Уставни суд истиче и стајалишта Европског суда који оправдава употребу овог притворског основа када постоји стварна опасност од понављања тешке кривичне радње. Релевантна је криминална прошлост, личност осумњиченог или оптуженог. Такође су релевантни број и карактер кривичних дјела и евентуално отворена истрага за друга дјела. Према стајалиштима Европског суда, морају бити задовољени услов висине запријећене казне, објективна оцјена озбиљности и трајности пријетње, тужилац и судија морају имати приступ евиденцијама о претходним кривичним дјелима.
Уставни суд, према наведеном, у апелантовом случају не види постојање „нарочитих околности које оправдавају бојазан да ће учинити кривично дјело којим пријети". Наиме, суд је само парафразирао и навео да би апелант могао извршити дјело којим је запријетио прије 23 године уколико би се налазио на слободи, не наводећи које су то очигледне и конкретне околности које указују на то, него то само апстрактно наводи и претпоставља. Уставни суд поново указује на обавезу редовних судова да приликом одлучивања о одређивању притвора претходно детаљно и савјесно размотре могућност и ефекте изрицања блажих мјера којима се може постићи иста сврха. У конкретном случају редовни судови навели су само како мјере забране са сигурношћу не би оствариле свој циљ, при томе се позивајући на тежину дјела којим апелант пријети. Уставни суд сматра да су ти наводи паушални и да нису дати одговарајући разлози у погледу закључка редовних судова да блаже мјере забране не би оствариле свој циљ.
На основу наведеног, Уставни суд закључује да су основани апелантови наводи о томе да му је прекршено право из члана II/3д) Устава Босне и Херцеговине и члана 5 став 1 тачка ц) Европске конвенције будући да редовни судови постојање посебних притворских разлога из члана 146 став 1 тачка ц) ЗКПФБиХ нису детаљно размотрили, нити за своје закључке дали довољне, јасне и задовољавајуће разлоге.
• Одлука о допустивости и меритуму број АП-2441/15 од 26. маја 2016. године, ст. 51–54.
