Суштина права које је првоапелант стекао не представља економску вриједност у смислу члана 1 Протокола број 1 уз Европску конвенцију, већ само могућност да се одреди један радник коме ће се каснијом додјелом стана од власника ријешити социјално питање.
• Одлука о допустивости број У-69/03 од 19. априла 2004. године, став 18
У случају када се апелант позива на наводну повреду Устава Републике Српске, а при томе не наводи ниједну одредбу Устава Босне и Херцеговине, нити се позива на било коју одредбу Европске конвенције за заштиту људских права и основних слобода, за које сматра да су повријеђене, апелација ће бити одбачена као недопуштена јер је ratione materiae инкомпатибилна с Уставом Босне и Херцеговине.
• Одлука о допустивости број У-73/03 од 23. априла 2004. године, став 8;
• Одлука о допустивости број АП-1264/06 од 11. марта 2008. године, став 17;
• Одлука о допустивости број АП-2001/06 од 14. јула 2008. године, став 14
С обзиром на чињеницу да је првостепеном пресудом апелантов тужбени захтјев усвојен и да је жалба туженог против првостепене пресуде оспореном другостепеном пресудом одбијена као неоснована и првостепена пресуда потврђена, очигледно је да апелантов одговор на жалбу туженог није био потребан ради заштите и остваривања његових права у конкретном спору и да, према томе, његов захтјев за накнаду трошкова подношења одговора на жалбу није заштићен одредбама члана II/3е) и к) Устава Босне и Херцеговине, члана 6 став 1 Европске конвенције и члана 1 Протокола број 1 уз Европску конвенцију.
• Одлука о допустивости број У-76/03 од 28. априла 2004. године, став 9
Текст члана 6 Европске конвенције и релевантна судска пракса Европског суда за људска права гарантују, између осталог, право на приступ суду, али не и могућност подношења жалбе вишем суду након што независни и непристрасни суд одлучи о правној ствари. Према томе, члан 13 Европске конвенције не обавезује државу да обезбиједи могућност жалбе вишем суду да би се установило да ли је дошло до повреде права из Европске конвенције (види бивша Европска комисија за људска права, Одлука о допустивости број 10153/82 од 13. октобра 1986. године, Одлуке и извјештаји број 49 и 67). У таквим случајевима члан 13 Европске конвенције не пружа додатну заштиту у односу на ону коју предвиђа члан 6 Европске конвенције.
• Одлука о допустивости број АП-547/03 од 26. августа 2004. године
Апелација је ratione materiae инкомпатибилна с Уставом када је предмет апелације право на стицање стана, а не мијешање у већ стечено право.
• Одлука о допустивости број АП-803/04 од 23. марта 2005. године, став 6
Уставни суд нема надлежност да испитује наводне повреде члана II/3е) Устава Босне и Херцеговине и члана 6 Европске конвенције у поступку у којем се апеланткиња као вршилац јавне функције жали на одлуку Вијећа о престанку мандата. Слиједи да су апеланткињини наводи инкомпатибилни ratione materiae с Уставом Босне и Херцеговине.
• Одлука о допустивости број АП-121/04 од 22. априла 2005. године
Спор између органа јавне власти и запослених који раде на мјестима која укључују учествовање у извршавању овлашћења произашлих из јавног права не повлачи за собом примјену члана II/3е) Устава Босне и Херцеговине и члана 6 став 1 Европске конвенције.
• Одлука о допустивости број АП-422/04 од 18. маја 2005. године, став 12;
• Одлука о допустивости број АП-354/04 од 15. јуна 2005. године, став 10;
• Одлука о допустивости број АП-423/04 од 15. јуна 2005. године, став 9, одлука ВСТС-а о одбијању реизбора судије, одлука ВСТС-а о прекиду мандата судије
У конкретном предмету апелант је очекивао да ће путем насљедства постати власник имовине, те стога слиједи да је апелација у односу на рјешење оставинског суда у вези с кршењем права на имовину из члана II/3к) Устава Босне и Херцеговине и члана 1 Протокола број 1 уз Европску конвенцију ratione materiae инкомпатибилна с Уставом Босне и Херцеговине.
• Одлука о меритуму број АП-1113/04 од 13. септембра 2005. године, став 14, објављена у „Службеном гласнику Босне и Херцеговине“ број 17/06;
• Одлука о допустивости број АП-2250/05 од 9. новембра 2006. године, став 8;
• Одлука о допустивости број АП-2259/05 од 20. октобра 2006. године, став 13, будућа имовина
Апелација је ratione materiae инкомпатибилна с Уставом у случају када се апеланткиња жали на повреду права на дом у односу на стан у којем апеланткиња никада није живјела.
• Одлука о допустивости број АП-690/04 од 13. октобра 2005. године, став 8
Не постоји никакво мијешање у апелантово право на поштовање дома јер се апелант жали на немогућност остварења права на алтернативни смјештај након деложације из стана на којем је имао статус привременог корисника. У околностима овог случаја члан 8 Европске конвенције није примјењив јер наведена одредба овог члана, генерално, штити право на поштовање дома који апелант у конкретном случају нема у смислу члана 8 Европске конвенције.
• Одлука о меритуму број АП-899/05 од 14. марта 2006. године, став 29, објављена у „Службеном гласнику Босне и Херцеговине“ број 17/06
С обзиром на то да је апелантов захтјев за алтернативни смјештај одбијен јер не испуњава релевантне услове прописане законом, апелант није могао имати „легитимна“ очекивања да ће остварити жељено право јер је у конкретном случају утврђено да не испуњава услове прописане релевантним законом за алтернативни смјештај. Због тога, у конкретном случају није ни могло да дође до повреде права на имовину из члана 1 Протокола број 1 уз Европску конвенцију, па су апелантови наводи у том дијелу апелације ratione materiae инкомпатибилни с Уставом Босне и Херцеговине.
• Одлука о меритуму број АП-899/05 од 14. марта 2006. године, ст. 30 и 31, објављена у „Службеном гласнику Босне и Херцеговине“ број 17/06
У случају када апелант није уселио у стан који му је додијељен рјешењем власника стана и када није закључио уговор о коришћењу тог стана, а стан накнадно буде додијељен другом лицу, предмет спора пред редовним судовима није била апелантова имовина с обзиром на то да апелант није био носилац станарског права на предметном стану. Стога, у конкретном случају се не може примијенити члан II/3к) Устава Босне и Херцеговине, као ни члан 1 Протокола број 1 уз Европску конвенцију.
• Одлука о допустивости број АП-1035/05 од 12. априла 2006. године, став 8
Предмет спора пред редовним судовима је поништење одлуке туженог о усвајању коначне ранг-листе за додјелу станова. Стан који би евентуално требало да буде додијељен апеланту на коришћење не представља имовину апеланата. Такав стан може евентуално да представља будућу имовину јер би апелант могао стећи право на додјелу стана примјеном релевантног правилника тужене. Међутим, право на стицање стана додјељивањем од носиоца права располагања није заштићено Уставом Босне и Херцеговине и Европском конвенцијом јер се наведеном одредбом не штити будућа имовина, па је апелација у том дијелу ratione materiae инкомпатибилна с Уставом Босне и Херцеговине.
• Одлука о допустивости број АП-1419/05 од 27. јуна 2006. године, став 16
Издавање дозволе за рад странцу је не само у директној вези с правом боравка странаца у Босни и Херцеговини него се то питање такође рјешава у административном поступку на основу дискреционе оцјене државног органа и у складу с посебним Законом о запошљавању странаца. Према наведеном, наводи из апелације о кршењу права на правично суђење су ratione materiae инкомпатибилни с Уставом Босне и Херцеговине.
• Одлука о допустивости број АП-1427/05 од 27. јуна 2006. године, ст. 9 и 10;
• Одлука о допустивости број АП-1428/05 од 12. септембра 2006. године, став 9
У конкретном случају се не може закључити да постоји мијешање у апелантов дом јер он дом није ни конституисао, већ је поднио захтјев за доношење рјешења о праву на надзиђивање објекта колективног становања, који би тек требало, евентуално, да постане његов дом, односно имовина, па су његови наводи о повреди права на имовину и права на дом ratione materiae инкомпатибилни с Уставом Босне и Херцеговине.
• Одлука о допустивости број АП-2129/05 од 20. септембра 2006. године, став 11
Апелантов навод о повреди права на имовину због одбијања суда да му досуди трошкове таксе на жалбу коју није ни платио је ratione materiae инкомпатибилан с Уставом Босне и Херцеговине.
• Одлука о допустивости број АП-2178/05 од 20. октобра 2006. године, став 11
Оспореним одлукама није удовољено апеланткињином захтјеву за поврат стана у посјед јер у спорни стан никад није ни уселила, нити је закључила уговор о његовом коришћењу. Дакле, предмет конкретног управног поступка и управног спора није била апеланткињина имовина зато што апеланткиња није била носитељица станарског права на спорном стану, па се тај стан и не може сматрати њеном „имовином“, у смислу члана II/3к) Устава Босне и Херцеговине и члана 1 Протокола број 1 уз Европску конвенцију, због чега не може уживати заштиту коју наведени чланови пружају.
• Одлука о допустивости број АП-1785/05 од 21. децембра 2006. године, став 10
Апелација је ratione materiae инкомпатибилна с Уставом БиХ у вези с наводима о повреди члана II/3ф) Устава Босне и Херцеговине и члана 8 Европске конвенције јер апеланткиња никада у спорни стан није уселила, а ту су чињеницу неспорно утврдили и управни органи и редовни судови. Стога је очигледно да се одредбе члана 8 Европске конвенције не могу примијенити на овај случај јер апеланткиња никад није живјела у спорном стану, нити је он икада био њен „дом“ у смислу члана II/3ф) Устава Босне и Херцеговине и члана 8 Европске конвенције.
• Одлука о допустивости број АП-1785/05 од 21. децембра 2006. године, став 9;
• Одлука о допустивости број АП-1825/05 од 21. децембра 2006. године, став 11
Апелант се позвао на одредбе Устава Федерације Босне и Херцеговине, а при томе није навео одредбе Устава Босне и Херцеговине и Европске конвенције за заштиту људских права и основних слобода за које сматра да су повријеђене побијаном одлуком Уставног суда Федерације. Универзална декларација о правима човјека није правно обавезујући уговор, те нема уставноправни статус у Босни и Херцеговини. Слиједи да Универзална декларација о правима човјека, као ни одредбе Устава Федерације Босне и Херцеговине на које се позвао апелант нису примјењиве у конкретном случају. Стога, конкретна апелација је ratione materiae инкомпатибилна с Уставом Босне и Херцеговине.
• Одлука о допустивости број АП-1931/05 од 16. јануара 2007. године, став 6
Чланови Устава Босне и Херцеговине и Европске конвенције су примјењиви само на поступке чији је предмет спора имовина, а не и на поступке у којима апелант настоји себи да обезбиједи право на стицање имовине. У конкретном случају, предмет спора пред редовним судовима је накнада нематеријалне штете, дакле будућа имовина. Стога, у конкретном случају се не може примијенити члан II/3к) Устава Босне и Херцеговине, као ни члан 1 Протокола број 1 уз Европску конвенцију, из чега произлази закључак да је апелација у том дијелу ratione materiae инкомпатибилна с Уставом Босне и Херцеговине.
• Одлука о допустивости број АП-969/05 од 16. јануара 2007. године, став 16
У конкретном случају, предмет спора пред редовним судовима је мање досуђени износ накнаде апеланткињи на име трошкова заступања од очекиваног износа. У вези с тим, Уставни суд истиче да члан II/3к) Устава Босне и Херцеговине и члан 1 Протокола број 1 уз Европску конвенцију штити само постојећу имовину, а не и право на стицање имовине (види Европски суд за људска права, Marckx, пресуда од 13. јуна 1979. године, серија А-31). Уставни суд подсјећа и на становиште Европске комисије за људска права према којем се захтјев у вези с тарифом нотара може сматрати „имовином“ једино ако до таквог захтјева дође у конкретном случају на основу услуга које су стварно дате и на основу постојећих прописа о тарифама (види Европска комисија за људска права, X против Савезне Републике Њемачке, 1979. година). У конкретном случају, апеланткиња није у судском поступку доказала да је њен захтјев основан на основу важеће адвокатске тарифе. Стога, Уставни суд сматра да се у конкретном случају не може примијенити члан II/3к) Устава Босне и Херцеговине, као ни члан 1 Протокола број 1 уз Европску конвенцију, из чега произлази закључак да је апелација у том дијелу ratione materiae инкомпатибилна с Уставом Босне и Херцеговине.
• Одлука о допустивости број АП-926/06 од 9. маја 2007. године, став 18
Поступак у којем се апелант појавио у улози тужиоца који је тражио заштиту од наводне клевете, што значи да тужбени захтјев није био управљен против апеланта због неког његовог изражавања, не тиче се апелантовог права на слободу изражавања, па се апелантови наводи у вези с повредом члана II/3х) Устава Босне и Херцеговине и члана 10 Европске конвенције морају одбацити као ratione materiae инкомпатибилни с Уставом Босне и Херцеговине.
• Одлука о допустивости и меритуму број АП-90/06 од 6. јула 2007. године, став 18, објављена у „Службеном гласнику Босне и Херцеговине“ број 77/07
Уставни суд сматра да се апеланткињино увјерење да ће успјети са захтјевом за поврат национализоване имовине упркос томе што одлука о национализацији спорног земљишта никада није као појединачни акт поништена одлуком надлежног органа не представља „легитимно очекивање“ у смислу члана 1 Протокола број 1 уз Европску конвенцију, будући да „легитимно очекивање“ мора да буде много конкретније од саме наде у реституцију и мора да буде засновано на законској одредби или на одређеном правном акту. Стога, Уставни суд закључује да апеланткиња није показала да има „оствариво потраживање“ које би представљало „имовину“ у смислу члана 1 Протокола број 1 уз Европску конвенцију (op. cit., одлука Gratzinger, став 74), због чега апеланткињини наводи о кршењу права на имовину не улазе у оквир наведеног члана, већ су ratione materiae инкомпатибилни с Уставом Босне и Херцеговине.
• Одлука о допустивости број АП-2361/06 од 10. јануара 2008. године, став 10;
• Одлука о допустивости број АП-2655/06 од 11. марта 2008. године, став 10
Уставни суд констатује да према одредбама важећих прописа осуде на казну затвора преко три године не могу да буду предмет поступка брисања осуде (члан 125 став 7 КЗФБиХ). Стога се апелантови наводи да му је у предметном поступку повријеђено право на правично суђење морају одбацити као ratione materiae инкомпатибилни с Уставом Босне и Херцеговине. Дакле, како се у конкретном случају не ради о „утврђивању грађанских права и обавеза или основаности било какве кривичне оптужбе“, слиједи да су апелантови наводи о повреди права на правично суђење из члана II/3е) Устава Босне и Херцеговине и члана 6 став 1 Европске конвенције у поступку брисања осуде из казнене евиденције ratione materiae инкомпатибилни с Уставом Босне и Херцеговине. Такође произлази, а у вези с апелантовим наводима да му је поступањем редовних судова повријеђено право на слободу кретања и пребивалишта, да се у предметном поступку брисања осуде из казнене евиденције није одлучивало о апелантовом праву на слободу кретања и пребивалишта, те слиједи да је предметна апелација и у односу на наводне повреде из члана II/3м) Устава Босне и Херцеговине и члана 2 Протокола број 4 уз Европску конвенцију ratione materiae инкомпатибилна с Уставом Босне и Херцеговине.
• Одлука о допустивости број АП-2258/06 од 3. априла 2008. године, ст. 10 и 11
Побијаним рјешењима Врховног суда којима је одбачен као недозвољен, односно неблаговремен апелантов приједлог за саслушање заштићеног свједока није се одлучивало о законитости лишавања слободе, односно основаности апелантовог притварања, него о процесној допустивости наведеног апелантовог приједлога, те да се предметни акцесорни поступак у оквиру кривичног поступка не односи на права која гарантује члан II/3д) Устава Босне и Херцеговине и члан 5 Европске конвенције. Стога се и ти апелантови наводи морају одбацити као ratione materiae инкомпатибилни с Уставом Босне и Херцеговине.
• Одлука о допустивости број АП-615/08 од 3. априла 2008. године, став 9
Апеланткиња, Привредна комора Републике Српске, као организација формирана ex lege не ужива заштиту члана 11 Европске конвенције.
• Одлука о допустивости број АП-1435/06 од 12. јуна 2008. године, став 8
С обзиром на то да се апелант није позвао на повреду права на дјелотворан правни лијек у вези с неким од права, нити је доставио доказе или указао на чињенице на основу којих би се могло утврдити да предмет потпада под обим неког од чланова Европске конвенције, Уставни суд закључује да је апелација ratione materiae инкомпатибилна с Уставом Босне и Херцеговине (види Уставни суд, нпр. Одлука број АП-1047/07 од 26. јуна 2007. године, тачка 26).
• Одлука о допустивости број АП-1652/08 од 4. септембра 2008. године, став 9
Чланом 179 став 3 Закона о служби у Оружаним снагама Босне и Херцеговине прописано је да се „управни спор [...] не може водити против акта који се односи на [...] престанак службе професионалног војног лица“. Дакле, с обзиром на то да је у конкретном случају војним лицима изричито искључен приступ суду, те да је држава, уређујући то питање, искористила своје „дискреционо право“ приликом реформе одбране, у конкретном случају су испуњена оба цитирана услова за искључивање апеланата као државних службеника из заштите предвиђене чланом 6 став 1 Европске конвенције.
• Одлука о допустивости број АП-1765/08 од 17. септембра 2008. године, став 10;
• Одлука о допустивости број АП-1986/10 од 29. јуна 2010. године, став 10
Уставни суд примјећује да оспорене пресуде које су донијели редовни судови на основу члана 431 ЗКПФБиХ и Уговора закљученог између Србије и Црне Горе и Босне и Херцеговине о међусобном извршавању страних судских одлука у кривичним поступцима у конкретном поступку не потпадају под оквир члана II/3е) Устава Босне и Херцеговине и члана 6 Европске конвенције.
• Одлука о допустивости број АП-56/09 од 25. октобра 2011. године, став 20
Поступци у којима се нису утврђивала „грађанска права и обавезе“ у контексту члана 6 Европске конвенције
У складу с изнесеним становиштима, поступак у којем је апелант обавезан да плати царинске и друге увозне дажбине не потпада под оквир заштите права на правичан поступак у смислу члана II/3е) Устава Босне и Херцеговине и члана 6 став 1 Европске конвенције. Слиједи да је апелација ratione materiae инкомпатибилна с Уставом Босне и Херцеговине.
• Одлука о допустивости број АП-382/04 од 23. марта 2005. године, став 6
Поступак плаћања обавеза које произлазе из пореског (јавног) права не спада у дјелокруг права загарантованих чланом 6 став 1 Европске конвенције.
• Одлука о допустивости број АП-529/04 од 12. априла 2005. године, став 6, обавеза уплате јавних прихода, апелација ratione materiae инкомпатибилна с Уставом БиХ
Поступак који се тиче уновчавања имовине дужника ради намирења повјерилаца ни на који начин се не тиче „грађанских права и обавеза“ апеланата као повјерилаца будући да су они пријавом на јавно надметање покушали да стекну право на имовину, што није „грађанско право или обавеза“, па стога не улази у дјелокруг члана 6 став 1 Европске конвенције.
• Одлука о допустивости број АП-914/04 од 12. априла 2005. године, став 12, стечајни поступак
Одлучивање о кретању и боравку странаца искључива је надлежност државних органа и не може се подвести под концепт „грађанских права и обавеза“, заштићен чланом 6 Европске конвенције.
• Одлука о допустивости број АП-244/05 од 9. фебруара 2006. године, став 7
Одлука Општинског вијећа да у складу с постојећим критеријумима непосредном нагодбом ради проширења дворишта додијели грађевинско земљиште апелантовом комшији, који, и иначе, на основу закупа исто земљиште несметано користи дуже од десет година, представља акт располагања. Стога се у конкретном случају не ради о утврђивању апелантових грађанских права и обавеза и он против оспорене пресуде којом је побијао наведену одлуку о додјели земљишта комшији не ужива заштиту у смислу наведеног уставног права, па слиједи да је апелација ratione materiae инкомпатибилна с Уставом Босне и Херцеговине.
• Одлука о допустивости број АП-1038/05 од 14. марта 2006. године, ст. 6 и 7
Право странца да се настани у одређеној земљи, према становиштима Европског суда за људска права, спада у домен јавног права сваке земље. Ако је одређена земља ускратила право боравка, па и привременог, страном лицу због законом прописаних разлога, то се сматра актом државе који припада њеном јавно-правном домену и не ужива заштиту члана 6 Европске конвенције као „грађанско право или обавеза“. Сходно томе, мада таква одлука може да има одређени утицај на апелантова грађанска права и обавезе, од државе се не захтијева да у таквим случајевима обезбјеђује јавно саслушање, нити друге захтјеве из члана 6 Европске конвенције.
• Одлука о допустивости број АП-1189/05 од 12. априла 2006. године, став 8
Поступак у којем је апеланту као државном органу наложено да поново спроведе конкурс ради избора на радно мјесто, а након што је претходни незаконити конкурс поништен, није поступак у којем су утврђивана нека апелантова грађанска права и обавезе. Стога, у конкретном случају није примјењив члан II/3е) Устава Босне и Херцеговине, па је апелација ratione materiae инкомпатибилна с Уставом Босне и Херцеговине.
• Одлука о допустивости број АП-1929/05 од 12. септембра 2006. године, став 6
У процедури која се односи на руковођење главном расправом не утврђују се грађанска права и обавезе. У складу с наведеним, исход такве процедуре није одлучујући за утврђивање грађанских права и обавеза. Стога, члан 6 став 1 Европске конвенције није примјењив у конкретном случају, па се апелација одбацује као недопуштена јер је ratione materiae инкомпатибилна с Уставом Босне и Херцеговине.
• Одлука о допустивости број АП-2160/05 од 20. октобра 2006. године, ст. 9 и 10
Апелант се у апелацији жали на повреду члана 6 Европске конвенције јер сматра да се о поништавању апелантове одлуке о именовању кандидата на послове ватрогасца требало одлучивати у управном спору, а не у парничном поступку. Будући да члан 6 Европске конвенције гарантује да „свако током одлучивања о његовим грађанским правима и обавезама [...] има право на правичну и јавну расправу [...]“, у конкретном случају права на чију повреду се апелант жали не потпадају под „грађанска права и обавезе“ у оквиру значења члана 6 Европске конвенције.
• Одлука о допустивости број АП-2104/05 од 9. новембра 2006. године, став 17
У процедури издавања докумената из збирке исправа земљишних књига не утврђују се грађанска права и обавезе.
• Одлука о допустивости број АП-299/07 од 3. априла 2008. године, став 6
Уставни суд сматра да се у поступку у којем су редовни судови одлучивали о апелантовом приједлогу за укидање клаузуле правоснажности није одлучивало о апелантовим грађанским правима и обавезама у смислу члана 6 став 1 Европске конвенције. Наиме, у предметном поступку редовни судови су само рјешавали о процесним питањима која се тичу испуњења услова за укидање клаузуле правоснажности, те стога исход такве процедуре не може да буде одлучујући за утврђивање грађанских права и обавеза.
• Одлука о допустивости број АП 459/08 од 12. јуна 2008. године, став 8
Уставни суд закључује да у предметном поступку, који има карактеристике спора произашлог из изборног процеса, није одлучивано о апелантовим грађанским правима и обавезама, него о његовим политичким правима. Будући да гаранције из члана II/3е) Устава Босне и Херцеговине и члана 6 став 1 Европске конвенције нису примјењиве на предметни поступак, Уставни суд закључује да је апелација ratione materiae инкомпатибилна с Уставом Босне и Херцеговине.
• Одлука о допустивости број АП-3593/08 од 18. децембра 2008. године, став 10
Изборни спорови који се односе на изабране званичнике излазе из грађанских и кривичних оквира члана 6 став 1 Европске конвенције.
• Одлука о допустивости број АП-2418/06 од 18. децембра 2008. године, сукоб интереса
Уставни суд сматра да се у предметном поступку није одлучивало ни о каквим апелантовим грађанским правима и обавезама, већ се одлучивало о законитости одлуке коју је донијела апеланткиња (Скупштина Брчко дистрикта Босне и Херцеговине) у оквиру овлашћења које произлази из њене позиције носиоца законодавне власти. Стога се апеланткињини наводи о повреди права на правично суђење морају одбацити као ratione materiae инкомпатибилни с Уставом Босне и Херцеговине.
• Одлука о допустивости број АП-3080/11 од 23. септембра 2011. године, став 15
У конкретном случају ријеч је о поступку у којем је по службеној дужности расправљано о питању могуће повреде правила и прописа Агенције коју је евентуално починио РТВФБиХ у емисији „60 минута“. Уставни суд даље примјећује да Агенција у таквом поступку, у смислу члана 46 став 3 Закона о комуникацијама, уколико утврди постојање прекршаја, има овлашћења да сразмјерно прекршајима према починиоцу примијени извршне мјере прописане наведеном законском одредбом. Уставни суд, даље, примјећује да је у предметном поступку донесен првостепени акт којим је тај поступак обустављен јер је утврђено да РТВФБиХ предметним програмом није прекршио прописе те агенције, као и другостепени акт којим је тај првостепени акт потврђен, а против којег је апелант поднио тужбу Суду БиХ, која је оспореним рјешењем Суда БиХ одбачена позивањем на члан 25 став 3 ЗУС-а (којим је прописано да ће суд рјешењем одбацити тужбу ако утврди да је очигледно да се управним актом који се тужбом оспорава не дира у право тужиоца или у његов непосредни лични интерес заснован на закону). Имајући у виду све наведено, Уставни суд констатује да се у конкретном поступку пред Агенцијом, који је окончан актом против којег је апелант поднио тужбу Суду БиХ, није расправљало о апелантовим грађанским правима и обавезама, већ је заправо спорно било да ли је РТВФБиХ као треће лице у предметној емисији повриједио правила и прописе Агенције, те да ли у складу с тим постоје услови за примјену мјера према том лицу из члана 46 став 3 Закона о комуникацијама. У прилог томе говоре и сами апелациони наводи којима апелант указује да „поступак није вођен ради заштите апелантових субјективних права“ и да је „суштина овог поступка била да [Агенција] као надлежни регулатор утврди кршење Закона о комуникацијама и Кодекса о емитовању радио-телевизијског програма и да санкционише ТВ емитера“. Дакле, с обзиром на то да се у предметном поступку није расправљало о апелантовим грађанским правима и обавезама, апелант не може да ужива заштиту права гарантованих чланом II/3е) Устава Босне и Херцеговине и чланом 6 став 1 Европске конвенције, укључујући и право на приступ суду, усљед чега је апелација ratione materiae инкомпатибилна с Уставом Босне и Херцеговине.
• Одлука о допустивости број АП-2649/14 од 15. фебруара 2017. године, став 17
У околностима конкретног случаја спорно недостављање извода из Централног бирачког списка ради спровођења референдума не потпада под грађански аспекат.
• Одлука о допустивости број АП-3805/16 од 15. фебруара 2017. године, став 15
У односу на наводе о кршењу члана 25 Међународног пакта о грађанским и политичким правима, Уставни суд указује да наведени члан у релевантном дијелу гласи да сваки грађанин има право и могућност да без икакве дискриминације споменуте у члану 2 и без неоснованих ограничења: [...] б) бира и да буде биран на повременим истинским, општим, једнаким и тајним изборима који обезбјеђују слободно изражавање воље бирача. С обзиром на то да је у конкретном случају апелант политичка странка, а не грађанин у смислу наведених одредби, Уставни суд сматра да гаранције из члана 25 Међународног пакта о грађанским и политичким правима не могу да се примијене на предметни поступак. У вези с тим, Уставни суд указује на становиште Одбора за људска права Уједињених нација према којем је Првим факултативним протоколом уз Међународни пакт о грађанским и политичким правима Одбору за људска права (HRC) додијељена надлежност за разматрање приговора у погледу наводних повреда Пакта од државе странке Протокола (чл. 1 и 2 Факултативног протокола). То је изричито ограничено на право појединаца на подношење представки. Стога се, у правилу, приговори које у своје име подносе невладине организације, удружења, политичке странке или корпорације проглашавају недопуштеним због недостатка страначке способности (види, на примјер Лица с инвалидитетом у Италији против Италије, представка број 163/1984). Имајући у виду наведено, ови апелантови наводи су такође ratione materiae инкомпатибилни с Уставом Босне и Херцеговине.
• Одлука о допустивости број АП-7518/18 од 10. јануара 2019. године, став 10
Извршни поступак
Апелација је ratione materiae инкомпатибилна с Уставом када се оспорена одлука донесена у извршном поступку не односи на ново и посебно одређивање грађанских права у односу на одлуку донесену у парничном поступку.
• Одлука о допустивости број АП-939/04 од 13. октобра 2005. године, став 12
Одлуке које суд донесе у поступку извршења правоснажне пресуде не односе се на ново и посебно одређивање грађанских права у случају да апелант пропусти да у парничном поступку изнесе релевантну чињеницу, чије би изношење можда утицало на другачији исход тог парничног поступка, јер изношење те чињенице у извршном поступку није довело и није могло ни довести до новог и посебног одређивања апелантових грађанских права у односу на парнични поступак.
• Одлука о допустивости број АП-1075/04 од 17. новембра 2005. године, став 7, извршни поступак, апелација ratione materiae инкомпатибилна с Уставом БиХ
Оспорено рјешење о извршењу донесено је на основу наредбе о поврату ствари, па се ради о акту суда који није донесен као резултат „утврђивања основаности кривичне оптужбе“ против апеланта у кривичном поступку будући да је тај поступак обустављен осам година прије доношења наведене наредбе. Такође, наредба о поврату ствари није резултат ни неког поступка у којем би била утврђивана апелантова „грађанска права и обавезе“ у смислу члана 6 став 1 Европске конвенције. Стога, рјешење о извршењу које је донесено на основу наредбе која није резултат ни кривичног ни грађанског поступка не улази у оквир члана 6 став 1 Европске конвенције.
• Одлука о допустивости број АП-895/05 од 9. фебруара 2006. године, ст. 16 и 18;
• Одлука о допустивости број АП-1135/05 од 27. јуна 2006. године, став 9;
• Одлука о допустивости број АП-1236/05 од 13. јуна 2006. године, став 10;
• Одлука о допустивост број АП 1336/05 од 20. октобра 2006. године, став 9
Понављање поступка
Заштита уставних права а, прије свега, процесних права, каква су она из члана 6 Европске конвенције, не може се гарантовати у поступцима у којима апеланти користе недјелотворне правне лијекове јер ти поступци не рјешавају дјелотворно питања из материјално-правног домена појединих уставних права.
• Одлука о меритуму број АП-945/04 од 20. децембра 2005. године, став 27, објављена у „Службеном гласнику Босне и Херцеговине“ број 43/06;
• Одлука о допустивости број АП-1517/05 од 14. марта 2006. године, став 8;
• Одлука о допустивости број АП-1159/05 од 12. априла 2006. године, ст. 7 и 8;
• Одлука о допустивости број АП-1480/05 од 9. новембра 2006. године, став 9
Одређивање привремене мјере/мјере обезбјеђења
Привремена мјера не прејудицира главну одлуку. Привремена мјера престаје бити на снази кад се донесе главна одлука. Она регулише апелантов привремени законски положај до завршетка главног поступка. Према томе, поступком доношења рјешења о привременој мјери се не утврђују апелантова грађанска права у смислу члана 6 Европске конвенције. Узевши ово у обзир, овај дио апелације, у којем се од Уставног суда тражи оцјена уставности рјешења, мора се одбацити као недопустив јер је ratione materiae инкомпатибилан с Европском конвенцијом.
• Одлука о допустивости и меритуму број АП-207/02 од 26. августа 2004. године, објављена у „Службеном гласнику Босне и Херцеговине“ број 48/04;
• Одлука о меритуму број АП-743/04 од 17. новембра 2005. године, став 40, објављена у „Службеном гласнику Босне и Херцеговине“ број 17/06
Поврат у пријашње стање (restitutio in integrum)
Поступак поврата у пријашње стање не потпада под оквир члана 6 Европске конвенције јер се не ради о поступку у којем се утврђују грађанска права и обавезе, него се само одлучује о томе да ли су испуњени формални услови да се дозволи поврат у пријашње стање. Стога је овај дио апелације ratione materiae инкомпатибилан с Уставом Босне и Херцеговине.
• Одлука о допустивости број АП-1954/05 од 16. јануара 2007. године, став 7
Поступак уписа у судски регистар
У предметном поступку брисања коначног уписа у судски регистар приступања друштву страних оснивача, повећања основног капитала, брисања појединих дјелатности у унутрашњем пословању друштва и уписа лица овлашћеног за заступање, те и свих накнадних уписа промјена у судском регистру које се заснивају на брисаном упису није одлучивано о грађанским правима и обавезама апеланата, односно тај поступак није био одлучујући за њихова приватна права и обавезе.
• Одлука о допустивости број АП-2460/08 од 14. октобра 2008. године, став 11
Покретање кривичног поступка против трећих лица
Уставни суд примјећује да Закон о кривичном поступку за оштећеног предвиђа право да учествује у поступку као оштећена страна јер је он „лице чије је какво лично или имовинско право кривичним дјелом повријеђено или угрожено (члан 139 став 1 тачка 6). Међутим, ово право није обухваћено заштитом из члана 6 Европске конвенције. У складу с наведеним, Уставни суд закључује да је у овом дијелу апелација ratione materiae инкомпатибилна с Уставом Босне и Херцеговине па је, имајући у виду одредбе члана 16 став 2 тачка 9 Пословника Уставног суда, у том дијелу апелација недопустива.
• Одлука о допустивости и меритуму број АП-12/02 од 19. априла 2004. године, ст. 21, 22 и 23, објављена у „Службеном гласнику Босне и Херцеговине“ број 40/04
Апелација је ratione materiae инкомпатибилна с Уставом уколико се апелант жали на доношење судске одлуке у разумном року у поступку у којем апелант учествује у својству оштећеног, а не окривљеног.
• Одлука о допустивости број АП-688/04 од 17. фебруара 2005. године, став 10
Апелација је ratione materiae инкомпатибилна с Уставом уколико се апелант жали на одлуке судова којима је одлучено о апелантовим оптужбама против трећих лица, односно уколико се апелант не жали на судске одлуке о његовој кривици.
• Одлука о допустивости број АП-560/04 од 28. јуна 2005. године, став 14, покретање кривичног поступка против трећих лица због повреда права из радног односа
Обрнуто тумачење члана 6 Европске конвенције, према којем би се право на правичан поступак гарантовало и некоме ко тражи утврђивање основаности кривичне оптужбе против другог лица, превазилазило би језичке оквире тумачења члана 6 Европске конвенције.
• Одлука о меритуму број АП-949/04 од 17. новембра 2005. године, ст. 47 и 48;
• Одлука о допустивости број АП-1221/05 од 9. фебруара 2006. године, ст. 11 и 12;
• Одлука о допустивости број АП-1104/05 од 12. априла 2006. године, став 7;
• Одлука о допустивости број АП-1304/05 од 27. јуна 2006. године, став 12
Није кривична оптужба
Оспореним рјешењима Суд Босне и Херцеговине је по службеној дужности преузео од Окружног суда у Требињу кривични предмет против апеланта и одлучио да се кривични поступак против њега настави у складу са Законом о кривичном поступку Босне и Херцеговине. Дакле, неспорно је да се у овој фази поступка оспореним одлукама није утврђивала основаност кривичне оптужбе против апеланта у смислу члана 6 став 1 Европске конвенције, па тај члан у конкретном случају није примјењив, те се апелација одбацује као ratione materiae инкомпатибилна с Уставом Босне и Херцеговине.
• Одлука о допустивости број АП-2094/05 од 17. новембра 2005. године, став 6
Апелантови наводи у вези с поступком за одлагање извршења кривичне санкције се не односе на утврђивање основаности било какве кривичне оптужбе против њега, у којем случају би испитивање наводних повреда права на које се апелант позива спадало у дјелокруг члана 6 Европске конвенције. Члан II/3е) Устава Босне и Херцеговине, у овом случају, не пружа шири обим заштите. Слиједи да су ови апелантови жалбени наводи у вези с повредом права на правично суђење ratione materiae инкомпатибилни с Уставом Босне и Херцеговине.
• Одлука о допустивости број АП-2054/05 од 17. новембра 2005. године, став 7
Поступак упућивања у самицу, као дисциплинска мјера, није поступак у којем се утврђује кривична оптужба у смислу члана 6 Европске конвенције, због чега је апелација ratione materiae инкомпатибилна с Уставом Босне и Херцеговине.
• Одлука о допустивости број АП-2076/05 од 9. новембра 2006. године, став 13
Не ужива заштиту коју пружају Устав БиХ и Европска конвенција
Право на „слободан рад и бављење својом професијом у оквиру прописаним законом“ не постоји у Уставу Босне и Херцеговине, као ни у Европској конвенцији.
• Одлука о допустивости број АП-750/04 од 9. децембра 2004. године, став 4
Поступак признавања стране судске одлуке
Поступак у којем се само одлучује да ли постоје законски услови за признавање стране судске одлуке или не, без одлуке о меритуму предмета, не потпада под оквир члана 6 Европске конвенције, нити под оквир члана 1 Протокола број 1 уз ову конвенцију.
• Одлука број У-16/03 од 17. марта 2004. године, став 16;
• Одлука о допустивости број АП-1199/05 од 9. маја 2006. године, став 8
Развод брака
Права и слободе предвиђени у Европској конвенцији за заштиту људских права и основних слобода и њеним протоколима се директно примјењују у Босни и Херцеговини. У тачки 3 члана II Устава Босне и Херцеговине дат је каталог права за сва лица на територији Босне и Херцеговине у којем се, у смислу ове уставне одредбе, не налази право на развод брака.
• Одлука о допустивости број АП-136/02 од 15. јуна 2004. године, став 5
Обавезе које произлазе из јавног законодавства
Одређене новчане обавезе према држави спадају искључиво у област јавног права и стога не потпадају под појам „грађанска права и обавезе“ из члана II/3е) Устава Босне и Херцеговине и члана 6 став 1 Европске конвенције (види Уставни суд, Одлука број АП-382/04 од 23. марта 2005. године; Европска комисија за људска права, X против Француске, апелација број 9908/82 од 4. маја 1983. године и Европски суд, Schouten и Meldrum против Низоземске, пресуда од 9. децембра 1994. године, серија А, број 304). У такве обавезе несумњиво спада и плаћање пореза, такси, доприноса и предметних накнада које се уплаћују на одговарајући рачун јавних прихода. Апелантови наводи о повреди права на правично суђење из члана II/3е) Устава Босне и Херцеговине у вези с обавезом плаћања комуналне таксе, а тиме и наводи о повреди права на приступ суду као елемент права на правично суђење су ratione materiae инкомпатибилни с Уставом Босне и Херцеговине.
• Одлука о допустивости број АП-974/22 од 8. јуна 2022. године, став 11
