Поступак који је провео ВСРС на основу Закона о прекршајима не може се сматрати потпуним преиспитивањем свих аспеката предмета. Врховни суд испитује само примјену права и не испитује чињенице које су утврдили управни органи, не саслушава свједоке и не износи доказе. Поступак пред Врховним судом није јаван и суд не доноси сам одлуку у меритуму о подигнутој оптужници, већ враћа предмет првостепеном или другостепеном управном органу. Стога, Уставни суд сматра да поступак пред ВСРС у предметном случају не задовољава захтјеве ст. 1 и 3 члана 6 Конвенције с обзиром на то да тај поступак не укључује пуно правно испитивање подигнуте оптужнице.
• Одлука број У-19/00 од 4. маја 2001. године, став 33, објављена у „Службеном гласнику Босне и Херцеговине" број 27/01

Врховни суд није обезбиједио апеланту, без обзира на његово изричито тражење, јавно и непосредно саслушање приликом утврђивања кривичне оптужбе, што је у супротности са чланом 6 став 1 Европске конвенције.
• Одлука о допустивости и меритуму број У-59/03 од 17. маја 2004. године, став 23, објављена у „Службеном гласнику Босне и Херцеговине" број 40/04, прекршајни поступак због неплаћања царине на увезену робу

У случају када апелант има право да поднесе захтјев за понављање поступка у року од једне године од дана када је сазнао за пресуду којом је осуђен у одсуству, а захтјев за поновни поступак не даје никакве посебне услове, судови су обавезни да уваже такав захтјев и да одрже ново саслушање у предмету. С обзиром на то, не може се рећи да је, због суђења у одсуству, апеланту одузето право на правично саслушање.
• Одлука о допустивости и меритуму број У-103/03 од 28. маја 2004. године, ст. 27 и 28, објављена у „Службеном гласнику Босне и Херцеговине" број 38/04

Апеланту ни у поступку који је вођен пред царинским органима, а ни у поступку вођеном пред Врховним судом Федерације Босне и Херцеговине није обезбијеђена јавност поступка и није му дата могућност да лично испита наводе пријава против њега, нити да лично образложи разлоге за подношење тужбе у управном спору, због чега у конкретном случају право на јавно суђење није поштовано.
• Одлука о допустивости и меритуму број АП-236/03 од 15. јуна 2004. године, објављена у „Службеном гласнику Босне и Херцеговине" број 38/04, Лијановићи

Члан 6 Европске конвенције није повријеђен када ни тужилац, ни оптужени или његов бранилац нису присуствовали сједници вијећа на којој се одлучивало о жалби оптуженог (апеланта).
• Одлука о допустивости и меритуму број У-119/03 од 15. јуна 2004. године, став 27, објављена у „Службеном гласнику Босне и Херцеговине" број 40/04, сједница вијећа одржана без присуства оптуженог и тужиоца, нема повреде члана 6 Европске конвенције ни члана II/3е) Устава БиХ

Супротно апелантовим наводима, право на апелантову одбрану није било прекршено због тога што је фото-документација сачињена без присуства апелантовог браниоца. Та фото-документација се такође не односи на доказе на основу којих је у односу на њега суд засновао своју одлуку.
• Одлука о допустивости и меритуму број У-50/03 од 21. јула 2004. године, став 28, објављена у „Службеном гласнику Босне и Херцеговине" број 41/04

Дакле, чињеница да у цјелокупном кривичном поступку нису учествовали апелант и његов изабрани бранилац, а да се при томе није изричито одрекао права саслушања и учествовања у поступку озбиљно доводи у питање принцип равноправности странака. Ипак, и поред свега наведеног, Уставни суд констатује да у конкретном случају, с обзиром на обавезност примјене ранијег ЗКП-а у том поступку, апелант има могућност да у том предмету поднесе ванредни правни лијек – захтјев за понављање поступка. Подношењем наведеног апелантовог захтјева надлежном суду, према аутоматизму, без икаквог дискреционог права у одлучивању, тај суд је дужан да донесе рјешење којим ће допустити понављање поступка. Тако ће апелант доћи у позицију да у поновљеном поступку, уживајући сва права и процесне гаранције из члана 6 Европске конвенције, учествује у рјешавању питања основаности оптужбе против њега. Уједно, Уставни суд није упознат ни с једном чињеницом која би сугерисала да апелант неће имати правично саслушање у поновном поступку.
• Одлука о допустивости и меритуму број АП-407/04 од 23. јула 2004. године, став 24, објављена у „Службеном гласнику Босне и Херцеговине" број 43/04, питање права на присуство суђењу у кривичном поступку у којем нису учествовали ни апелант нити његов бранилац, нема повреде члана 6 Европске конвенције ни члана II/3е) Устава БиХ

Пошто апелант није био обавијештен о мјесту и датуму одржавања сједнице, те пошто њему, а нити његовом браниоцу није било омогућено да присуствују сједници, не може се сматрати да је апелант имао правично суђење.
• Одлука о допустивости и меритуму број АП-145/02 од 26. августа 2004. године, став 27, објављена у „Службеном гласнику Босне и Херцеговине" број 48/04, присуство сједници вијећа у жалбеном поступку

Апелант мора имати могућност да лично присуствује сједници суда. То се односи, првенствено, на суђење пред првостепеним судом. Међутим, право на правично суђење, такође, подразумијева право да се присуствује пред судовима више инстанце који одлучују о жалбама, осим када је разматрање пред тим судовима ограничено на процесна или чисто правна питања, када лично присуство оптуженог није значајно.
• Одлука о допустивости и меритуму број АП-557/04 од 30. новембра 2004. године, став 23, објављена у „Службеном гласнику Босне и Херцеговине" број 19/05, кривични поступак, кривично дјело против безбједности јавног саобраћаја, нема повреде члана 6 Европске конвенције ни члана II/3е) Устава БиХ;
• Одлука о меритуму број АП-656/04 од 13. септембра 2005. године, став 25, објављена у „Службеном гласнику Босне и Херцеговине" број 83/05, кривични поступак, примјена блажег закона, замјена смртне казне казном затвора у трајању од 20 година, нема повреде члана 6 Европске конвенције ни члана II/3е) Устава БиХ

Увијек се ради о повреди члана II/3е) Устава Босне и Херцеговине и члана 6 ст. 1 и 3ц) Европске конвенције кад апелант није био позван на сједницу жалбеног вијећа, ако је то прописано законом, а одлука се тицала чињеница и навода кривичног дјела, околности под којим је дјело учињено, починиочевог личног виђења тих чињеница, а он је захтијевао да присуствује раду жалбеног вијећа.
• Одлука о допустивости и меритуму број АП-224/04 од 17. фебруара 2005. године, објављена у „Службеном гласнику Босне и Херцеговине" број 38/05

Право на правично суђење није повријеђено у случају кад апелант није тражио да буде присутан, нити је био позван на сједницу жалбеног вијећа, којој није присуствовао ни овлашћени тужилац, ако је таква могућност прописана законом, а одлука се није тицала чињеница и навода кривичног дјела.
• Одлука о меритуму број АП-1102/04 од 13. октобра 2005. године, став 37, објављена у „Службеном гласнику Босне и Херцеговине" број 22/06

Прекршајни поступак у којем је апелант оспореним рјешењима кажњен новчаним казнама сматра се „кривичним" поступком, па је доношењем тих рјешења без испитивања апеланта прекршено његово право на правично суђење из члана II/3е) Устава Босне и Херцеговине и члана 6 став 1 Европске конвенције.
• Одлука о меритуму број АП-1087/04 од 2. децембра 2005. године, став 36, објављена у „Службеном гласнику Босне и Херцеговине" број 22/06

Постоји повреда права на правично суђење из члана II/3е) Устава Босне и Херцеговине и члана 6 ст. 1 и 3 тач. ц) и д) Европске конвенције када је апелант у прекршајном поступку у којем није саслушан као окривљени рјешењем проглашен кривим за прекршај.
• Одлука о допустивости и меритуму број АП-2255/05 од 16. јануара 2006. године, ст. 30–32, објављена у „Службеном гласнику Босне и Херцеговине" број 38/07, прекршајни поступак, одлучено о апелантовој кривици у његовом одсуству

У случају када је неспорно утврђено да су пред првостепеним судом саслушавани свједоци, а да апелант није присуствовао њиховом саслушању, те да је одређено и проведено вјештачење судског вјештака саобраћајне струке, а да апеланту није дата прилика да се изјасни о избору вјештака, као ни о његовом налазу прије доношења првостепене одлуке, те да о одржавању сједнице жалбеног вијећа пред другостепеним судом апелант није обавијештен, прекршено је апелантово право на правично суђење из члана II/3е) Устава Босне и Херцеговине и члана 6 ст. 1 и 3 ц) и д) Европске конвенције.
• Одлука о меритуму број АП-481/05 од 14. марта 2006. године, став 50, објављена у „Службеном гласнику Босне и Херцеговине" број 57/06

Уколико се сви добијени докази, без обзира на начин прибављања, касније разматрају и оцјењују у судници у присуству оптуженог и браниоца, који онда имају прилику да се очитују о њима, при чему и дато признање мора бити доказано, тада чињеница да је оптужени саслушан прије подношења оптужнице без присуства браниоца не може имати значај оцјене цјелокупног поступка као неправичног. Поред тога, чињеница да апелант и његов бранилац нису били на мјесту догађаја при извођењу одређених доказа, а јесу били на главној расправи када су ти докази провјеравани, када је утврђивана њихова вјеродостојност уз испитивање вјештака, није могла довести до повреде стандарда правичног суђења утврђених чланом 6 Европске конвенције.
• Одлука о меритуму број АП-263/05 од 14. марта 2006. године, став 28, објављена у „Службеном гласнику Босне и Херцеговине" број 49/06

У односу на наводе о ускраћивању права на јавну расправу пред другостепеним судом, Уставни суд се позивао на праксу Европског суда за људска права према којој постоји разлика између првостепеног и другостепеног суђења, односно одлучивања по жалби.
• Одлука о допустивости и меритуму број АП-1401/05 од 12. септембра 2006. године, став 59, објављена у „Службеном гласнику Босне и Херцеговине" број 7/07, грађански поступак

У конкретном случају Уставни суд уочава да је апелант навео да му је позив за сједницу вијећа уручен у притворску јединицу и да он није приведен из притвора, али, такође, уочава да апелант не наводи разлоге зашто није приведен. Даље, Уставни суд сматра да је Кантонални суд одржао сједницу вијећа, сматрајући да жалбени разлози да нема доказа који потврђују да је он починио та кривична дјела нису указивали на потребу да се одржи главни претрес, тј. да није потребно поново изводити доказе које је извео првостепени суд. Имајући у виду наведено, првенствено да апелант, иако је уредно позван, није присуствовао сједници, те наведене принципе, Уставни суд сматра да апелантови наводи ни на који начин не доводе у питање правичност поступка.
• Одлука о допустивости број АП-3643/07 од 14. априла 2010. године, став 10, притвор