С обзиром на организацију судског система у Босни и Херцеговини, Суд БиХ не представља „највиши суд" у смислу судске организације и хијерархије судова у Босни и Херцеговини. Међутим, с обзиром на начин како је одређена његова надлежност, против одлука вијећа Апелационог одјељења тог суда не постоји виша судска инстанца која би у редовном поступку одлучивала у жалбеном поступку. Стога, произлази да је одлуку у конкретном случају донио „највиши суд".
• Одлука о допустивости и меритуму број АП-3229/10 од 9. децембра 2014. године, став 120, објављена у „Службеном гласнику Босне и Херцеговине" број 4/15
Уставни суд закључује да је у конкретном случају начин на који Врховни суд тумачи и примјењује релевантну одредбу члана 333 ЗКП-а на конкретан предмет, односно закључује да у конкретном случају жалба није дозвољена, у супротности с гаранцијама из члана 2 Протокола број 7 уз Европску конвенцију. Наиме, ако је домаћим законом, а јесте, предвиђена могућност жалбе у одређеним случајевима, а поготово ако су предвиђене три „различите" ситуације из којих произлази наведено право, те два различита „поступка" која им претходе (што је разлика између тачке б) и в)), прије свега, мора јасно да се утврди о којој се ситуацији ради. Сљедећи корак је да се утврди да ли се околности конкретне ситуације односе на прописане законске услове, односно да ли је у питању изречена казна дуготрајног затвора, „пресуда којом је оптужени ослобођен оптужбе" и изречена му пресуда којом се оптужени проглашава кривим, или је поводом жалбе „на ослобађајућу пресуду" на претресу донесена пресуда којом се оптужени проглашава кривим. При томе, Уставни суд указује на став из своје Одлуке број АП-3939/12 од 10. новембра 2015. године у којој је навео да треба испитати шта значи термин „ослобађајућа пресуда" (којом се бавио у наведеном предмету). За конкретни случај је прво потребно предмет „подвести" под одговарајући законски пропис, па онда утврдити шта је „ослобађајућа пресуда", односно „пресуда којом се оптужба одбија", па тек након тога испитати остале аспекте релевантне за закључак о каквим се одлукама ради, као и намјеру законодавца путем прописивања овакве одредбе. Ово поготово када се има у виду да је наведена одредба садашњег члана 333 ЗКП-а трпјела измјене, односно мијењала садржај, те сигурно постоји јасно оправдање за такво поступање које се мора поштовати и јасно прецизирати у пракси. У супротном би се изгубио смисао процедуре, односно процедуралне гаранције коју нуди члан 333 ЗКП-а, као и члан 2 Протокола број 7 уз Европску конвенцију, а самим тим и суштина права, што увијек води ка произвољности у одлучивању, а тиме и кршењу принципа правне сигурности.
• Одлука о допустивости и меритуму број АП-3063/15 од 16. марта 2016. године, став 40, објављена у „Службеном гласнику Босне и Херцеговине" број 29/16, ратни злочин, кривични поступак
