Члан 2 (процесни аспект) • Недостатак дјелотворне истраге о наводном самоубиству кћерке подноситељице представке у контексту насиља у породици • Значајан период неоправдане неактивности која се у потпуности може приписати истражним властима • Посљедични истек рока застаре за кривичну одговорност лишио је даљњу истрагу сваке могуће корисности, а тиме и потенцијалне дјелотворности • Непоштовање захтјева за исказивање посебне марљивости и енергичности приликом истраге случаја који укључује насиље над женама може да се тумачи као чиста неспремност да се утврди истина

Чињенице и наводи подноситељице представке

Околности које су претходиле смрти кћерке подноситељице представке

Е. Н., кћерка подноситељице представке, била је у браку с Р. Г. Живјели су у његовој породичној кући заједно с његовом мајком Т. Г. Однос Е. Н. с њеним супругом и свекрвом постао је затегнут након отприлике двије године брачног живота. Узрок раздора је то што је Е. Н. радила докасно, због чега је њена свекрва доводила у питање њену вјерност супругу. Е. Н. је једини пут пријавила своје породичне проблеме полицији 12. октобра 2017. године тврдећи да су је физички напали свекрва и супруг. Полицијски службеници су одмах дошли у њихов дом и обавили разговор са свим члановима породице. Е. Н. је затражила мјере забране према свекрви. Полиција је одмах затражила преглед Е. Н. и њене свекрве који је показао мању модрицу на лијевом рамену Е. Н., док Т. Г. на себи није имала видљивих знакова било каквих повреда.

Смрт кћерке подноситељице представке и истрага вођена тим поводом

Е. Н. је 18. октобра 2017. године пронађена објешена. Тијело је у винском подруму породичне куће открио Г. Г., брат супруга преминуле Е. Н. Полицијски службеници су одмах по пријави изашли на мјесто догађаја и истог дана су отворили истрагу због сумње на подстицање на самоубиство из члана 115 Кривичног закона. У истрази су у наредним мјесецима предузети различити кораци. Наиме, полиција је извршила вјештачење подрума и затражила судскомедицинско вјештачење тијела, које је укључивало узимање и анализу биолошких узорака пронађених на мјесту догађаја и на самом тијелу. Полиција је испитала супруга, свекрву и супруговог брата, као и подноситељицу представке, пријатеље, колеге и сусједе Е. Н., и све друге за које је утврђено да су имали контакт с преминулом непосредно прије смрти. Укупно је испитано више од 25 свједока. Полиција је прегледала и мобилни телефон Е. Н. те из њега извукла податке о свим долазним и одлазним телефонским позивима прије смрти. Посљедња активност у истрази је службена забиљешка од 6. фебруара 2019. године у којој је истражилац евидентирао да је неколико пута покушао да идентификује власника другог мобилног телефона с којим је Е. Н. имала честе контакте прије смрти, али да у томе није успио.

Подноситељица представке се жалила на повреде позитивних материјалних и процедуралних обавеза које произлазе из члана 2 Конвенције. Њене конкретне притужбе су се односиле на: а) пропуст полиције да заштити њену кћерку од насиља у породици док је још била жива и б) њихов пропуст да спроведу ефикасну кривичну истрагу о околностима смрти њене кћерке.

Оцјена суда

Суд је указао да је обавеза заштите права на живот, према члану 2 Конвенције, тумачена заједно с општом обавезом државе према члану 1 Конвенције да „свакоме унутар [своје] надлежности осигура права и слободе дефинисане у Конвенцији”, што подразумијева да треба да постоји неки облик дјелотворне службене истраге када су појединци убијени. Укратко, постоји неколико параметара за поштовање процесних захтјева из члана 2, а то су: примјереност истражних мјера, ажурност и разумна брзина истраге, укљученост породице преминулог лица и независност истраге. Ти су елементи међусобно повезани и, узети заједно, омогућују процјену степена дјелотворности истраге. Суд је надаље поновио да је обавеза спровођења дјелотворне истраге свих дјела породичног насиља значајан елемент обавеза државе према чл. 2, 3 и 8 Конвенције. Да би била дјелотворна, таква истрага мора да буде брза и темељита и ти се захтјеви примјењују на поступак у цјелини. Власти морају да предузму све разумне кораке како би обезбиједиле доказе, укључујући и оне форензичке. Заштита коју пружа домаће право не смије да постоји само у теорији, већ мора да буде ефикасна и у пракси, што захтијева промптно испитивање случаја без непотребних одгађања. Домаћа правосудна тијела ни у којем случају не смију допустити да наношење физичке или психичке патње прође некажњено, што је посебно важно за очување повјерења јавности и подршку владавини права, те за спречавање било каквог изгледа да власти толеришу дјела насиља или учествују у њима.

У конкретном случају Суд је примијетио да је кривична истрага о смрти кћерке подноситељице представке отворена одмах и да је надлежно тијело спроводило истрагу током првих мјесеци, те да је подноситељици представке прописно додијељен потребан процесни статус жртве. Суд је сматрао да је у недостатку било каквих коначних закључака до којих би се могло доћи током истраге непримјерено нагађати о тачним околностима смрти кћерке подноситељице представке. Међутим, Суд се сложио с подноситељицом представке да су власти требале у потпуности да истраже низ важних питања попут, на примјер, питања да ли је Е. Н. била злостављана непосредно прије смрти, при чему се модрица и повреде на кожи преминуле нису могле занемарити, као и питање сумње бачене на брата супруга преминуле Е. Н. и његов покушај самоубиства. Таква питања су од посебне важности у том погледу. Пропуст да се на одговарајући начин истраже све вјеродостојне линије истраге поткопао је могућност истраге да утврди околности случаја и одговорно лице.

Надаље, Суд је примијетио да истрага траје дуже од шест година. Власти су одуговлачењем лишиле истрагу сваке потенцијалне будуће корисности, с обзиром на то да је рок застаре за кривично дјело подстицања на самоубиство за које је истрага покренута и спроведена истекао те ни против кога нису подигнуте оптужнице. Суд је у вези с тим поновио да се процесне обавезе из члана 2 Конвенције тешко могу сматрати испуњеним ако је, као у овом случају, неактивност власти толико одужила истрагу да је истекао рок застаре за кривичну одговорност. Напротив, допуштање да тешка кривична оптужба застари довољно је озбиљан пропуст да покрене питање у оквиру процесног дијела члана 2. Уколико се сматрало да прикупљени докази нису били довољни да се против било кога подигне оптужница, онда је истрага могла да буде затворена због непостојања кривичног дјела. Такво би затварање барем омогућило подноситељици представке да затражи додатну ревизију примјерености истраге пред надлежним тијелима. Очигледан пропуст да се истрага спроведе одговарајућим темпом, који се не може оправдати ни сложеношћу нити било којим другим објективним потешкоћама, те недостатак дужне пажње у рјешавању бројних важних питања, према оцјени Суда, очито нису били у складу са захтјевом да домаће власти покажу посебну марљивост и енергичност када истражују случајеве који укључују насиље над женама и може се разумјети чак и као чиста неспремност истражног тијела да утврди истину о смрти Е. Н.

На основу наведеног, Суд је утврдио да су власти пропустиле да спроведу дјелотворну истрагу у конкретном предмету, што је довело до повреде члана 2 Конвенције у његовом процесном дијелу.