Уставни суд Босне и Херцеговине одржао је данас, 22. децембра 2015. године, редовну, посљедњу у 2015. години, 29. сједницу Великог вијећа.
На данашњој сједници Великог вијећа Уставни суд БиХ је, између осталог, разматрао већи број апелација поднесених због наводних повреда уставних права апеланата које су им нанијели редовни судови, а међу њима и један број апелација које покрећу питање одговорности за клевету.
Искључиво ради илустрације издвајамо:
Драган Калинић из Бањалуке поднио је апелацију Уставном суду Босне и Херцеговине против пресуде Окружног суда у Бањалуци и пресуде Основног суда у Бањалуци.
Наиме, пресудом Основног суда одбијен је апелантов тужбени захтјев којим је тражио да се утврди да су првотужени, те друготужени као аутор чланака који су објављени у недјељном листу „Патриот“ од 22. децембра и 29. децембра 2003. године под насловима „Отац на службеном путу или сви Калинићеви станови и друмски разбојници“ и „Сви Калинићеви станови“, свјесно износећи неистину, нанијели апеланту штету и тиме злоупотријебили право на слободно изражавање гарантовано чланом 10 Европске конвенције за заштиту људских права и основних слобода. Слиједом наведеног, они су обавезани да апеланту солидарно накнаде штету изазвану изношењем клевете, то јесте да му на име сатисфакције за душевне болове исплате износ од 10.000,00 КМ, уз накнаду трошкова поступка, те су дужни да трпе да се о њиховом трошку та пресуда објави у једном недјељном и два дневна листа.
Одлучујући о апелантовој жалби против наведене пресуде, Окружни суд је донио пресуду којом је одбио жалбу и потврдио првостепену пресуду. У образложењу пресуде, између осталог, Окружни суд је навео да је првостепени суд у предметном поступку утврдио да наводи тужених који су објављени у недјељном листу „Патриот“ нису истинити, али да због тих навода није наступила штета за апеланта, то јесте није утврђено постојање душевног бола код апеланта, што је услов за досуђивање новчане накнаде. Према мишљењу Окружног суда, информације које су објављене о апеланту, тј. о његовом имовном стању, не представљају клевету и нису такве природе да изазову душевну бол која би оправдавала досуђивање накнаде за тај вид штете.
Апелант оспорава наведене пресуде тврдећи да су му тим пресудама повријеђена права из члана II/ 3е) Устава Босне и Херцеговине и члана 6 Европске конвенције за заштиту људских права и основних слобода, те члана II/ 3к) Устава Босне и Херцеговине и члана 1 Протокола број 1 уз Европску конвенцију за заштиту људских права и основних слобода. Апелант, између осталог, истиче да је првостепени суд произвољно оцијенио доказе у предметном поступку, односно да је првостепени суд у образложењу своје пресуде навео које је доказе спровео на главној расправи, али да није навео како је оцијенио сваки доказ посебно, нити је те доказе довео у међусобну везу.
Међутим, Уставни суд је имао у виду да је оспореним одлукама одбијен апелантов тужбени захтјев којим је тражио да се утврди да су тужени одговорни за клевету, тј. да су изношењем одређених неистинитих информација о апеланту проузроковали штету његовом угледу, те да се слиједом тога обавежу да му на име претрпљених душевних болова због повреде угледа накнаде нематеријалну штету. Будући да се, дакле, суштина апелантовог захтјева односи на заштиту „права на углед“, које је заштићено чланом 8 Европске конвенције за заштиту људских права и основних слобода, Уставни суд је, слиједећи праксу Европског суда за људска права, у конкретном случају испитао да ли су редовни судови дали довољне и релевантне разлоге за ускраћивање заштите апелантовом угледу, односно да ли је оспореним одлукама редовних судова постигнута правична равнотежа између два супротстављена права: апелантовог права на углед и права тужених на слободу изражавања.
Према томе, Уставни суд је закључио да постоји кршење члана II/ 3ф) Устава Босне и Херцеговине и члана 8 Европске конвенције за заштиту људских права и основних слобода јер редовни судови при доношењу оспорених одлука нису обавили одговарајућу анализу на начин како то захтијевају стандарди Европског суда за људска права успостављени у пракси тог суда у погледу постизања правичне равнотеже између права из члана 8 Европске конвенције за заштиту људских права и основних слобода и члана 10 Европске конвенције за заштиту људских права и основних слобода.
Уставни суд је усвојио апелацију Драгана Калинића и утврдио повреду члана II/ 3ф) Устава Босне и Херцеговине и члана 8 Европске конвенције за заштиту људских права и основних слобода.
Уставни суд је укинуо Пресуду Окружног суда у Бањалуци број 71 0 П 037776 11 Гж од 4. априла 2012. године и предмет вратио том суду, који је дужан да, по хитном поступку, донесе нову одлуку, у складу с чланом II/ 3ф) Устава Босне и Херцеговине и чланом 8 Европске конвенције за заштиту људских права и основних слобода.
Између осталог, Уставни суд је одлучивао и о једном броју захтјева о повреди права апеланата на правично суђење. У предметима у којима је Суд утврдио постојање повреда права апеланата на правично суђење, због тога што судови нису донијели одлуке у разумном року (члан II/ 3е) Устава Босне и Херцеговине и члан 6 став 1 Европске конвенције за заштиту људских права и основних слобода), надлежним судовима је наложено да хитно окончају поступак, те да о томе обавијесте Суд у року од три мјесеца.
Апелације које су биле очигледно неосноване и недозвољене Суд је одбацио. То се односи на предмете у којима је Суд утврдио да захтјеви апеланата нису оправдани, односно да чињенице које су апеланти предочили Суду ни на који начин не могу да оправдају тврдњу апеланата о постојању кршења њихових права заштићених Уставом, или да странке у поступку не сносе посљедице наводног кршења права заштићених Уставом.
Све одлуке усвојене на сједници биће достављене апелантима у року од мјесец дана и објављене на интернет-страници Уставног суда Босне и Херцеговине.
