Ефикасна истрага • Домаћи органи су адекватно одговорили на наводе подносиоца представке и разјаснили околности везане за смрт његове супруге • Нема кршења члана 2 Европске конвенције (процесни аспект)

Чињенице предмета и наводи подносиоца представке

Супруга подносиоца представке (у даљњем тексту: Т. С.) преминула је дан након хируршке интервенције. Истог дана, по обавјештењу о смрти Т. С. започета је истрага. Истражилац који је водио случај одбио је да покрене кривични поступак због тога што у току истраге у предмету нису откривени елементи кривичног дјела. Тужилаштво је поништило одлуку истражиоца и одлучило да покрене кривични поступак. Након отварања кривичног поступка подносиоцу представке је признат процесни статус жртве. Након тога истражилац је донио одлуку о обустави кривичног поступка јер је током истраге утврђено да није било медицинских грешака у лијечењу Т. С. Одлуком Окружног суда, која је потврђена одлуком Касационог суда, одбијена је као неоснована жалба подносиоца представке.

Позивајући се на члан 2 Конвенције, подносилац представке се жалио да власти нису спровеле ефикасну истрагу о смрти Т. С.

Оцјена Европског суда

Главна питања у овом предмету била су адекватност и темељитост кривичног поступка о околностима смрти Т. С. Европски суд је истакао да су у оквиру истраге, након отварања кривичног поступка, стручне комисије наложиле два додатна судскомедицинска прегледа, те да су оба потврдила да операција није била контраиндикована за Т. С. Европски суд је такође констатовао да је у току истраге подносиоцу представке пружена прилика да постави питања вјештацима судске медицине и да лично испита љекара који је био шеф медицинске стручне комисије.

Европски суд је даље нагласио да случајеви медицинског немара често укључују сложене медицинске дијагнозе и одлуке које би могле да буду донесене под притиском или евентуално у ситуацијама у којима ниједан поступак не би био ослобођен неких штетних нуспојава. У таквим случајевима истражни органи и, коначно, судови имају задатак да накнадно дају правну квалификацију претходним медицинским одлукама и токовима лијечења јер не могу преузети позицију медицинских стручњака с искуством из прве руке. Због тога ће мишљења медицинских вјештака врло вјероватно имати кључну тежину у судској оцјени веома сложених питања медицинског немара. Сходно томе, имајући у виду важност медицинских стручних мишљења, процедурални аспекти прибављања таквих мишљења од суштинског су значаја. Ти аспекти се, између осталог, тичу компетентности и независности вјештака обезбјеђујући да питања која се постављају вјештацима покривају све медицински релевантне аспекте предмета те да сама мишљења вјештака буду довољно образложена.

Узимајући у обзир достављени материјал, укључујући и неколико љекарских мишљења која потврђују да није дошло до медицинске грешке током лијечења Т. С., те бројне истражне мјере које су предузете да би се расвијетлио предметни догађај, Суд не налази довољно основа да закључи да је кривични поступак у туженој држави био неадекватан или недовољно детаљан. Иако судскомедицинска мишљења можда нису одговорила на питања која је подносилац представке сматрао важним у мјери којом би био задовољан, националним тужилаштвима треба дозволити одређено дискреционо право приликом одлучивања о томе која су питања релевантна за утврђивање кривичне одговорности. Иста разматрања важе и за одлуку органа гоњења о питању могућег фалсификовања медицинске документације.

Европски суд је сматрао да је кривични поступак био брз, независан, темељит и да је окончан у разумном року. Упркос почетним недостацима током истражне фазе, домаће власти су на крају адекватно одговориле на наводе подносиоца представке да је дошло до медицинске грешке и разјасниле околности везане за смрт Т. С. Стога се не може рећи да правни лијек који је подносилац представке користио није био дјелотворан. Утврђено је да није дошло до повреде процесног аспекта члана 2 Конвенције.