I Дјелимична одлука број У-5/98 од 29. јануара 2000. године, објављена у „Службеном гласнику Босне и Херцеговинеˮ број 11/00 – утврђено је да су ријечи „граница” у члану 2 став 2; ријечи „или екстрадиран” у члану 6 став 2; члан 44 став 2; члан 98 и члан 76 став 2, измијењен Амандманом XXXVIII, и члан 138, измијењен амандманима LI и LXV Устава Републике Српске, неуставни, те у Уставу Федерације БиХ у члану IV.Б.7.а) (I) ријечи „шефова дипломатских мисија” и члану IV.Б.8 ријечи „шефове дипломатских мисија” неуставне.
Устав Републике Српске
Члан 2 став 2
Одредба Устава РС која говори о „граници“ између РС и ФБиХ није у складу с Уставом БиХ (члан III Општег оквирног споразума за мир у БиХ говори о „разграничењима“ између два ентитета, док се у члану X термин „граница“ користи у смислу граница између држава).
Члан 6 став 2
Неуставне су одредбе Устава РС којим се прописује да грађанин РС не може бити изручен јер је то материја која потпада под надлежност институција БиХ.
Члан 44 став 2
Одредба члана 44 став 2 Устава РС је неуставна јер према Уставу БиХ (члан III/1ф)) политика и регулисање азила је у надлежности институција БиХ, те према томе ентитети немају овлашћења да регулишу политику азила.
Члан 76 став 2 и члан 98
Упркос чињеници да Народна банка РС више не постоји, Народна скупштина РС те одредбе Устава РС није укинула и оне су заиста и даље на снази.
Према члану VII Устава БиХ, Централној банци БиХ повјерена је искључива надлежност за издавање новца и за монетарну политику у цијелој БиХ, тако да ентитетима, према члану III/3 Устава, у том погледу нису преостала никаква овлашћења.
Како оспорене одредбе члана 98 Устава РС чине прописивање статуса и пословања Народне банке РС надлежношћу законодавства РС без дужног поштовања ограничења датих у члану VII Устава БиХ, не могу се стога тумачити на начин сагласан Уставу БиХ те се проглашавају неуставним.
Централна банка, према члану VII Устава БиХ, једини је орган за монетарну политику у цијелој БиХ, што укључује и законске приједлоге у том смислу. Стога је неуставна оспорена одредба Устава РС која прописује да и Народна банка РС има право да предлаже законе, друге прописе и опште акте из области монетарног, девизног и кредитног система.
Члан 138 (измијењен амандманима LI и LXV)
Неуставна је одредба члана 138 Устава РС која овлашћује органе РС да доносе акте и предузимају мјере за заштиту права интереса РС против аката институција БиХ или ФБиХ јер, према члану VI/3а) Устава БиХ, Уставни суд БиХ има искључиву надлежност да служи као заштитни механизам у случају „било којег спора ове врсте“ и с обзиром на то да је према Пословнику Уставног суда БиХ (члан 75) предвиђена могућност доношења привремене мјере.
Устав Федерације Босне и Херцеговине
Члан IV.Б.7.а
(I) и члан IV.Б.8.
Неуставне су одредбе Устава ФБиХ према којима је предсједник Федерације надлежан за именовање шефова дипломатских мисија јер је према члану V/3б) Устава БиХ Предсједништво БиХ надлежно за именовање амбасадора, без ограничења у његовом праву одлучивања.
II Дјелимична одлука број У-5/98 од 18. фебруара 2000. године, објављена у „Службеном гласнику Босне и Херцеговинеˮ број 17/00 – проглашен је неуставним члан 59 ст. 1, 2 и 3 Устава Републике Српске. Закључено је да проглашавање природних богатстава, градског грађевинског земљишта, непокретности и добара од општег интереса државном имовином ex constitutione нарушава саму „природу“ приватне имовине као појединачног права и као институционалног гаранта. Уставом гарантовано право на приватну имовину као институционални гарант у цијелој БиХ захтијева оквирно законодавство на нивоу државе БиХ ради спецификације стандарда који су неопходни да би се испуниле претходно елабориране позитивне обавезе Устава. Такво оквирно законодавство БиХ, дакле, требало би одредити разне облике имовине, носиоце тих права, те опште принципе за њихово извршавање у смислу имовинског права који обично представља елеменат законика грађанског права у демократским државама. Надаље, члан III Устава БиХ не предвиђа ексклузивну расподјелу надлежности између институција БиХ и ентитета, него захтијева да се у обзир узимају због неопходне кооперације у једној држави иманентне надлежности (implied powers) и институција БиХ и органа ентитета.
III Дјелимична одлука број У-5/98 од 1. јула 2000. године, објављена у „Службеном гласнику Босне и Херцеговинеˮ број 23/00 – утврђено је да су неуставни ст. 1, 2, 3 и 5 Преамбуле, допуњене амандманима XXVI и LIV, и ријечи „држава српског народа и” члана 1, допуњеног Амандманом XLIV, а у погледу Устава Федерације БиХ неуставним су проглашене ријечи „Бошњаци и Хрвати као конститутивни народи, заједно са Осталима, и”, као и „остварујући своја суверена права” члана I.1(1), замијењеног Амандманом III.
Устав Републике Српске
Ставови 1, 2, 3 и 5 Преамбуле
Навођење суверенитета, државне самосталности, стварања државе, те свестраног и тијесног повезивања Републике Српске с другим државама српског народа у ставовима 1, 2, 3 и 5 Преамбуле Устава РС крши члан I/1 у вези са чланом I/3, чланом III/2а) и 5 Устава БиХ који гарантују суверенитет, територијални интегритет, политичку независност и међународни суверенитет БиХ.
Члан 1, допуњен Амандманом 44
Преамбула Устава БиХ јасно означава Бошњаке, Хрвате и Србе као конститутивне народе, тј. као народе.
Елементи демократске државе и друштва и претпоставке у позадини – плурализам, правичне процедуре, мирољубиви односи који слиједе из Устава – морају служити као смјерница за даљње елаборирање питања како је БиХ конструисана као демократска мултинационална држава.
Територијални распоред (ентитета) не смије служити као инструмент етничке сегрегације, већ, баш напротив, мора угађати етничким групама очувањем лингвистичког плурализма и мира ради доприношења интеграцији државе и друштва као таквих.
Уставни принцип колективне једнакости конститутивних народа, који произлази из означавања Бошњака, Хрвата и Срба као конститутивних народа, забрањује било какве посебне привилегије за један или два од тих народа, сваку доминацију у структурама власти и сваку етничку хомогенизацију сегрегацијом заснованом на територијалном раздвајању.
Упркос територијалном распореду БиХ, успостављањем два ентитета, тај територијални распоред не може служити као уставна легитимација за етничку доминацију, националну хомогенизацију или право на одржавање ефеката етничког чишћења.
Означавање у Преамбули Устава БиХ Бошњака, Хрвата и Срба као конститутивних народа мора бити схваћено као један „наткровљујући“ принцип Устава БиХ којим се ентитети морају у потпуности повиновати према члану III/3б) Устава БиХ.
Уставни суд закључује да одредба члана 1 Устава РС крши уставни статус Бошњака и Хрвата који им је додијељен посљедњом алинејом Преамбуле Устава БиХ, који не само да садржи индивидуална људска права и слободе него и позитивне обавезе ентитета да јемче уживање тих права и слобода.
Устав Федерације Босне и Херцеговине
Члан I/1(1)
Означавање Бошњака и Хрвата као конститутивних народа у члану I/1(1) Устава ФБиХ има дискриминациони ефекат и крши право на слободу кретања и пребивалишта и право на имовину гарантовано чланом II ст. 3 и 4, а у вези са ставом 5 Устава БиХ. Та одредба такође крши члан 5(ц) Конвенције о уклањању свих облика расне дискриминације и право на колективну једнакост, што слиједи из Устава БиХ.
Исто тако не постоји само јасна уставна обавеза да се не крше појединачна права на дискриминациони начин, која слиједе из чл. II/3 и 4 Устава БиХ, већ такође и уставна обавеза недискриминације у смислу права група ако нпр. један или два конститутивна народа имају специјални повлашћени третман путем правног система ентитета.
Надаље, сви јавни органи у БиХ не морају се само суздржавати од било којег дјела дискриминације у уживању појединачних права и слобода, у првом реду на основу националног поријекла, већ такође имају и позитивну обавезу заштите од дискриминације појединаца и, у погледу избјеглица и расељених лица, да створе неопходне политичке, социјалне и економске услове за њихову хармоничну реинтеграцију.
IV Дјелимична одлука број У-5/98 од 18. августа 2000. године, објављена у „Службеном гласнику Босне и Херцеговинеˮ број 36/00 – Уставни суд проглашава сљедеће одредбе неуставним: члан 68 тачка 16, измијењен Амандманом XXXII, члан 7 став 1 и члан 28 став 4 Устава Републике Српске и члан I.6(1) Устава Федерације БиХ.
Устав Републике Српске
Члан 68 тачка 16
Тачка 16 члана 68 Устава РС према којој „РС уређује и обезбјеђује сарадњу са српским народом ван Републике“ ствара преференцију која не може бити легитимизована према члану I став 4 Конвенције о уклањању свих облика расне дискриминације те крши обавезе установљене чланом 2 став 1 тачка (ц) Конвенције о уклањању свих облика расне дискриминације. Иста обавеза слиједи и из члана 1 став 3 подстав (а) и члана II став 1 Анекса VII, а у вези са чланом II став 5 и чланом III став 2 подстав (ц) Устава БиХ.
Члан 7 став 1
Широки обим значења „службене употребе“ српског језика и ћириличног писма и територијална рестрикција службене употребе других језика у члану 7 Устава РС иду много даље од per se легитимног циља регулисања коришћења језика, утолико што те одредбе имају ефекат спречавања уживања у правима из чл. II/3м) и 5 Устава БиХ. Оне су такође и у супротности са чланом I/4 Устава БиХ.
Легитиман је циљ када ентитети per se пропишу језик, али би он могао да повриједи права појединаца и позитивне обавезе из Устава које служе као институционални гарант „плуралистичког друштва“ и „тржишне економије“ према Преамбули Устава БиХ. Због јасне, присутне опасности коју прописи без ограничења о службеним језицима кроз ентитете стварају у погледу тих основних нормативних принципа и институционалних гараната Устава БиХ, постоји имплицитна, али неопходна одговорност државе БиХ да обезбиједи минимум стандарда за употребу језика путем оквирног законодавства. При томе, законодавство БиХ мора узети у обзир ефективну могућност једнаког коришћења босанског, хрватског и српског језика не само пред институцијама БиХ већ и на нивоу ентитета и свих њихових административних јединица при законодавним, извршним и судским властима, као и у јавном животу. Највиши стандарди чл. од 8 до 13 Европске повеље за регионалне језике и језике мањина би требали служити као смјерница за поменута три језика. Узимајући у обзир одговарајуће услове, нижи стандарди наведени у Европској повељи би могли бити довољни само за остале језике.
Члан 28 став 4
Одредба члана 28 став 4 Устава РС даје Православној цркви важан утицај на стварање системâ вриједности и вјеровања и мора се гледати као уставни основ који дозвољава властима да „стварају јавну атмосферу која спречава слободно испољавање вјероисповијести“.
У погледу материјалне помоћи Православној цркви, она је том уставном одредбом добила привилегију која се не може легитимисати уставним терминима, те је стога инхерентно дискриминационог карактера.
Устав Федерације Босне и Херцеговине
Члан I.6(1)
Оспорена одредба је озбиљна препрека за уживање у правима зајемченим чланом II/3н) и II/5 Устава БиХ, те крши позитивне обавезе из Оквирне конвенције за заштиту националних мањина, Конвенције о расној дискриминацији, као и члан II/4 Устава БиХ, те је стога Уставни суд одредбу која гласи: „Службени језици Федерације су босански језик и хрватски језик. Службено писмо је латиница.“ прогласио неуставном.
