Члан 34 • Појединачна пријава • „Рекарактеризација“ притужбе подносиоца представке којом је Вијеће проширило обим предмета ван оног који је првобитно наведен у обрасцу за пријаву • Пресуда појашњава ограничења улоге „господара карактеризације” и принцип jura novit curia

Чињенице и наводи подносиоца представке

Подносилац представке је био (јавни) извршитељ у Чешкој Републици. У том својству, као припадник слободне професије, био је у име државе задужен за обезбјеђење извршења извршних наслова као што су правоснажне одлуке грађанског суда, арбитражне одлуке, извршни нотарски акти и извршење службене евиденције.

Министар правде је у својству дисциплинског тужиоца поднио дисциплинску пријаву против подносиоца представке у којој је навео да је подносилац представке починио дисциплински прекршај тако што је сачинио извршитељски записник о признању дуга који је потписало неовлаштено лице. Пријаву је разматрало Дисциплинско вијеће Врховног управног суда („Дисциплински суд“), којим је предсједавао судија Врховног управног суда, док је још један судија био замјеник предсједника. Остала четири члана Дисциплинског вијећа били су судије поротници: два извршитеља, адвокат и професор права. Подносилац представке је проглашен кривим за наведено недолично понашање, те му је изречена казна од око 13.500 евра. Подносилац представке се обратио Уставном суду, који је одбацио његову тужбу.

Позивајући се на члан 6 Европске конвенције (право на правично суђење), подносилац представке је навео да је прекршена претпоставка невиности, обавеза суда да прикупи доказе и принцип in dubio pro reo, те је критиковао Дисциплински суд што није поступио по његовој понуди да пружи додатне доказе. Оно што је најважније је да је подносилац представке тврдио да су због немогућности жалбе на одлуку Дисциплинског суда прекршена његова права из члана 2 став 1 Протокола број 7 уз Европску конвенцију. У обрасцу за пријаву је навео да „дисциплински поступак треба оцијенити као поступак по кривичној пријави, те да се изузеци од члана 2 став 2 Протокола број 7 не односе на његов случај”. Према његовим ријечима, „није могуће прихватити Дисциплинско вијеће Врховног управног суда као највиши суд према члану 2 став 2“. У том погледу за подносиоца представке одлучујући је био састав Дисциплинског вијећа, у којем су лаици чинили већину.

Након почетне комуникације у предмету, Вијеће Европског суда је према сопственој процјени позвало странке да поднесу даљња писана запажања према члану 6 став 1, посебно у вези с тим да ли, с обзиром на свој састав, Дисциплинско вијеће испуњава захтјеве „трибунала утврђеног законом” у смислу те одредбе. У својим запажањима од 5. новембра 2015. године упућеним Вијећу подносилац представке је тврдио да не испуњава.

Вијеће

У пресуди од 23. јуна 2022. године Вијеће је, након што је „прекарактерисало притужбу” према члану 2 Протокола број 7 да потпада под члан 6 став 1, закључило да је дошло до повреде члана 6 став 1 јер Дисциплински суд није испунио услове независног и непристрасног суда. Такође је сматрало да нема потребе да се испитује прихватљивост и основаност преосталих притужби према члану 6 став 1 у погледу правичности дисциплинског поступка.

Велико вијеће

Једино спорно питање у вези с обимом предмета било је да ли се притужба подносиоца представке према члану 2 Протокола број 7, како је формулисана у његовој пријави, може испитати према члану 6 став 1 као притужба на независан и непристрасан суд, како ју је Вијеће „прекарактерисало”.

Велико вијеће је поновило да притужбе, које је подносилац представке поднио позивајући се на члан 6 Европске конвенције, морају садржавати чињеничне наводе и правне аргументе, те је истакло да су та два елемента испреплетена јер чињенице на које се приговара треба сагледати у свјетлу наведених правних аргумената и обрнуто. Приговори које подносилац представке намјерава поднијети према члану 6 Европске конвенције морају садржавати све параметре који су потребни да Суд дефинише питање које ће бити позван да испита. Обим примјене члана 6 Европске конвенције је врло широк и испитивање Суда нужно је ограничено специфичним притужбама које су му поднесене. Није довољно да је повреда Европске конвенције „очигледна“ из чињеница или из поднесака подносиоца представке. Умјесто тога, подносилац представке је морао да се жали да су одређена радња или пропуст довели до повреде права утврђених Европском конвенцијом или њеним протоколима на начин који не би требао оставити Суду могућност да се преиспитује да ли је одређена притужба истакнута или не. То је значило да Суд није имао моћ да замијени подносиоца представке и формулише нове притужбе само на основу изнесених аргумената и чињеница.

Велико вијеће је истакло да у конкретном случају подносилац представке није тврдио да је укључивање у састав Дисциплинског вијећа чланова који нису били професионалне судије повлачило за собом повреду члана 2 Протокола број 7 уз Европску конвенцију. Иако је тврдио да се то вијеће не може сматрати „највишим судом“, тај аргумент је био усмјерен само на искључивање примјене изузетка предвиђеног чланом 2 став 2 наведеног протокола, а не да Дисциплинско вијеће није „трибунал“ већ само да није „највиши суд“. Такав секундарни аргумент не би се могао изједначити с притужбом јер, како тврди подносилац представке, састав Дисциплинског вијећа није био узрок нити чињеница која би конституисала наводну повреду члана 2 Протокола број 7, па се не може тумачити као притужба да тај суд није био независан и непристрасан у смислу члана 6 став 1.

Велико вијеће је закључило да подносилац представке у својој пријави суду није изнио свој приговор на основу члана 6 став 1 Европске конвенције у вези с независним и непристрасним судом, већ је тај приговор први пут формулисан у његовим изјашњењима од 5. новембра 2015. године, након што је Вијеће позвало странке да поднесу даљња писана запажања према члану 6 став 1. Стога, Вијеће није могло сматрати да се тај нови приговор односи на одређени аспекат његовог првобитног приговора према члану 2 Протокола број 7 јер се односи на различите захтјеве који произлазе из члана 6 став 1 Европске конвенције. Постављањем питања у вези с усклађеношћу са захтјевом „законом установљеног суда“ према члану 6 став 1 Вијеће је на сопствену иницијативу проширило обим предмета ван оног који је подносилац представке првобитно навео у свом обрасцу за пријаву и тиме прекорачило овлашћења која су Суду додијељена чл. 32 и 34 Европске конвенције.