријеђена или занемарена апелантова уставна права.
• Одлука о допустивости број АП-2899/06 од 13. маја 2009. године, став 15, банкарска гаранција, произвољност, апелација очигледно (prima facie) неоснована
Стога, имајући у виду наведену одредбу члана 186 у вези са чланом 277 ЗОО-а, Уставни суд закључује да је Окружни суд, у ситуацији кад су редовни судови утврдили да је апелантима штета настала 27. јула 1993. године (имовина је из радње апеланата изузимана континуирано од 21. маја до 27. јула 1993. године – записници од 1. до 44. стр.), а та чињеница је била неспорна међу парничним странкама, произвољно примијенио материјално право кад је апелантима досудио накнаду штете од сазнања за штету (1. јануара 1999. године), односно од дана вјештачења Института (22. августа 2005. године). То своје поступање судови су образложили примјеном чл. 185 и 189 став 2 ЗОО-а, мада наведене одредбе уопште не регулишу питање камата, већ је та материја регулисана одредбама чл. 277-279 ЗОО-а. Имајући у виду наведене разлоге, Уставни суд сматра да је начин на који су Врховни суд и Окружни суд у својим одлукама примијенили позитивноправне прописе арбитраран и да представља кршење уставног права апеланата на правично суђење из члана II/3е) Устава Босне и Херцеговине и члана 6 став 1 Европске конвенције.
• Одлука о допустивости и меритуму број АП-775/08 од 30. маја 2009. године, став 89, објављена у „Службеном гласнику Босне и Херцеговине" број 74/09, утврђена повреда члана 6 Европске конвенције и члана II/3е) Устава БиХ
У члану 141 Породичног закона се изричито наводи да ће се у поступку за утврђивање и оспоравање очинства или материнства примјењивати одредбе о парничном поступку, ако тим законом није друкчије одређено. Примјена принципа парничног поступка захтијева да се суд креће у оквиру тужбеног захтјева странака, па апелантовим наводима да није спроведено вјештачење ДНK у конкретном случају, у ситуацији кад Породични закон који је примијењен није прописао такву обавезу, не доводи, према мишљењу Уставног суда, до повреде права на правично суђење.
• Одлука о допустивости и меритуму број АП-68/07 од 8. септембра 2009. године, став 25, објављена у „Службеном гласнику Босне и Херцеговине" број 20/10, утврђивање очинства, sпровођење теста ДНK ради утврђивања очинства, нема повреде члана 6 Европске конвенције ни члана II/3е) Устава БиХ
Уставни суд је у конкретном предмету утврдио да је апеланткиња презентовала суду чињенице на основу којих се могло претпоставити да постоји дискриминација туженог у примјени члана 143 ЗОР-а, па је суд у конкретном случају терет доказивања требало да пребаци на туженог. Међутим, судови су одбили апеланткињин тужбени захтјев којим је тражила да се утврди да ју је дискриминисао тужени у примјени члана 143 ЗОР-а уз образложење да апеланткиња није омогућила суду да заснује своје мишљење на чињеницама које је презентовала суду. Имајући у виду наведено, Уставни суд сматра да редовни судови нису обезбиједили апеланткињи процедурална права стављајући јој претјеран терет доказивања чињеница које су једино туженом биле на располагању и које апеланткиња није ни морала доказивати, него тужени побијати.
• Одлука о допустивости и меритуму број АП-1093/07 од 25. септембра 2009. године, став 29, објављена у „Службеном гласнику Босне и Херцеговине" број 23/10, радни спор, утврђена повреда члана 6 Европске конвенције и члана II/3е) Устава БиХ
Имајући у виду одредбу члана 143 ст. 1 и 2 Закона о раду, Уставни суд закључује да су редовни судови, када су одбили апеланткињин тужбени захтјев, односно потврдили апеланткињи статус запосленика на чекању од 31. јануара 2000. године, произвољно примијенили материјално право, а поготово када су Кантонални суд и Врховни суд утврдили да је ступањем Закона о раду наступила преклузија права да тужбом тражи накнаду за чекање за период од 1992. до 2000. године, што представља кршење апеланткињиног уставног права на правично суђење из члана II/3е) Устава Босне и Херцеговине и члана 6 став 1 Европске конвенције.
• Одлука о допустивости и меритуму број АП-1981/07 од 14. октобра 2009. године, став 30, објављена у „Службеном гласнику Босне и Херцеговине" број 99/09, утврђена повреда члана 6 Европске конвенције и члана II/3е) Устава БиХ
