Осуда због јавног величања или правдања тероризма, увреде и клевете против круне и државних институција • Наводи о кршењу чл. 9 и 10 Конвенције очигледно неосновани

Чињенице и наводи подносиоца представке

Подносилац представке је Pablo Rivadulla Duró. Он је репер познат као Pablo Hasel. Подносилац представке је објавио неколико твитова на Twitteru и пјесму о шпанском краљу емеритусу Juanu Carlosu I. Први сет твитова указује на подршку и дивљење подносиоца представке осуђеним члановима терористичке групе ГРАПО. У другом сету твитова подносилац представке се фокусирао на краља емеритуса и монархију називајући краља мафијашем и лоповом те оптужујући краљевску породицу за злодјела. Подносилац представке је такође објавио видео под насловом „Pablo Hasel ... Juan Carlos el Bobón“ (bobón значи идиот) у којем се краљ емеритус оптужује да је расипао јавни новац, да је убио свог брата, да је трошио новац на „пијанке и курве“, да је био пијаница, „мафијашки бос“ и „смрдљиви поглавица“ (cacique), да је био „користан свом дилеру [дрогом] и власнику јавне куће“ те да је био у дослуху с (Антонијем) Тејером (вођом неуспјелог пуча 1981. године). У трећем сету твитова подносилац представке критиковао је полицију и безбједносне снаге. Оптужио их је за бруталност и убиство. Подносилац представке је такође објавио реп пјесму „Juan Carlos the Idiot“.

У марту 2018. године државни суд (шп. Audiencia Nacional) осудио је подносиоца представке на двије године затвора и новчану казну од 13.500 евра због јавног величања или правдања тероризма. Суд је утврдио да је подносилац представке позвао на насиље против краља емеритуса Juana Carlosa I, виших парламентараца и владиних функционера те да је хвалио чланове познатих терористичких организација. Такође је осуђен за увреду и клевету против круне и злоупотребу лика краља те за увреду и клевету државних институција, због чега је добио казне од 10.800 и 13.500 евра. У поступку поводом жалбе казна за величање тероризма је смањена на девет мјесеци затвора и новчану казну од 5.040 евра.

Подносилац представке се, између осталог, жалио да му је повријеђена слобода изражавања јер мијешање у остваривање тог његовог права није било неопходно. Подносилац представке се такође позвао на члан 9 Конвенције повезујући своју слободу изражавања са својом идеолошком слободом тврдећи да су његове изјаве биле манифестација његове идеологије.

Оцјена Европског суда – чл. 9 и 10 Конвенције

Када је ријеч о осуди за јавно величање или правдање тероризма, Европски суд је истакао да је пракса заузета у одлуци Jorge López против Шпаније у потпуности примјењива на овај случај. Европски суд је у погледу изјава које могу представљати позив на насиље подсјетио на сљедеће факторе које узима у обзир: (I) да ли су изјаве дате у напетој политичкој или друштвеној ситуацији, (II) могу ли се изјаве, правично протумачене и посматране у непосредном или ширем контексту, сматрати директним или индиректним позивом на насиље или оправдањем за насиље, мржњу или нетолеранцију и (III) начин на који су изјаве дате и њихова способност, директна или индиректна, да доведу до штетних посљедица. Европски суд је истакао да су коментари и пјесме подносиоца представке подржавали тероризам, да су пјесме биле доступне широкој публици, укључујући и публику млађе доби, и биле су такве природе да су могле довести до штетних посљедица. Европски суд је такође истакао да су шпански судови испитали овај предмет у складу с његовом праксом те дали „релевантне“ и „довољне“ разлоге да оправдају мијешање у права подносиоца представке. У погледу природе и озбиљности санкције, Европски суд је истакао да је двогодишња казна затвора смањена на девет мјесеци. Европски суд је даље навео да је подносилац представке већ добио условну казну затвора за претходно кривично дјело величања тероризма. Без те казне осуда подносиоца представке у овом предмету не би резултирала његовим затварањем. Затварање је било посљедица његових узастопних осуда. Европски суд је закључио да се кривична осуда и казна подносиоца представке не могу сматрати несразмјерним легитимном циљу који се жели постићи.

Када је ријеч о осудама због клевете против шефа државе и државних институција, Европски суд је навео да су обје осуде представљале мијешање у право подносиоца представке на слободу изражавања, те да је мијешање било прописано законом и имало легитиман циљ, а то је национална и јавна безбједност. Преостало је питање да ли је мијешање било „неопходно у демократском друштву“.

У вези с осудом подносиоца представке због клевете против шефа државе, Европски суд је истакао разлику у односу на предмет Otegi Mondragon против Шпаније у којем је утврдио кршење члана 10 Конвенције због једногодишње казне затвора изречене подносиоцу представке јер је описао краља као лице „одговорно за мучитеље“. Европски суд је у овом предмету узео у обзир својство у којем је Otegi Mondragon дао изјаве (он је био политички представник којег је изабрао народ), а затим и контекст у којем су изјаве дате. Наиме, изјаве су дате на конференцији за медије и нису се могле преформулисати нити повући прије него што су отишле у јавност. Поред тога, изјаве се нису односиле на краљев приватни живот. Коначно, посебно је узета у обзир озбиљност санкције. У  конкретном случају подносилац представке је пјевач, а његове поруке су написане прије објављивања видеа, из чега се може закључити да су резултат мисаоног процеса. Казна изречена за те изјаве била је само новчана.

У вези с осудом због увреде државних институција, Европски суд је, између осталог, истакао да је подносилац представке без икаквих доказа оптужио припаднике полиције за злочине попут мучења и убиства имиграната називајући полицајце нацистима. Те је оптужбе износио у неколико наврата на друштвеним мрежама чинећи их доступним великом броју својих симпатизера. У свјетлу садржаја порука подносиоца представке, Европски суд је сматрао да је државни суд, осуђујући подносиоца представке као повратника, процијенио његову кривњу на основу критеријума утврђених судском праксом Европског суда те након одмјеравања различитих интереса.

Европски суд је закључио да кривична осуда подносиоца представке није несразмјерна легитимном циљу и да су наводи према члану 10 Конвенције очигледно неосновани те се одбацују.