У случају када првостепени суд није одржао јавну расправу иако су то апеланти предложили у тужби, нити је другостепени суд покушао да исправи такав пропуст првостепеног суда тако да сâм одржи расправу, а нису постојали изузетни разлози који би оправдали то што другостепени суд није одржао расправу, дошло је до повреде уставног права апеланата на правичан поступак.
• Одлука о меритуму број АП-1124/04 од 13. октобра 2005. године, став 32 и даље, објављена у „Службеном гласнику Босне и Херцеговине" број 27/06;
• Одлука о меритуму број АП-231/05 од 23. фебруара 2006. године, став 27, објављена у „Службеном гласнику Босне и Херцеговине" број 35/06, управни поступак и управни спор о законитости одлука и уговора о коришћењу стана
У вези с апелантовим наводима да му није дата могућност да буде саслушан, из стања списа произлази да су све пресуде Врховног суда донесене на сједници која није јавна. У погледу наведене тврдње апелант није доставио доказ Уставном суду да је предлагао да се одржи рочиште пред Врховним судом, па је, стога, тај апелантов навод неоснован и повреда права на правично суђење не постоји.
• Одлука о меритуму број АП-993/04 од 20. децембра 2005. године, став 80, објављена у „Службеном гласнику Босне и Херцеговине" број 43/06;
• Одлука о допустивости и меритуму број АП-1044/04 од 26. априла 2005. године, став 27, објављена у „Службеном гласнику Босне и Херцеговине" број 48/05
С обзиром на то да апеланту ни у поступку који је вођен пред царинским органима, а ни у поступку пред Врховним судом није обезбијеђена јавност поступка и није му дата могућност да лично испита наводе пријава против њега, нити да лично образложи разлоге подношења тужбе у управном спору, дошло је до повреде права на правично суђење.
• Одлука о меритуму број АП-505/05 од 23. фебруара 2006. године, став 27 и даље, објављена у „Службеном гласнику Босне и Херцеговине" број 41/05;
• Одлука о меритуму број АП-580/05 од 23. фебруара 2006. године, став 29, објављена у „Службеном гласнику Босне и Херцеговине" број 41/06
Уставни суд указује да је Кантонални суд био дужан да одржи јавну расправу сходно одредбама члана 28 Закона о управним споровима, као и сходно стандардима успостављеним праксом Европског суда у погледу потребе одржавања јавне рас66666666666666праве. Наиме, Уставни суд указује да је у конкретном случају неспорно да је апелант изричито тражио одржавање јавне расправе, да је у том смислу указивао на погрешно утврђено чињенично стање у поступку пред управним органима, те да је Кантонални суд у предметном управном спору био овлашћен да испита спорно чињенично питање на које је указивао апелант. На основу изложеног, Уставни суд сматра да је због неодржавања јавне расправе пред Кантоналним судом дошло до повреде апелантовог права из члана II/3е) Устава Босне и Херцеговине и члана 6 став 1 Европске конвенције. Стога, Уставни суд сматра да је било потребно, ради заштите апелантових уставних права, укинути оспорену одлуку, те предмет вратити Кантоналном суду како би тај суд донио нову одлуку у складу с гаранцијама из члана II/3е) Устава Босне и Херцеговине и члана 6 став 1 Европске конвенције.
• Одлука о допустивости и меритуму број АП-1696/13 од 16. марта 2016. године, ст. 24–25, управни спор
