Право на правично суђење не предвиђа да суд испитује све аргументе које су стране изложиле у току поступка, него само аргументе које суд сматра релевантним. Суд мора узети у обзир аргументе страна у поступку, али сви они не морају бити изнесени у образложењу пресуде.
• Одлука о допустивости и меритуму број АП-415/04 од 23. јула 2004. године, став 22, објављена у „Службеном гласнику Босне и Херцеговине" број 43/04, кривични поступак, једнакост страна у поступку, погрешна примјена закона, нема повреде члана 6 Европске конвенције ни члана II/3е) Устава БиХ;
• Одлука о допустивости и меритуму број АП-417/04 од 23. марта 2005. године, став 18, објављена у „Службеном гласнику Босне и Херцеговине" број 32/05, грађански поступак, захтјев за брисање укњижбе земљишта из посједовног листа, нема повреде члана 6 Европске конвенције ни члана II/3.е) Устава БиХ;
• Одлука о допустивости и меритуму број АП-476/04 од 17. децембра 2004. године, став 27, објављена у „Службеном гласнику Босне и Херцеговине" број 34/05, кривични поступак, накнада трошкова кривичног поступка, нема повреде члана 6 Европске конвенције ни члана II/3е) Устава БиХ;
• Одлука о меритуму број АП-978/05 од 13. септембра 2005. године, став 22, објављена у „Службеном гласнику Босне и Херцеговине" број 3/06

Нема повреде права на правично суђење када је прекршајно рјешење засновано, између осталог, и на исказу суокривљеног, који је раније осуђиван за исти прекршај, уколико је за одлуку суда дато логично и увјерљиво образложење, те уколико нема елемената који би указивали да је оцјена доказа коју су донијели редовни судови била очигледно произвољна или да је доказни поступак злоупотријебљен на штету апеланата у смислу права на правичан поступак.
• Одлука о допустивости и меритуму број АП-628/04 од 12. априла 2005. године, став 25, објављена у „Службеном гласнику Босне и Херцеговине" број 42/05, кривични поступак, нема повреде члана 6 Европске конвенције ни члана II/3е) Устава БиХ

Обавеза редовног суда је да у образложењу пресуде опише процес појединачне оцјене доказа, довођење сваког оцијењеног доказа у везу с другим доказима и изведе закључак о доказаности одређене чињенице.
• Одлука о допустивости и меритуму број АП-661/04 од 22. априла 2005. године, став 35, објављена у „Службеном гласнику Босне и Херцеговине" број 44/05, кривични поступак у којем се осуђујућа пресуда против апеланта заснива, у највећој мјери, на исказу свједока који је закључио споразум с Тужилаштвом о признању кривње, као једином непосредном доказу, утврђена повреда члана 6 Европске конвенције и члана II/3е) Устава БиХ

Постоји кршење права на правично суђење када се осуђујућа пресуда у највећој мјери заснива на исказу свједока који је с тужиоцем склопио споразум о признању кривње, а суд не даје логично и увјерљиво образложење за оцјену како тог тако ни других спроведених доказа, већ се та оцјена доима произвољном.
• Одлука о допустивости и меритуму број АП-661/04 од 22. априла 2005. године, ст. 39 и 41, објављена у „Службеном гласнику Босне и Херцеговине" број 44/05, кривични поступак у којем се осуђујућа пресуда против апеланта заснива, у највећој мјери, на исказу свједока који је закључио споразум с Тужилаштвом о признању кривње, као једином непосредном доказу, утврђена повреда члана 6 Европске конвенције и члана II/3е) Устава БиХ

Странка у поступку не може имати предност у односу на другу страну у погледу могућности да изнесе доказе.
• Одлука о допустивости и меритуму број АП-628/04 од 12. априла 2005. године;
• Одлука о меритуму број АП-1124/05 од 9. фебруара 2006. године, став 24, објављена у „Службеном гласнику Босне и Херцеговине" број 45/06, кривични поступак, кривично дјело пореске утаје

Уставни суд се неће мијешати у ситуацију када редовни судови повјерују доказима једне стране у поступку на основу слободне судијске оцјене. То је искључиво улога редовних судова, чак и када су изјаве свједока на јавној расправи и под заклетвом противне једна другој (види Европски суд за људска права, Doorson против Низоземске, пресуда од 6. марта 1996. године, објављена у Извјештајима број 1996-II, став 78).
• Одлука о меритуму број АП-1103/05 од 9. маја 2006. године, став 22, објављена у „Службеном гласнику Босне и Херцеговине" број 68/06, кривични поступак, кривично дјело преваре

Елемент правичног суђења је и захтјев да судска одлука мора навести разлоге на којима је заснована. Међутим, колика је та дужност зависи од природе одлуке и може је процијенити само суд у односу на околности сваког појединачног случаја.
• Одлука о допустивости и меритуму број АП-1401/05 од 12. септембра 2006. године, став 61, објављена у „Службеном гласнику Босне и Херцеговине" број 7/07, грађански поступак

Уставни суд запажа да констатација у образложењу оспорене одлуке Врховног суда да се „апелант у тужби опредијелио за вриједност спора до 10.000,00 КМ, односно да није означио вриједност предмета спора преко износа од 10.000,00 КМ", у односу на наведене доказе у списима (према којима апелант у тужби није означио вриједност спора, али је на припремном рочишту означио вриједност спора на износ од 10.100,00 КМ), указује да конкретно образложење није у довољној мјери аргументовано и јасно, јер се не види на основу чега је Врховни суд извео закључак у свом образложењу да је апелант означио вриједност спора до 10.000,00 КМ, односно да није означио вриједност предмета спора преко износа од 10.000,00 КМ, па не постоје законски услови да се одлучи о изјављеној ревизији, што се доима као произвољна оцјена доказа и произвољна примјена процесног права. Уставни суд сматра да такво образложење оспорене одлуке Врховног суда не задовољава захтјев брижљиве и савјесне оцјене доказа јер је Врховни суд у конкретном случају требао детаљније испитати да ли изведени закључак, који је дат у образложењу оспорене одлуке, задовољава захтјеве ЗПП-а, али и захтјеве члана 6 Европске конвенције, која има снагу уставних одредби и надређена је сваком закону.
• Одлука о допустивости и меритуму број АП-884/06 од 8. новембра 2006. године, ст. 30 и 31, објављена у „Службеном гласнику Босне и Херцеговине" број 23/08, ревизија, образложена пресуда, утврђена повреда члана 6 Европске конвенције и члана II/3е) Устава БиХ

Начело слободне процјене доказа не представља апсолутну слободу. Та слобода је ограничена општим правилима и законитостима људског мишљења, логике и искуства. Због тога је обавеза редовног суда да у образложењу пресуде опише процес појединачне оцјене доказа, довођења сваког оцијењеног доказа у везу с другим доказима и извођења закључка о доказаности одређене чињенице.
• Одлука о допустивости и меритуму број АП-1603/05 од 21. децембра 2006. године, став 35, објављена у „Службеном гласнику Босне и Херцеговине" број 34/07, кривични поступак, оцјењивање правне ваљаности од редовних судова, утврђена повреда члана 6 Европске конвенције и члана II/3е) Устава БиХ

Субјективно увјерење суда да је апелант починио кривично дјело које му се ставља на терет није довољно, већ мора постојати стварна, на објективним чињеницама заснована и образложена истинитост закључка суда. Редовни судови не могу само рећи да одређеном свједоку не вјерују само зато што је његов исказ у супротности с исказом неког другог свједока којем вјерују, нити је довољно да доказе само субјективно квалификују као „паушалне".
• Одлука о допустивости и меритуму број АП-1603/05 од 21. децембра 2006. године, став 36, објављена у „Службеном гласнику Босне и Херцеговине" број 34/07, кривични поступак, оцјењивање правне ваљаности од редовних судова, утврђена повреда члана 6 Европске конвенције и члана II/3е) Устава БиХ

Уставни суд не негира право редовних судова да поклоне вјеру одређеним доказима, али је арбитрарно закључити да се одређеним доказима не поклања вјера због тога што су у супротности с другим доказима. Суд мора образложити суштински зашто не поклања вјеру, те дати разлоге за тврдњу да су одређени докази вјеродостојни, а други нису. Само на тај начин суд показује задовољавајућу дозу непристрасности и објективности, те испуњава своју улогу коју има, а то је прописана провјера доказа. Према томе, суд се мора суочити с доказима који иду у прилог апеланту и образложити зашто им не поклања вјеру.
• Одлука о допустивости и меритуму број АП-2482/06 од 11. марта 2008. године, став 25, објављена у „Службеном гласнику Босне и Херцеговине" број 32/08, арбитрарно утврђивање чињеничног стања, утврђена повреда члана 6 Европске конвенције и члана II/3е) Устава БиХ

Уставни суд закључује да постоји повреда права на правичан поступак у односу на право на образложену одлуку из члана II/3е) Устава Босне и Херцеговине и члана 6 став 1 Европске конвенције када суд у оспореној одлуци није дао задовољавајуће, јасне и потпуне разлоге из којих би било видљиво зашто је суд у истом правном питању које је и раније разматрао одступио од своје праксе и праксе Уставног суда, тако што је код истог чињеничног стања другачије тумачио и примијенио релевантне материјалноправне прописе.
• Одлука о допустивости и меритуму број АП-2478/06 од 17. септембра 2008. године, став 40, објављена у „Службеном гласнику Босне и Херцеговине" број 102/08, радни спор, образложена пресуда, разуман рок, утврђена повреда члана 6 Европске конвенције и члана II/3е) Устава БиХ

Питање висине накнаде за коришћење камиона „кипер MAN 16.230" одређено је искључиво у складу са чланом 77 став 1 тачка 1 Уредбе. Међутим, апелантов захтјев за накнаду штете у виду изгубљене добити за то средство није разматран, у односу на одредбе члана 189 став 3 Закона о облигационим односима, иако је апелант то тражио, а његов захтјев у том дијелу био је усвојен првостепеном пресудом Општинског суда. Напомиње се да је апелант константно био регистрован за обављање ауто-превозничке дјелатности, а ту се ради о захтјеву за накнаду штете у виду изгубљене добити за теретни камион, а не за грађевинске машине. Дакле, пропуштено је да се о дијелу захтјева који је врло значајан за апеланта одлучи у складу с релевантним законским одредбама, што је, према мишљењу Уставног суда, супротно начелима правичног суђења у односу на квалитет образложења одлуке.
• Одлука о допустивости и меритуму број АП-3013/06 од 29. априла 2009. године, став 86, објављена у „Службеном гласнику Босне и Херцеговине" број 50/09, накнада штете у виду изгубљене добити, образложена пресуда, разуман рок, утврђена повреда члана 6 Европске конвенције и члана II/3е) Устава БиХ

Из наведене анализе пресуда које се оспоравају апелацијом видљиво је да недостаје квалитетно и увјерљиво образложење у погледу утврђивања кључних чињеница (датум и обим мобилизације апелантових средстава, као и утврђивање висине накнаде), те примјене релевантних законских одредби (питање регистрације дјелатности, накнада штете у виду изгубљене добити у складу с одредбама Закона о облигационим односима, те одређивање датума за почетак исплате законских затезних камата на досуђене износе) од чијег утврђивања и примјене зависи исход поступка којим је апелант потраживао накнаду штете настале због изузимања и невраћања његове имовине. То је резултирало кршењем апелантових уставних права на правично суђење и права на имовину из члана II/3е) и к) Устава Босне и Херцеговине и члана 6 став 1 Европске конвенције и члана 1 Протокола број 1 уз Европску конвенцију.
• Одлука о допустивости и меритуму број АП-3013/06 од 29. априла 2009. године, став 111, објављена у „Службеном гласнику Босне и Херцеговине" број 50/09, накнада штете у виду изгубљене добити, образложена пресуда, разуман рок, утврђена повреда члана 6 Европске конвенције и члана II/3е) Устава БиХ

Уставни суд уочава да такво образложење оспорених одлука није у довољној мјери аргументовано и јасно јер се не види на основу чега и који су докази и разлози опредијелили суд „да се на ту врсту потраживања примјењује општи застарни рок из члана 371 ЗОО-а", а не рок из члана 374 ЗОО-а који експлицитно регулише питање застаре међусобних потраживања правних лица из уговора о промету робе и услуга. Наиме, Уставни суд указује да се Тарифним системом искључиво утврђују категорије и начин обрачуна електричне енергије за одређене скупине потрошача. Стога, Уставни суд сматра да чињеница да је Тарифним системом испорука електричне енергије у конкретном случају дефинисана као „остала потрошња" за потребе утврђивања цијене испоручене електричне енергије не може бити одлучујућа за закључак о томе који ће се застарни рок из ЗОО-а примијенити. Уставни суд сматра да таква образложења редовних судова не задовољавају минималне стандарде права на образложену одлуку, које је саставни дио права на правично суђење из члана 6 став 1 Европске конвенције, што води произвољности неспојивој са циљем и суштином наведеног права.
• Одлука о допустивости и меритуму број АП-3355/07 од 14. априла 2010. године, став 31, објављена у „Службеном гласнику Босне и Херцеговине" број 80/10, образложена пресуда, застара, утврђена повреда члана 6 Европске конвенције и члана II/3е) Устава БиХ

Уставни суд закључује да постоји повреда права на правично суђење из члана II/3е) Устава Босне и Херцеговине и члана 6 став 1 Европске конвенције у ситуацији када Кантонални суд у оспореној одлуци није примијенио изричите законске одредбе о прекидању поступка извршења одлуке CRPC-а и није дао одговарајуће образложење за такву своју одлуку.
• Одлука о допустивости и меритуму број АП-2825/07 од 28. априла 2010. године, став 31, објављена у „Службеном гласнику Босне и Херцеговине" број 95/10, образложена пресуда, поврат стана, утврђена повреда члана 6 Европске конвенције и члана II/3.) Устава БиХ

Уставни суд запажа да из оспорене одлуке није јасно на основу којег прописа је Врховни суд закључио да „домаће законодавство не познаје термин заједничке својине пословног удјела". Наиме, Уставни суд указује да се одредба члана 264 став 2 Породичног закона односи на сву имовину стечену радом у току трајања брачне заједнице, без обзира на то о којој се врсти имовине ради и при томе се у закону користи управо термин „заједничка имовина". Поред тога, Уставни суд указује на одредбе члана 332 став 1 и члана 334 Закона о привредним друштвима из којих произлази да више лица могу бити власници „удјела", као и да се „удио" може дијелити на идеалне дијелове. Такође, Уставни суд запажа да је Врховни суд у оспореној одлуци навео да су нижестепени судови пропустили да оцијене чињеницу да је апеланткиња на главној расправи изричито навела „да није покренула поступак за подјелу брачне имовине, али да има намјеру". Међутим, Врховни суд није образложио због чега сматра да је та чињеница значајна за рјешење предметног спора, већ се само паушално позвао на пропуст нижестепених судова. Имајући у виду све наведено, Уставни суд сматра да оспорена пресуда Врховног суда не садржи образложење које задовољава захтјеве из члана 6 став 1 Европске конвенције. С обзиром на то, Уставни суд закључује да је оспореном одлуком Врховног суда повријеђено апеланткињино право на правично суђење из члана II/3е) Устава Босне и Херцеговине и члана 6 став 1 Европске конвенције.
• Одлука о допустивости и меритуму број АП-1720/08 од 21. децембра 2010. године, став 28, објављена у „Службеном гласнику Босне и Херцеговине" број 48/11, образложена пресуда, пословни удјели, утврђена повреда члана 6 Европске конвенције и члана II/3е) Устава БиХ

Уставни суд не може да констатује да одлука Апелационог суда крши апелантова уставна права, него управо супротно, тј. да садржи одговоре на суштинско питање зашто тужени није повриједио апелантово право на жиг и починио дјело нелојалне конкуренције. Уставни суд указује да би, вршећи поређење регистрованог жига и знака који тужени користи на свом меморандуму, изашао из оквира своје надлежности, поготово зато што апелант не указује на било какву неправичност поступка у његовом процедуралном дијелу, него повреду права на правично суђење налази у погрешном тумачењу одредби Закона о индустријској својини. У складу с наведеним, Уставни суд налази да побијаном пресудом није повријеђено апелантово право на правично суђење.
• Одлука о допустивости и меритуму број АП-1080/08 од 27. маја 2011. године, став 39, објављена у „Службеном гласнику Босне и Херцеговине" број 99/11, право на жиг, нема повреде члана 6 Европске конвенције ни члана II/3е) Устава БиХ

У погледу испуњења законског услова „уложених властитих средстава" за адаптацију предметног стана, Врховни суд је само истакао да је првостепени суд правилном оцјеном доказа утврдио да је тужилац извршио поправке у стану улагањем властитих средстава. Врховни суд је навео „да је тужилац ангажовао раднике који су обављали радове у стану, саслушани свједоци су извођачи радова, а вјештак финансијске струке се изјаснио о висини уложених новчаних средстава на име неопходних трошкова у стану". Уставни суд сматра да оспорена одлука Врховног суда не садржи квалитетно и увјерљиво образложење у погледу утврђења кључне чињенице да ли је тужилац уложио властита средства у адаптацију предметног стана, у смислу члана 18.а Закона о престанку примјене од чијег утврђења и примјене наведене законске одредбе зависи исход спора.
• Одлука о допустивости и меритуму број АП-2269/08 од 8. јуна 2011. године, став 33, терет доказивања, повреда члана 6 Европске конвенције и члана II/3е) Устава БиХ
• Одлука о допустивости и меритуму број АП-3617/08 од 12. октобра 2011. године, став 46, терет доказивања, повреда члана 6 Европске конвенције и члана II/3е) Устава БиХ

Уставни суд закључује да постоји повреда права на правично суђење у односу на право на образложену одлуку из члана II/3е) Устава Босне и Херцеговине и члана 6 став 1 Европске конвенције када суд у оспореној одлуци није дао задовољавајуће, јасне и потпуне разлоге из којих би било видљиво зашто је исти суд у управном спору, одлучујући о истом правном питању које је раније разматрао у парничном поступку, одступио од стајалишта тако што је исто чињенично стање другачије тумачио и на њега примијенио исте релевантне материјалноправне прописе.
• Одлука о допустивости и меритуму број АП-168/09 од 25. октобра 2011. године, став 34, објављена у „Службеном гласнику Босне и Херцеговине" број 97/11, повреда члана 6 Европске конвенције и члана II/3е) Устава БиХ

Имајући у виду чињенице конкретног предмета, Уставни суд поновно наглашава да његов задатак није да својим тумачењем закона супституише домаћи суд. Међутим, имајући у виду стандарде права на правично суђење, који су раније наведени, Уставни суд сматра да Врховни суд у оспореној одлуци није на јасан и недвојбен начин дао образложење свог правног стајалишта везаног за примјену материјалног права у конкретном случају, које би нарочито јасно и разложно указало на то због чега се у оспореној одлуци усваја другачије правно стајалиште од оног које су усвојили нижестепени судови. То нарочито имајући у виду да је из образложења пресуде евидентно да Врховни суд није узео у обзир све чињенице које су утврђене пред нижестепеним судовима, којим је, у смислу релевантних одредби ЗПП-а, везан. У том смислу, будући да из образложења нижестепених пресуда произлази да је у договорима везаним за обављање послова превоза, осим представника школе и Општине Бањалука, судјеловао и представник туженог, Уставни суд сматра да је Врховни суд потпуним занемаривањем те чињенице повриједио апелантово уставно право. Наиме, од те чињенице и њеног позиционирања у односу на друге утврђене чињенице зависи правилна примјена материјалног права, што неспорно, према члану 250 став 1 ЗПП-а, спада у надлежност ревизионог суда. Таквим поступањем Врховни суд је пропустио да се очитује на апелантове наводе и утврђење нижестепених судова о кључној чињеници која је од суштинске важности за исход спора а од које зависи и одговор на питање да ли је и који од бројних института облигационог права који су наведени у образложењима одлука редовних судова примјењив на конкретни случај. С обзиром на то да Врховни суд, због занемаривања чињеничног утврђења нижестепених судова, није на јасан и недвосмислен начин дао образложење свог правног стајалишта везаног за примјену материјалног права, Уставни суд сматра да је повријеђено апелантово право на правично суђење из члана II/3е) Устава Босне и Херцеговине и члана 6 став 1 Европске конвенције.
• Одлука о допустивости и меритуму број АП-6/09 од 18. априла 2012. године, став 43, повреда члана 6 Европске конвенције и члана II/3е) Устава БиХ

Узимајући у обзир стандарде и начела којим се, између осталог, указује да је управо задатак редовних судова да оцијене чињенице и доказе које су извели, а задатак Уставног суда је да испита да ли је евентуално дошло до повреде или занемаривања уставних права, Уставни суд не може констатовати да одлука Кантоналног суда крши апеланткињина уставна права, него управо супротно, тј. да садржи одговоре на суштинско питање зашто је усвојен тужитељицин тужбени захтјев, а одбијен апеланткињин противтужбени захтјев. Наведено посебно зато што апеланткиња не указује на било какву неправичност поступка у његовом процедуралном дијелу, него повреду права на правично суђење налази у погрешном утврђењу Кантоналног суда да ранији, тј. њен брак није разведен. У складу с наведеним, Уставни суд налази да оспореном пресудом није повријеђено апеланткињино право на правично суђење.
• Одлука о допустивости и меритуму број АП-4013/09 од 15. маја 2012. године, став 41, објављена у „Службеном гласнику Босне и Херцеговине" број 53/12, утврђивање правоваљаности брака, односно поништења брака, нема повреде члана 6 Европске конвенције ни члана II/3е) Устава БиХ

Уставни суд не може констатовати да одлуке Врховног, Кантоналног и Општинског суда крше апелантова уставна права, него управо супротно, да садрже одговоре на суштинска питања заснована на релевантним одредбама материјалног права, одредбама ЗПП-а, првенствено да апелант није доказао правно сљедништво тужених у односу на купца, нити је доказао да је он измирио обавезу према продавцу. Осим тога, Уставни суд сматра да је првенствено била обавеза купца као уговорне стране да измири дуг према апеланту. Међутим, с обзиром на то да је над њим окончан стечајни поступак, апелант је исто тако своја потраживања могао пријавити у стечајном поступку, што, како произлази из чињеничног утврђења, очигледно није учинио. У складу с наведеним, Уставни суд закључује да побијаним пресудама није повријеђено апелантово право на правично суђење из члана II/3е) Устава Босне и Херцеговине и члана 6 став 1 Европске конвенције.
• Одлука о допустивости и меритуму број АП-1106/09 од 26. маја 2012. године, став 30, објављена у „Службеном гласнику Босне и Херцеговине" број 59/12, исплата дуга, нема повреде члана 6 Европске конвенције ни члана II/3е) Устава БиХ

Уставни суд сматра да ни првостепени, а ни Кантонални суд у апелационом поступку нису извршили своју обавезу да наведу јасне разлоге на којима су засновали одлуку о почетку рока застаријевања тужиочевог потраживања, односно да оспорене одлуке не садрже образложење које задовољава захтјеве из члана 6 став 1 Европске конвенције. Слиједећи то, Уставни суд сматра да је у конкретном случају прекршено апелантово право на правично суђење из члана II/3е) Устава Босне и Херцеговине и члана 6 став 1 Европске конвенције.
• Одлука о допустивости и меритуму број АП-1630/09 од 27. јуна 2012. године, став 25, објављена у „Службеном гласнику Босне и Херцеговине" број 74/12, осигурање по уговору о каско-осигурању возила, почетак тока застаре, повреда члана 6 Европске конвенције и члана II/3е) Устава БиХ

Уставни суд запажа да је у образложењима оспорених одлука јасно наведено да апелант није доказао да је тужени у било каквој узрочно-посљедичној вези са штетним догађајем или да је својим радњама скривио настанак предметне штете. С друге стране, редовни судови су у образложењима оспорених одлука нагласили да апелант у предметном поступку није доказао ни да му је штета настала од опасне ствари или опасне дјелатности, како би се евентуално могле примијенити одредбе чл. 158, 173 и 177 ЗОО-а, због тога што предметни штетни догађај не представља дјелатност коју је организовао тужени, већ представља дјело општег криминалитета. Дакле, апелант у предметном поступку није доказао да је тужени у било каквој узрочно-посљедичној вези са штетним догађајем, нити да је својим радњама скривио настанак предметне штете. Имајући у виду наведено, према мишљењу Уставног суда, редовни судови су у оспореним одлукама дали детаљно и јасно образложење својих стајалишта у погледу утврђеног чињеничног стања и примјене материјалног права која ни у једном дијелу не изгледају произвољно.
• Одлука о допустивости и меритуму број АП-2084/09 од 28. септембра 2012. године, став 30, објављена у „Службеном гласнику Босне и Херцеговине" број 92/12, накнада штете према ранијем члану 180 ЗОО-а – одговорност друштвено-политичке заједнице за штету насталу у периоду рата, нема повреде члана 6 Европске конвенције ни члана II/3е) Устава БиХ

Постоји повреда права на правично суђење из члана II/3е) Устава Босне и Херцеговине и члана 6 став 1 Европске конвенције у ситуацији када је у побијаним одлукама потпуно изостало образложење налога којим се апеланткињином супругу, односно апеланткињи која је укњижена као власник спорног стана, одређује да напусти тај стан.
• Одлука о допустивости и меритуму број АП-3102/09 од 6. децембра 2012. године, став 37, објављена у „Службеном гласнику Босне и Херцеговине" број 1/13, поврат стана у посјед, повреда члана 6 Европске конвенције и члана II/3е) Устава БиХ

У конкретном случају Уставни суд примјећује да радње извршења продуженог кривичног дјела пореске утаје које су апелантима стављене на терет нису разграничене на прецизан начин. Даље, апеланти су у претежном дијелу остварили продужено кривично дјело пореске утаје предузимањем радњи у вријеме важења КЗФБиХ из 1998. године, односно оптужницом им је стављено на терет да су починили квалификовани облик кривичног дјела пореске утаје и према том закону. Најзад, изостало је јасно и прецизно одређење времена извршења посљедње радње која је ушла у продужено кривично дјело на основу чега се одређује и вријеме извршења кривичног дјела, а у складу с тим и који закон је важио у вријеме извршења кривичног дјела. Имајући у виду наведено, образложење првостепеног суда да „није било мјеста примјени начела примјене блажег закона из разлога што је за примјену тог правног института потребно да се закон након извршења кривичног дјела промијени једном или више пута“, те је стога „у конкретном случају примијењен КЗФБиХ из 2003. године" не може се прихватити као објашњење које даје одговор на питање који закон је требало примијенити, односно који закон је блажи за учиниоца.
• Одлука о допустивости и меритуму број АП-1123/11 од 22. марта 2013. године, став 98, објављена у „Службеном гласнику Босне и Херцеговине" број 31/13, продужено кривично дјело, вријеме извршења кривичног дјела, примјена блажег закона, повреда члана 6 Европске конвенције и члана II/3е) Устава БиХ

Уставни суд сматра да не постоји повреда права на правично суђење из члана II/3е) Устава Босне и Херцеговине и члана 6 став 1 Европске конвенције када пропуст редовног суда да се у образложењу оспорене пресуде, у складу са законском обавезом, изричито изјасни на који начин је ријешио одређено правно питање, у околностима конкретног случаја није био од таквог утицаја да доведе у питање правичност поступка у цјелини.
• Одлука о допустивости и меритуму број АП-29/10 од 25. априла 2013. године, став 55, временско важење кривичног закона, примјена блажег закона, нема повреде члана 6 Европске конвенције ни члана II/3е) Устава БиХ

Уставни суд закључује да постоји повреда права на правично суђење из члана II/3е) Устава Босне и Херцеговине и члана 6 став 1 Европске конвенције када Кантонални суд у оспореној пресуди није дао разлоге о одлучним чињеницама у односу на повјеравање малољетне дјеце, нити одлука садржи јасне и аргументоване разлоге на којима је заснована, односно када оспорена одлука не садржи образложење које задовољава захтјеве према стандарду права на правично суђење.
• Одлука о допустивости и меритуму број АП-3012/13 од 9. октобра 2013. године, став 32, објављена у „Службеном гласнику Босне и Херцеговине" број 86/13, родитељско старање, повреда члана 6 Европске конвенције и члана II/3е) Устава БиХ

Уставни суд закључује да постоји кршење апелантовог права на правично суђење из члана II/3е) Устава Босне и Херцеговине и члана 6 став 1 Европске конвенције када изрека судске одлуке садржи чињенице и околности које се заснивају на незаконитим доказима, односно када је оспорена одлука заснована на доказима на којима суд не може засновати своју одлуку у смислу одредби члана 10 став 2 ЗКП-а.
• Одлука о допустивости и меритуму број АП-3364/10 од 12. фебруара 2014. године, став 38, објављена у „Службеном гласнику Босне и Херцеговине" број 21/14, кривични поступак, незаконит доказ, повреда члана 6 Европске конвенције и члана II/3е) Устава БиХ

Уставни суд закључује да у конкретном случају није дошло до кршења права на правично суђење из члана II/3е) Устава Босне и Херцеговине и члана 6 став 1 Европске конвенције будући да су редовни судови, имајући у виду постављени тужбени захтјев и околност да је на спорној парцели саграђено гробље, које је као такво изузето из правног промета, одбили тужбени захтјев апеланткиња за предају у посјед спорне парцеле, за шта су дали јасно и аргументовано образложење, које се у околностима конкретног случаја не чини произвољним нити у једном сегменту.
• Одлука о допустивости и меритуму број АП-1411/11 од 27. фебруара 2014. године, став 46, објављена у „Службеном гласнику Босне и Херцеговине" број 22/14, предаја у посјед спорне парцеле на којој је тужена, на основу урбанистичке сагласности, изградила гробље, нема повреде члана 6 Европске конвенције ни члана II/3е) Устава БиХ

У конкретном случају Уставни суд налази да је Кантонални суд, рјешавајући жалбу туженог, нашао да је првостепени суд правилно утврдио све одлучне чињенице, али да је погрешно извео закључак да су рјешења туженог незаконита. Наиме, према мишљењу Кантоналног суда, тужени је приликом доношења побијаних рјешења у потпуности поступио у складу с одредбама чл. 5 и 6 Правилника, будући да је рјешење о апелантовом оцјењивању донесено у року од 30 дана по завршетку календарске године и да га је донио општински начелник. Такође, према мишљењу Кантоналног суда, у конкретном случају из стања списа јасно произлази да је тужени приликом доношења рјешења од 29. јануара 2003. године поступио у складу с одредбом члана 50 став 4 Закона о радним односима и платама службеника у тијелима управе у ФБиХ, будући да је опширно и детаљно навео разлоге због којих је апеланту дао оцјену „не задовољава". Дакле, Кантонални суд је, одлучујући о жалби туженог, дао јасне и прецизне разлоге због којих је нашао да жалбу треба уважити и првостепену пресуду преиначити. У наведеном образложењу Кантоналног суда Уставни суд не види било какву произвољност.
• Одлука о допустивости и меритуму број АП-2185/11 од 8. маја 2014. године, став 24, објављена у „Службеном гласнику Босне и Херцеговине" број 57/14, оцјењивање рада државног службеника, нема повреде члана 6 Европске конвенције ни члана II/3е) Устава БиХ

Уставни суд закључује да није повријеђено апелантово уставно право на правично суђење из члана II/3е) Устава Босне и Херцеговине и члана 6 Европске конвенције када је Кантонални суд, уважавајући све околности случаја, преиначио одлуку о родитељском старању, те бригу о малољетном дјетету, уважавајући његову доб и друге околности, повјерио мајци дајући за то ваљане и на закону засноване разлоге за примјену Породичног закона ФБиХ, који првенствено уважавају интерес дјетета.
• Одлука о допустивости и меритуму број АП-373/11 од 10. јуна 2014. године, став 42, повјеравање дјетета, нема повреде члана 6 Европске конвенције ни члана II/3е) Устава БиХ

У конкретном случају, у  вези  с  апелантовим  наводима,  Уставни  суд  запажа  да су редовни судови, противно апелационим наводима, дали исцрпне разлоге о својим одлучењима. У вези с тим, Уставни суд не налази никакву произвољност у закључцима да апеланту припада право на накнаду нематеријалне штете због неоснованог боравка у притвору и умањења животне активности у износу прецизираном у пресудама, те да су тим поводом у оспореним пресудама дати јасни и прецизни разлози за примјену релевантних одредби ЗОО-а, а које су цитиране у претходним тачкама ове одлуке. При томе Уставни суд подсјећа да се износ накнаде нематеријалне штете утврђује на основу специфичности сваког случаја посебно, те да се, супротно апелантовим наводима, у таквим случајевима путем судске праксе не могу одредити фиксни износи, како је то образложио и Врховни суд у својој пресуди. Уставни суд, у том контексту, сматра да из наведених образложења у вези с одређивањем висине износа нематеријалне штете која припада апеланту нема ништа што указује на произвољну примјену материјалног права, као и да су образложења оспорених одлука у складу са стандардима Европске конвенције. Према мишљењу Уставног суда, а супротно апелантовим наводима, у оспореним одлукама су дата образложења како у погледу накнаде нематеријалне штете због неоснованог лишавања слободе и боравка у притвору, те у вези с тим претрпљених душевних болова услијед повреде части и угледа, тако и у погледу накнаде штете због умањења животне активности и у погледу начина њиховог утврђивања, те у вези с разлозима за враћање на поновни поступак дијела тужбеног захтјева који се односио на накнаду материјалне штете а која ни у једном дијелу не изгледају произвољно или неприхватљиво сами по себи, па Уставни суд сматра да наведена образложења у потпуности задовољавају  стандарде  члана  6 Европске  конвенције. С обзиром на наведено, као и околност да су редовни судови у оспореним одлукама детаљно расправили све приговоре које апелант понавља у апелацији и дали разлоге зашто они не могу довести до другачијег рјешења конкретне правне ствари, Уставни суд сматра да у околностима конкретног случаја нема ништа што би указивало на то да су судови произвољно примијенили релевантне прописе на апелантову штету.
• Одлука о допустивости и меритуму број АП-2451/12 од 10. јуна 2014. године, став 34, одређивање висине износа на име накнаде нематеријалне штете због неоснованог лишавања слободе и боравка у притвору, нема повреде члана 6 Европске конвенције ни члана II/3е) Устава БиХ