Уставни суд сматра да захтјев који је постављен тако да Уставни суд наложи извршној власти оно што је већ законом прописано као њена обавеза или, како то такође тражи подносилац, да наложи примјену закона који су престали да важе доношењем Закона о одбрани из 1996. године није могуће разматрати у оквиру његове надлежности из члана VI/3ц) Устава Босне и Херцеговине. При томе, Уставни суд поново наглашава да судови о истим правним питањима одбијају тужбене захтјеве примјеном релевантног законодавног оквира не због непостојања спроведбених прописа већ због ништавости одредбе уговора на који се тужиоци у таквим предметима позивају, о чему, како је већ речено, постоји добро усаглашена судска пракса, коју је прихватио и Уставни суд. Будући да подносилац захтјева тражи да Уставни суд донесе, односно упути налог извршној власти да поступи по законима које подносилац и не оспорава и који већ прописују обавезу извршне власти да усклади своје акте са законом, односно да наложи примјену закона који више нису на правној снази, а имајући у виду суштину поднесеног захтјева, Уставни суд сматра да није надлежан за одлучивање.
• Одлука о допустивости број У-3/15 од 21. јануара 2016. године, објављена у „Службеном гласнику Босне и Херцеговине“ број 10/16
Подносилац захтјева је, на основу члана VI/3ц) Устава Босне и Херцеговине, затражио оцјену усклађености члана 16 Одлуке о комуналним таксама са чланом II/3е) Устава Босне и Херцеговине и чланом 6 став 1 Европске конвенције.
У складу са чланом VI/3ц) Устава Босне и Херцеговине, Уставни суд је надлежан за оцјену да ли је закон од чијег важења зависи одлука суда компатибилан с Уставом Босне и Херцеговине, Европском конвенцијом и њеним протоколима или са законима Босне и Херцеговине. С обзиром на наведено, Уставни суд у конкретном случају није надлежан за одлучивање јер подносилац захтјева не тражи оцјену закона, већ оцјену одлуке органа управе.
• Одлука о допустивости број У-9/17 од 30. новембра 2017. године, објављена у „Службеном гласнику Босне и Херцеговине“ број 93/17
Имајући у виду да се у конкретном случају тражи оцјена компатибилности одлука Општинског вијећа Трново које имају својство спроведбеног акта донесеног, у суштини, у смислу извршења ентитетских прописа, на основу којих су и донесене, а не на основу закона Босне и Херцеговине, Уставни суд сматра да оспорене одлуке немају својство закона у смислу члана VI/3ц) Устава Босне и Херцеговине, због чега Уставни суд не може засновати своју надлежност у конкретном случају.
• Одлука о допустивости број У-12/18 од 27. септембра 2018. године, објављена у „Службеном гласнику Босне и Херцеговине“ број 76/18
У конкретном случају, Уставни суд указује да меритум спора пред подносиоцем захтјева представља одлучење о уставности Упутства о измјени и допунама Упутства о поступку спровођења посредних избора за тијела власти у Босни и Херцеговини обухваћених Изборним законом Босне и Херцеговине према захтјеву тужилаца. Међутим, подносилац захтјева је, чак и прије одлучивања о активној легитимацији тужилаца и својој стварној надлежности, заправо прослиједио цјелокупан тужбени захтјев на одлучивање Уставном суду. На тај начин подносилац захтјева је тужиоце који су од њега тражили утврђивање неуставности оспораваног акта ставио у исти положај као овлашћене субјекте за покретање поступка оцјене уставности пред Уставним судом из члана VI/3а) Устава Босне и Херцеговине. Наиме, на такав начин би тужбени захтјев тужилаца за оцјену уставности пред подносиоцем захтјева добио статус захтјева за оцјену уставности пред Уставним судом јер би Уставни суд требало да одлучује на основу аргументације о неуставности наведене у тужбама.
Уставни суд, према свему наведеном, закључује да се не ради о ситуацији из члана VI/3ц) Устава Босне и Херцеговине, те да није надлежан за одлучивање о конкретном захтјеву подносиоца захтјева.
• Одлука о допустивости број У-1/19 од 28. марта 2019. године, објављена у „Службеном гласнику Босне и Херцеговине“ број 29/19
Тумачењем члана VI/3ц) Устава БиХ тако да омогућава било којем суду да путем овог поступка покрене поступак из члана VI/3а) или VI/4 Устава БиХ дошло би до кршења одредбе члана VI/3 став 1 Устава БиХ, којом је одређено да ће Уставни суд подржавати овај устав. Наиме, Устав БиХ је експлицитно одредио круг овлашћених лица из чл. VI/3а) и VI/4 која могу покренути такав поступак, те није оставио било каквог простора за другачије тумачење надлежности Уставног суда из члана VI/3ц) Устава БиХ у вези с тим питањем, нити члан VI/3ц) Устава БиХ даје Уставном суду овлашћење да путем тог члана промијени круг овлашћених лица из чл. VI/3а) и VI/4 Устава БиХ. Овакав закључак не може промијенити ни позивање на члан 52 Закона о поступку оцјене усклађености зато што та одредба даје овлашћење одређеном кругу лица да захтијевају од Апелационог суда покретање поступка пред Уставним судом по члану VI/3ц) Устава БиХ и овлашћење Апелационом суду да по службеној дужности може покренути такав поступак. Међутим, наведена одредба ни на који начин не мијења садржај и досег члана VI/3ц) Устава БиХ, надлежност Уставног суда према том члану, нити би такво што било могуће јер се Устав БиХ не може мијењати било којим законом. Захтјев подносиоца захтјева за оцјену компатибилности одредби чл. 5, 6 и 7 Закона о адвокатској дјелатности Брчко дистрикта БиХ у односу на члан VI/4 Устава БиХ недопуштен је у смислу члана 19 став (1) тачка а) Правила Уставног суда зато што Уставни суд није надлежан за одлучивање.
• Одлука о допустивости број У-3/20 од 26. новембра 2020. године, објављена у „Службеном гласнику Босне и Херцеговинеˮ број 80/20, захтјев за оцјену компатибилности чл. 5, 6 и 7 са чланом IV/4 Устава Босне и Херцеговине, чланом II/2 Устава БиХ и Анексом II/2 Устава БиХ
Одлука о јавним паркиралиштима није „закон“ од чијег важења зависи одлука подносиоца захтјева у предмету поводом којег је он поднесен. Захтјев Општинског суда у Бихаћу за оцјену компатибилности Одлуке о јавним паркиралиштима на подручју града Бихаћа („Службени гласник Града Бихаћа“ бр. 1/15, 1/16, 6/16 и 11/18) с Уставом Босне и Херцеговине и Европском конвенцијом за заштиту људских права и основних слобода одбацује се због ненадлежности Уставног суда Босне и Херцеговине.
• Одлука о допустивости број У-8/20 од 26. новембра 2020. године, објављена у „Службеном гласнику Босне и Херцеговинеˮ број 80/20
Захтјев за оцјену компатибилности члана 3 тачка (8), члана 56 тачка (3) и члана 75 Закона о прекршајима одбачен је због ненадлежности Уставног суда јер нису испуњени услови из члана VI/3ц) Устава БиХ, односно јер захтјев није поднесен/допуњен на начин да из њега произлази да од његовог важења зависи одлука суда у конкретном поступку који се води пред тим судом из његове стварне надлежности.
• Одлука о допустивости број У-9/20 од 26. новембра 2020. године, објављена у „Службеном гласнику Босне и Херцеговинеˮ број 80/20
Одбацује се као недопуштен захтјев Суда Босне и Херцеговине (судије другостепеног грађанског вијећа Динка Бешлагић Човрк, Срето Црњак и Весна Трифуновић) за оцјену уставности одредбе члана 4 Одлуке Савјета министара Босне и Херцеговине о начину и поступку остваривања права запослених у институцијама Босне и Херцеговине на трошкове смјештаја, накнаду за одвојени живот и накнаду за привремено распоређивање („Службени гласник Босне и Херцеговине“ бр. 42/12, 78/12, 51/13 и 68/18) због ненадлежности Уставног суда за одлучивање. Ради се о подзаконском проведбеном акту којим се детаљније разрађују и регулишу одредбе из закона (Закон о платама и накнадама у институцијама Босне и Херцеговине) ради чијег спровођења је донесен предметни акт. Стога, Уставни суд закључује да предметни захтјев у околностима конкретног случаја не испуњава услове из члана VI/3ц) Устава Босне и Херцеговине да би Уставни суд успоставио своју надлежност.
• Одлука о допустивости број У-13/21 од 24. марта 2022. године, објављена у „Службеном гласнику Босне и Херцеговинеˮ број 22/22
Уставни суд нема надлежност да одлучује о усаглашености кантоналног с ентитетским законом, због чега захтјев није допустив на основу одредбе члана 19 став (1) тачка а) Правила Уставног суда.
• Одлука о допустивости број У-20/22 од 22. септембра 2022. године, објављена у „Службеном гласнику Босне и Херцеговинеˮ број 67/22, оцјена уставности Закона о државној служби у Кантону Сарајеву са Законом о државној служби Федерације Босне и Херцеговине
Уставни суд најприје указује да се суштина захтјева своди на питање дејства одлука Уставног суда ФБиХ у поступцима који су у току пред редовним судовима, односно на став који је Уставни суд ФБиХ заузео у оспореној пресуди. У вези с тим, Уставни суд указује да члан VI/3ц) Устава Босне и Херцеговине успоставља надлежност Уставног суда за питања која му је „прослиједио било који суд у Босни и Херцеговини“. То подразумијева да суд који рјешава конкретан предмет мора имати проблем, односно дилему у вези са усаглашеношћу закона који треба примијенити у конкретном предмету пред тим судом с Уставом Босне и Херцеговине, Европском конвенцијом, законима Босне и Херцеговине или „у погледу постојања или домашаја неког општег правила међународног јавног права које је битно за одлуку суда“ (види Одлуку о допустивости број У-20/22 од 22. септембра 2022. године, став 19). Међутим, у конкретном случају пред Уставним судом није постављено питање усклађености, односно уставности било којег закона од чијег важења и примјене зависи судска одлука. Подносилац захтјева тражи од Уставног суда да изврши оцјену уставности пресуде Уставног суда ФБиХ. Према томе, поднесеним захтјевом се не тражи оцјена уставности у смислу члана VI/3ц) Устава Босне и Херцеговине. Ријеч је, како то произлази из навода захтјева, искључиво о неслагању/незадовољству подносиоца захтјева с начином на који је Уставни суд ФБиХ тумачио релевантне одредбе Устава ФБиХ у оспореној пресуди у односу на питање (ретроактивног) дјеловања одлука тог суда. Имајући у виду наведено, а како оспорена пресуда нема карактер закона у смислу члана VI/3ц) Устава Босне и Херцеговине, Уставни суд закључује да у таквом случају нема надлежност да одлучује, због чега захтјев није допустив на основу одредби члана 19 став (1) тачка (а) Правила Уставног суда.
• Одлука о допустивости број У-33/22 од 19. јануара 2023. године, објављена у „Службеном гласнику Босне и Херцеговинеˮ број 9/23, захтјев за оцјену уставности пресуде Уставног суда Федерације БиХ
