Уставни суд налази да лишавање апеланта дијела новчаног потраживања накнаде штете из основа осигурања од аутомобилске одговорности за износ камата на накнаду материјалне штете до престанка непосредне ратне опасности задовољава захтјеве члана 1 Протокола број 1 уз Европску конвенцију.
• Одлука број У-44/02 од 23. јула 2003. године, став 38, објављена у „Службеном гласнику Босне и Херцеговине“ број 38/03, накнада штете по основу осигурања од аутомобилске одговорности за штету нанесену трећим лицима, нема повреде члана 1 Протокола број 1 уз Европску конвенцију ни члана II/3к) Устава БиХ
Уставни суд констатује да је Рјешењем Врховног суда број Рев-165/99 од 6. априла 2000. године, уз погрешну примјену принципа res iudicata, апеланту ускраћена могућност да се мериторно одлучи о његовом захтјеву. То је лишило апеланта суштине његових интереса које штити члан 1 Протокола број 1 уз Европску конвенцију.
• Одлука број У-2/01 од 24. октобра 2003. године, објављена у „Службеном гласнику Босне и Херцеговине“ број 8/04
Лишавање апеланткиње могућности уживања у својој имовини доношењем оспорених пресуда није предвиђено законом у облику како је то резултирало оспореним пресудама, с обзиром на повреду члана 36 став 1 Закона о својинскоправним односима.
• Одлука о допустивости и меритуму број АП-160/03 од 28. априла 2004. године, став 26, објављена у „Службеном гласнику Босне и Херцеговине“ број 34/04, парнични поступак ради предаје у посјед пословног простора који је извођач радова у међувремену продао трећим лицима, а за који је апеланткиња исплатила купопродајну цијену
Лишавање имовине без накнаде, у конкретном случају, не успоставља правичну равнотежу између коришћених средстава и циља којем се тежи, па је мијешање у апелантова имовинска права било непропорционално, чиме је повријеђено његово право на имовину.
• Одлука број У-11/03 од 28. маја 2004. године, став 38, објављена у „Службеном гласнику Босне и Херцеговине“ број 40/04
Апелант је лишен своје имовине у случају када су редовни судови произвољном примјеном материјалног права одбили његов тужбени захтјев ради накнаде штете због несреће коју је претрпио на раду.
• Одлука о допустивости и меритуму број У-36/03 од 15. јуна 2004. године, став 35, објављена у „Службеном гласнику Босне и Херцеговине“ број 38/04, парнични поступак ради накнаде штете због несреће на раду
Изрицање новчаних казни се може дефинисати као „лишавање“ имовине у смислу друге реченице првог става члана 1 Протокола број 1 уз Европску конвенцију, те, према томе, оно мора испуњавати услове из наведеног члана.
• Одлука број У-65/03 од 22. септембра 2004. године, став 18, објављена у „Службеном гласнику Босне и Херцеговине“ број 60/04, прекршајни поступак због почињеног царинског прекршаја;
• Одлука о допустивости и меритуму број АП-498/04 од 23. марта 2005. године, став 22, објављена у „Службеном гласнику Босне и Херцеговине“ број 32/05, плаћање новчане казне изречене у прекршајном поступку, нема повреде члана 1 Протокола број 1 уз Европску конвенцију ни члана II/3к) Устава БиХ
Нема лишавања имовине у конкретном поступку у којем је апеланткиња тражила предају у посјед непокретности, с обзиром на то да се у том поступку уопште није одлучивало о апеланткињином праву на имовину.
• Одлука о допустивости и меритуму број АП-267/03 од 30. новембра 2004. године, став 22, објављена у „Службеном гласнику Босне и Херцеговине“ број 15/05, парнични поступак за предају у посјед непокретности који је прекинут до рјешавања претходног питања
Лишавање имовине постоји у случају када се оспореним пресудама редовних судова апелант лишава права на наплату дуга у траженом износу.
• Одлука о допустивости и меритуму број АП-538/04 од 28. јуна 2005. године, став 25, објављена у „Службеном гласнику Босне и Херцеговине“ број 27/06, грађански поступак наплате дуга на име „ратног пореза“, недостатак пасивне легитимације у односу на Брчко дистрикт јер је обавеза настала прије његовог проглашења, при чему Дистрикт с ентитетима није закључио споразум о преузимању тих обавеза, нема повреде члана 1 Протокола број 1 уз Европску конвенцију ни члана II/3к) Устава БиХ
Дуготрајна немогућност да власници изузете имовине дођу до реализације свог права на имовину, тј. наплате износе нематеријалне и материјалне штете која им је досуђена, иако посједују правоснажне судске пресуде, споразуме о накнади закључене с надлежним органима управе, уговоре и друге правне акте донесене на основу одредби релевантних закона, укључујући и припадајуће затезне камате, с једне стране, те дуго одлагање дефинисања „нових права“, с друге стране, представља de facto лишавање имовине.
• Одлука о меритуму број АП-774/04 од 20. децембра 2005. године, став 382, објављена у „Службеном гласнику Босне и Херцеговине“ број 39/06, неизвршавање правоснажних судских одлука којима је апелантима додијељена материјална и нематеријална штета на име „ратне штете“, утврђена повреда члана 1 Протокола број 1 уз Европску конвенцију и члана II/3к) Устава БиХ
Законски утврђена немогућност наплате правоснажно досуђених затезних камата на износе утврђене материјалне и нематеријалне штете, на било који начин и било када, покреће питање „лишавања“ подносилаца пријаве права на имовину.
• Одлука о меритуму број АП-774/04 од 20. децембра 2005. године, став 385, објављена у „Службеном гласнику Босне и Херцеговине“ број 39/06, неизвршавање правоснажних судских одлука којима је апелантима додијељена материјална и нематеријална штета на име „ратне штете“, утврђена повреда члана 1 Протокола број 1 уз Европску конвенцију и члана II/3к) Устава БиХ
Немогућност надовјере закљученог уговора о коришћењу спорног стана у складу с релевантним законским одредбама и налог апеланту, након тога, да се исели из спорног стана, не представља лишавање апеланта постојеће имовине.
• Одлука о допустивости и меритуму број АП-1812/05 од 8. јула 2006. године, став 40, објављена у „Службеном гласнику Босне и Херцеговине“ број 87/06, станови у којима се станује на основу станарског права
Произлази да су у околностима конкретног случаја, при неспорној чињеници да је апелант на дан 30. април 1991. године био носилац станарског права на предметном стану и да је захтјев за његов поврат поднио благовремено, органи управе и Кантонални суд, примјењујући члан 3 ст. 1 и 2 Закона о престанку примјене Закона о напуштеним становима, дошли до произвољног закључка да апеланту не припада право на поврат предметног стана због разлога који су могли бити основ за отказ уговора о коришћењу стана сходно ЗСО-у и о чему је могло бити одлучено једино по тужби даваоца стана пред надлежним судом. С обзиром на то да, у складу са Законом о престанку примјене Закона о напуштеним становима, одлука којом се захтјев за поврат стана одбија као неоснован за учинак има губитак станарског права, које представља имовину у смислу члана 1 Протокола број 1 уз Европску конвенцију, произлази да оспорене одлуке у апелантовом случају резултирају лишавањем имовине које не задовољава стандард законитог мијешања.
• Одлука о допустивости и меритуму број АП-2052/12 од 27. новембра 2015. године, став 37, објављена у „Службеном гласнику Босне и Херцеговине“ број 100/15, поврат стана, повреда члана 1 Протокола број 1 уз Европску конвенцију и члана II/3к) Устава БиХ
