Доводећи наведене принципе у везу с околностима конкретног случаја, Уставни суд сматра да рјешењем Кантоналног суда, односно недоношењем одлуке у разумном року о тужби у управном спору, није доведено у питање апеланткињино право на приступ образовним институцијама које су у датом тренутку постојале. У околностима конкретног случаја, одлучивање о апеланткињином тужбеном захтјеву могло је бити од утицаја, у случају позитивног исхода, само на обезбјеђивање још једне прилике (поновно полагање поправног испита) да покуша испунити услове прописане законом (позитивна оцјена из свих наставних предмета) за стицање права за прелазак у наредни разред, али никако није било од утицаја на наставак њеног образовања у гимназији коју је похађала, с обзиром на то да је исти разред могла још једном да похађа. Дакле, одлука о предметном управном спору могла је само утицати на то да апеланткиња у одређеној школској години положи све предмете из те године, али није могла довести у питање апеланткињино школовање у предметној образовној институцији. Сходно наведеном, Уставни суд сматра да апеланткињи није било ускраћено право приступа образовној институцији за коју се опредијелила, као ни право да стекне, у складу с правилима на снази, званично признање за образовање које је завршила.
• Одлука о меритуму број АП-1455/08 од 9. марта 2011. године, став 49, објављена у „Службеном гласнику Босне и Херцеговине" број 48/11
