Уколико је саслушање које се односи на чињеничне и правне аспекте апелације одржано у одсуству апеланта и његовог правног опуномоћеника, а у присуству замјеника јавног тужиоца, чак и у случају да је засновано на важећем закону, то ипак представља повреду права на правично суђење, а поготово повреду принципа једнакости.
• Одлука број У-28/01 од 21. јуна 2001. године, став 29, објављена у „Службеном гласнику Босне и Херцеговине" број 5/02, кривични поступак, апеланту није дата могућност да учествује у поступку пред другостепеним судом, утврђена повреда члана 6 Европске конвенције

С обзиром на то да је у жалбеном поступку учествовао апелантов бранилац и да су апелант и његов бранилац били уредно позвани на јавну сједницу другостепеног суда, апелантов изостанак с јавне расправе пред другостепеним судом не нарушава принципе равноправности странака и контрадикторности поступка.
• Одлука број У-13/03 од 24. октобра 2003. године, став 27, објављена у „Службеном гласнику Босне и Херцеговине" број 39/03

У случају када су свједокиње биле лично присутне и саслушане на главном претресу, тако да је апелант имао могућност да се лично суочи са свједокињама, умањује се значај чињенице да је при узимању исказа једне од свједокиња ван главног претреса присуствовао и тужилац, а оптужени није био позван. Због тога није повријеђен принцип једнакости оружја пред судом.
• Одлука о допустивости и меритуму број У-101/03 од 17. маја 2004. године, ст. 26 и 27, објављена у „Службеном гласнику Босне и Херцеговине" број 40/04

У поступцима пред редовним судовима апелант није био стављен у подређен положај у односу на противника и није дошло до процесних повреда које би биле важне за поштовање принципа правичног суђења у случају када су судови узели у обзир све апелантове наводе и тврдње, при чему су неким дали већи, а неким мањи значај, а своје одлуке су довољно јасно образложили.
• Одлука број У-34/03 од 17. маја 2004. године, став 23, објављена у „Службеном гласнику Босне и Херцеговине" број 34/04;
• Одлука о допустивости и меритуму број У-80/03 од 26. августа 2004. године, став 28, објављена у „Службеном гласнику Босне и Херцеговине" број 48/04;
• Одлука о меритуму број АП-161/05 од 12. априла 2006. године, став 31, објављена у „Службеном гласнику Босне и Херцеговине" број 49/06;
• Одлука о меритуму број АП-711/05 од 14. марта 2006. године, став 28, објављена у „Службеном гласнику Босне и Херцеговине" број 59/06

Нема кршења принципа једнакости пред судом, као елемента права на правично суђење из члана 6 став 1 Европске конвенције, када је другостепени суд, у складу са законом, донио одлуку на сједници вијећа без претреса и без извођења нових доказа, те када сједници другостепеног вијећа није присуствовала ниједна странка у поступку.
• Одлука о допустивости и меритуму број АП-415/04 од 23. јула 2004. године, став 24, објављена у „Службеном гласнику Босне и Херцеговине" број 43/04, кривични поступак, једнакост страна у поступку, погрешна примјена закона, нема повреде члана 6 Европске конвенције ни члана II/3е) Устава БиХ;
• Одлука о допустивости и меритуму број АП-444/04 од 17. фебруара 2005. године, ст. 27 и 31, објављена у „Службеном гласнику Босне и Херцеговине" број 40/05, кривични поступак, кривично дјело против безбједности јавног саобраћаја, једнакост страна у поступку, нема повреде члана 6 Европске конвенције ни члана II/3е) Устава БиХ

Уставни суд сматра да члан 6 Европске конвенције не даје странци неограничено право да саслушава свједоке пред судом.
• Одлука о допустивости и меритуму број АП-114/02 од 27. октобра 2004. године, ст. 23, 24 и 26, објављена у „Службеном гласнику Босне и Херцеговине" број 60/04, кривични поступак због злоупотребе положаја

Нису повријеђени принципи правичног суђења из члана 6 Европске конвенције, односно равноправност странака тиме што није узет у обзир налаз вјештака којег је апелант предложио, зато што вјештачење обављају вјештаци које одређује парнични суд с утврђене листе вјештака.
• Одлука о допустивости и меритуму број У-95/03 од 29. септембра 2004. године, став 25, објављена у „Службеном гласнику Босне и Херцеговине" број 10/05

С обзиром на то да се радило о фази кривичног поступка у којој ниједна страна није била присутна, испуњен је принцип једнакости пред судом, због чега су наводи из апелације у том дијелу о повреди права на правично суђење неосновани.
• Одлука о допустивости и меритуму број АП-592/03 од 14. октобра 2004. године, став 28, објављена у „Службеном гласнику Босне и Херцеговине" број 8/05;
• Одлука о допустивости и меритуму број АП-639/03 од 14. октобра 2004. године, објављена у „Службеном гласнику Босне и Херцеговине" број 8/05

Учесници у поступку имају право да предложе доказе и чињенице од којих зависи правично окончање поступка пред редовним судовима. Уколико судови не испитају све релевантне наводе које су изнијели учесници у поступку, постоји опасност да редовни судови донесу арбитрарну одлуку која може довести до кршења права гарантованих Уставом Босне и Херцеговине.
• Одлука број У-47/01 од 24. октобра 2004. године, став 48, објављена у „Службеном гласнику Босне и Херцеговине" број 8/04, извршни поступак, наплата новчаног потраживања, утврђена повреда члана 6 Европске конвенције и члана II/3е) Устава БиХ

У поступку пред редовним судовима дата је разумна могућност и оптужби и одбрани да изнесу доказну грађу, и то на двије судске инстанце. У току поступка апеланту је било омогућено да изнесе све доказе ради утврђења чињеничног стања одлучног за доношење пресуде, имао је могућност да позива и саслушава свједоке, ангажован је одговарајући судски вјештак и извршено потребно стручно вјештачење.
• Одлука о допустивости и меритуму број АП-278/04 од 18. јануара 2005. године, објављена у „Службеном гласнику Босне и Херцеговине" број 38/05

Уставни суд сматра да, с обзиром на спор у којем је држава једна од странака и на законску одредбу која омогућава да се нове чињенице могу износити само до закључења главне расправе, првостепени суд је морао предузети све неопходне мјере како би се обезбиједило равноправно учешће апеланткиње (државе БиХ) у првостепеном поступку (у смислу уклањања недостатка у заступању), тим прије што је једино питање које је суд морао ријешити питање ко је дужан да изврши уговорну обавезу.
• Одлука о допустивости и меритуму број АП-473/04 од 18. марта 2005. године, став 34, објављена у „Службеном гласнику Босне и Херцеговине" број 40/05, поступак наплате дуга по основу уговора који се односио на штампање, паковање и дистрибуцију новца – бх. динара, закљученог с државом БиХ, утврђена повреда члана II/3е) Устава БиХ

Странка у поступку не може имати предност у односу на другу страну у погледу могућности да изнесе доказе.
• Одлука о допустивости и меритуму број АП-447/04 од 12. априла 2005. године, став 25, објављена у „Службеном гласнику Босне и Херцеговине" број 40/05, кривични поступак, питање изношења свих доказа оптужбе, нема повреде члана 6 Европске конвенције ни члана II/3е) Устава БиХ

Нема повреде принципа једнакости пред судом, као елемента права на правично суђење из члана II/3е) Устава Босне и Херцеговине и члана 6 став 1 Европске конвенције, кад апелантов бранилац који је био присутан на главном претресу изнесе апелантову одбрану и не затражи одгоду главног претреса по измијењеној прецизираној оптужници јавног тужиоца у току главног претреса.
• Одлука о допустивости и меритуму број АП-990/04 од 12. априла 2005. године, став 31, објављена у „Службеном гласнику Босне и Херцеговине" број 48/05

Нема повреде права на правично суђење у случају када судија у току истражног поступка, крећући се у границама законских овлашћења, одбије приједлог одбране за извођење одређене процесне радње.
• Одлука о допустивости и меритуму број АП-447/04 од 12. априла 2005. године, ст. 29–31, објављена у „Службеном гласнику Босне и Херцеговине" број 40/05, кривични поступак, питање изношења свих доказа оптужбе, нема повреде члана 6 Европске конвенције ни члана II/3е) Устава БиХ

Домаћи судови уживају дискреционо овлашћење да сами одлуче да саслушају свједоке за које им се чини да ће им помоћи у утврђивању истине, односно да оцијене да ли је нужно да се позову предложени свједоци, пазећи да се не наруше смисао и циљ права на правично суђење који обавезују да се суђење одвија „под једнаким условима" и уз „једнакост оружја". Члан 6 Европске конвенције захтијева само да суд наведе разлоге због којих је одлучио да не позове оне свједоке чије се саслушање изричито захтијева.
• Одлука о допустивости и меритуму број АП-637/04 од 22. јула 2005. године, став 23, објављена у „Службеном гласнику Босне и Херцеговине" број 40/06, кривични поступак, изношење нових доказа, нема повреде члана 6 Европске конвенције ни члана II/3е) Устава БиХ

Члан 6 став 1 Европске конвенције не даје странци неограничено право на извођење предложених доказа пред судом. У ствари, суд треба да оцијени да ли би извођење других предложених доказа било релевантно за одлучивање у конкретном случају.
• Одлука о меритуму број АП-620/04 од 13. септембра 2005. године, став 25, објављена у „Службеном гласнику Босне и Херцеговине" број 80/05, прекршајни поступак, нема повреде члана 6 Европске конвенције ни члана II/3е) Устава БиХ

Принцип равноправности страна у поступку прекршен је када суд у управном спору пропусти доставити тужбу заинтересованом лицу, како то прописује Закон о управним споровима, иако је одлука коју суд донесе одлучујућа за грађанска права заинтересованог лица.
• Одлука о допустивости и меритуму број АП-307/06 од 18. октобра 2007. године, став 27, објављена у „Службеном гласнику Босне и Херцеговине" број 2/08;
• Одлука о допустивости и меритуму број АП-2998/07 од 14. фебруара 2008. године, став 28, објављена у „Службеном гласнику Босне и Херцеговине" број 23/08, управни спор у вези са станарским правом због пропуста у погледу достављања, утврђена повреда принципа равноправности странака, а не приступа суду, утврђена повреда члана 6 Европске конвенције и члана II/3е) Устава БиХ

Уставни суд закључује да нема повреде права на правично суђење из члана II/3е) Устава Босне и Херцеговине и члана 6 ст. 1 и 3 тачка д) Европске конвенције, односно повреде  принципа  равноправности страна у поступку у ситуацији када је осуђујућа пресуда заснована на доказима који су изведени на главном претресу и када апеланту није било онемогућено да испита све доказе Тужилаштва БиХ уз поштовање принципа контрадикторности или да изведе своје доказе.
• Одлука о допустивости и меритуму број АП-408/07 од 11. фебруара 2010. године, став 53, објављена у „Службеном гласнику Босне и Херцеговине" број 50/10, кривични поступак, ратни злочин, нема повреде члана 6 Европске конвенције ни члана II/3е) Устава БиХ

Уставни суд закључује да не постоји повреда права на правично суђење из члана II/3е) Устава Босне и Херцеговине и члана 6 ст. 1 и 3д) Европске конвенције у односу на принцип „једнакости оружја" у прекршајном поступку када апелант, у складу са законском обавезом која под истим условима важи и за супротну страну, није обезбиједио да се појаве лица у својству свједока, нити је на било који начин доказао да она неће добровољно да приступе на суд, а сходно чему је могао захтијевати од суда да их позове. Такође, Уставни суд закључује да не постоји повреда права на правично суђење из члана II/3е) Устава Босне и Херцеговине и члана 6 ст. 1 и 3д) Европске конвенције када нема ништа друго што би указивало да је на било који начин апелант доведен у неравноправан положај у односу на супротну страну, а одлука којом је утврђено постојање прекршаја и прекршајна одговорност заснивају се и на исказима свједока супротне стране, чије је присуство, у складу са законском обавезом, супротна страна обезбиједила.
• Одлука о допустивости и меритуму број АП 3552/09 од 30. јануара 2013. године, став 50, објављена у „Службеном гласнику Босне и Херцеговине" број 50/10, прекршајни поступак, нема повреде члана 6 Европске конвенције ни члана II/3е) Устава БиХ

Доводећи у контекст наведене чињенице с принципом „једнакости оружја" из одредаба члана 6 Европске конвенције, Уставни суд запажа да из наведених чињеница произлази да је тужилац, и поред налога суда, доставио апеланту документацију на којој је заснивао свој тужбени захтјев тек након више од четири године од почетка предметног поступка, коју је суд прихватио, а, с друге стране, одбио апелантов захтјев да му се одреди рок за достављање финансијске документације у вези с предметом спора. Слиједећи то, Уставни суд сматра да Општински суд, поступајући на наведени начин, није дао разумну могућност апеланту да у даљњем току редовног поступка изложи своје наводе о неоснованости тужбеног захтјева, укључујући и доказну грађу, под истим условима које је имао тужилац. Наиме, Уставни суд сматра да је Општински суд таквом одлуком, дакле строго формалним тумачењем одредаба ЗПП-а које се односе на рок у којем странке могу предлагати доказе, апеланта ставио у знатно подређен положај у односу на тужиоца. Ово због тога што је Општински суд на припремном рочишту, које је одржано 11. априла 2005. године, одбио апелантов приједлог да му се остави рок за достављање финансијске документације, а при томе је толерисао тужиочеву неактивност у периоду од подношења тужбе до тог рочишта, дакле дуже од четири године, мада је апелант од почетка поступка (почевши од одговора на тужбу) устрајао на тврдњи (која је у конкретном случају претходно питање за процјену основаности тужбеног захтјева) да није основан ни постављени тужбени захтјев. Таквим поступањем, према оцјени Уставног суда, судови су у стварности онемогућили апеланта да се супротстави аргументима које је изложио тужилац у доказивању своје тврдње о (не)основаности тужбеног захтјева.
• Одлука о допустивости и меритуму број АП-4659/11 од 22. јануара 2015. године, став 49, објављена у „Службеном гласнику Босне и Херцеговине" број 17/15, парнични поступак, „постојање дуга" произашлог из пословних односа странака, повреда члана 6 Европске конвенције и члана II/3е) Устава БиХ

[…] Закључак Врховног суда да не постоји тужиочева законска обавеза да доставља спис и доказе оптуженом и његовом браниоцу ни у току провођења истраге, ни након подизања оптужнице, у ситуацији када је обезбијеђен увид у спис и у току истраге, уз ограничење постављено законом, те након подизања оптужнице без ограничења, не доводи у питање принцип „једнакости оружја" и апелантово право на одбрану, посебно имајући у виду да у конкретном случају апелант у својој жалби није ни тврдио да му је увид у спис у било којој фази поступка био ускраћен или ограничен, као и да му је било онемогућено да оно што је сазнао, на основу евентуално оствареног увида у спис, и искористи у току поступка.
• Одлука о допустивости и меритуму број АП-2137/14 од 15. априла 2015. године, став 52, кривични поступак, нема повреде члана 6 Европске конвенције ни члана II/3е) Устава БиХ

Прекршено је право апеланткиње (држава Босне и Херцеговине) на равноправност странака пред судом када она није имала једнак процесноправни третман с умјешачем у поступку будући да као супротна страна није била обавијештена о његовом учешћу и достављеном одговору на тужбу.
• Одлука о допустивости и меритуму број АП-1634/18 од 22. априла 2020. године, став 46, државна својина, поступак ради укњижбе промјене права својине у земљишној књизи на предметним непокретностима у корист БиХ с дијелом 1/1

Нужни дио процесноправне равноправности странака је дужност суда да свакој од њих пружи могућност да се изјасни на све наведене тврдње и приједлоге које је током поступка учинила противна страна, односно да се свакој странци мора дати прилика да се супротстави аргументима које је изложила друга страна. Имајући у виду чињеницу да апеланткиња није обавијештена о учешћу умјешача, затим да јој није достављен одговор умјешача на њену тужбу (ради евентуалног давања супротних аргумената), а који је суд цијенио током поступка, Уставни суд закључује да је у конкретном случају повријеђено апеланткињино право на равноправност странака пред судом, како је загарантовано чланом 6 став 1 Европске конвенције.
• Одлука о допустивости и меритуму број АП-2004/18 од 20. маја 2020. године, став 51, објављена у „Службеном гласнику Босне и Херцеговинеˮ број 32/20, упис промјене права у катастарском операту, апеланткиња држава БиХ, државна својина

Генерално говорећи, одбијање саслушања било којег свједока или испитивања доказа одбране, а испитивање свједока и доказа оптужбе може отворити питање из аспекта једнакости странака у поступку (види Борисова против Бугарске, број апликације 56891/00, пресуда од 21. марта 2007. године, ст. 47 и 48; Топић против Хрватске, број апликације 51355/10, пресуда од 10. октобра 2013. године, став 48). Исто важи и ако расправни суд одбије да позове свједоке одбране да разјасне нејасну ситуацију која је представљала основ оптужби (види Каспаров и други против Русије, број апликације 21613/07, пресуда од 3. октобра 2013. године, ст. 64 и 65). У свим таквим случајевима, приликом одлучивања да ли је поступак био правичан, потребно је примијенити одговарајући тест изложен у предмету Murtazaliyeva против Русије (број апликације 36658/05, пресуда од 18. децембра 2018. године, став 158), заједно са смјерницама за испитивање будућих случајева (ibidem, ст. 159−168). Циљ наведеног теста је да утврди (1) да ли је захтјев за испитивање свједока био довољно образложен и релевантан за предмет оптужбе, (2) да ли су домаћи судови размотрили важност тог свједочења и навели довољно образложење за своју одлуку да не испитају свједока на суђењу и (3) да ли је одлука домаћих судова да не испитају свједока нарушила укупну правичност поступка.
• Одлука о допустивости и меритуму број АП-629/21 од 8. јуна 2022. године, став 52, кривични поступак

Уставни суд запажа да из образложења оспорених одлука произлази да је суштина апелантовог приједлога за ново вјештачење била да се вјештак (којег је предложила одбрана) очитује о истинитости, односно неистинитости исказа оштећене које је она дала у фази истраге и на главном претресу. У таквим околностима Уставни суд не налази произвољност у ставу редовних судова из образложења оспорених одлука (види тач. 21 и 29 ове одлуке) да оцјена вјеродостојности доказа генерално (укључујући и исказе оштећене у конкретном случају) спада у надлежност суда, а не у надлежност вјештака. Због тога, према оцјени Уставног суда, у конкретном случају нема произвољности у томе што су редовни судови одбили наведени приједлог одбране у ситуацији када тако постављен приједлог није правно релевантан за предмет оптужбе. Исто тако, Уставни суд не налази ни произвољност у поступању редовних судова када се ради о одбијању приједлога одбране да се саслуша свједокиња И. М. у поновном суђењу. То је због тога што из образложења оспорених одлука (види тач. 21 и 30 ове одлуке) произлази да је та свједокиња већ била унакрсно саслушана на главном претресу од 1. фебруара 2018. године, из чега није произлазила неопходност њеног поновног саслушања у околностима конкретног предмета. При томе, Уставни суд истиче да се приликом доношења наведеног закључка, у вези с одбијањем приједлога за саслушање наведене свједокиње, руководио и новоуспостављеним тестом Европског суда за људска права у предмету Murtazaliyeva против Русије (да ли је захтјев за испитивање свједока био довољно образложен и релевантан за предмет оптужбе, да ли су домаћи судови размотрили важност тог свједочења и навели довољно образложење за своју одлуку да не испитају свједока на суђењу и да ли је одлука домаћих судова да не испитају свједока нарушила укупну правичност поступка, број апликације 36658/05, пресуда од 18. децембра 2018. године, став 158, заједно са смјерницама за испитивање будућих случајева ст. 159−168). Према томе, Уставни суд не налази да је одбијањем два наведена приједлога, те образложењима која су у вези с тим дали редовни судови, апелантова одбрана доведена у неравноправан положај у односу на оптужбу. Због тога, Уставни суд сматра неоснованим наводе апелације у овом дијелу.
• Одлука о допустивости и меритуму број АП-835/21 од 22. јуна 2022. године, став 65, кривични поступак

Прекршено је право из члана II/3е) Устава Босне и Херцеговине и члана 6 став 1 Европске конвенције када апеланткињи, примјеном релевантних одредби ЗПП-а, како то прописује члан 21 став 1 ЗИП-а, није достављена жалба на изјашњење у извршном поступку, због чега је прекршен принцип равноправности страна у поступку.
• Одлука о допустивости и меритуму број АП-4186/20 од 7. септембра 2022. године, став 47, брачна стечевина, слиједи праксу Европског суда из предмета Бимал против БиХ