Да би Уставни суд могао да испита апелантове наводе на основу члана II/4 Устава Босне и Херцеговине, апелант би морао да докаже да су га надлежне власти дискриминисале по основу радног односа. Међутим, Уставни суд није имао доказе који би упућивали на могућу дискриминацију, те је одлучио да овај дио апелације одбије као неоснован.
• Одлука број У-23/03 од 24. октобра 2003. године, став 33, објављена у „Службеном гласнику Босне и Херцеговине" број 8/04;
• Одлука број У-89/03 од 20. децембра 2003. године, став 33, објављена у „Службеном гласнику Босне и Херцеговине" број 6/04;
• Одлука број У-90/03 од 20. децембра 2003. године, став 32, објављена у „Службеном гласнику Босне и Херцеговине" број 6/04, недискриминација у вези с правом на рад из члана 6 Међународног пакта о економским, социјалним и културним правима;
• Одлука о меритуму број АП-218/05 од 23. фебруара 2006. године, став 29, објављена у „Службеном гласнику Босне и Херцеговине" број 32/06
Одлуку о правној квалификацији, кривици и казни суд је донио и образложио у односу на сваког апеланта, а различита квалификација дјела и висина казне у односу на лице које је блаже кажњено због закљученог споразума о кривици с Тужилаштвом не представља, сама по себи, различит третман апеланта у смислу члана 14 Европске конвенције, већ је резултат свеукупне судијске оцјене доказа, као и понашања и личних околности апеланта, о чему су судови дали детаљна образложења.
• Одлука о меритуму број АП-215/05 од 12. априла 2006. године, став 81, објављена у „Службеном гласнику Босне и Херцеговине" број 68/06
Редовни суд и органи управе су примјеном Закона о пензијско-инвалидском осигурању из 1998. године, без уважавања опредјељења из Породичног закона ФБиХ из 2005. године о досљедном изједначавању ванбрачне заједнице, која у конкретном случају траје 17 година, с брачном заједницом у свим правима и обавезама, укључујући и имовинска права, и одбијањем апеланткињиног захтјева да јој као члану породице умрлог носиоца осигурања призна право на породичну пензију, прекршили забрану дискриминације из члана II/4 Устава Босне и Херцеговине и члана 14 Европске конвенције у вези с правом на имовину из члана II/3к) Устава Босне и Херцеговине и члана 1 Протокола број 1 уз Европску конвенцију.
• Одлука о допустивости и меритуму број АП-4077/16 од 11. октобра 2018. године, став 36, објављена у „Службеном гласнику Босне и Херцеговине" број 80/18, стицање права на породичну пензију, повреда члана II/4 Устава БиХ и члана 14 Европске конвенције у вези с правом на имовину из члана II/3к) Устава БиХ и члана 1 Протокола број 1 уз Европску конвенцију
У конкретном случају прекршена је забрана дискриминације из члана II/4 Устава Босне и Херцеговине и члана 14 Европске конвенције за заштиту људских права и основних слобода у вези с правом на имовину из члана II/3к) Устава Босне и Херцеговине и члана 1 Протокола број 1 уз Европску конвенцију када је, због неусклађености релевантних правних прописа (Закона о раду и Закона о пензијском и инвалидском осигурању) у вези с испуњењем услова у погледу година живота потребних за стицање права на пензију, апелант дошао у ситуацију да буде неравноправно третиран у односу на сва друга лица која су након навршених 40 година пензијског стажа остварила право на пензију. При томе је Уставни суд указао да одговорност за такву ситуацију сноси сâм законодавац који је, доносећи релевантне законе, пропустио да усклади услове за престанак уговора о раду због навршених 40 година пензијског стажа и права на старосну пензију.
• Одлука о допустивости и меритуму број АП-598/17 од 10. априла 2019. године, став 41, објављена у „Службеном гласнику Босне и Херцеговине" број 32/19, остваривање права на старосну пензију, повреда члана II/4 Устава БиХ и члана
14 Европске конвенције у вези с правом на имовину из члана II/3к) Устава БиХ и члана 1 Протокола број 1 уз Европску конвенцију
Уставни суд сматра да је оспореним одлукама дато јасно и аргументовано образложење да је заправо апелант третиран исто као и остали ученици у истој ситуацији који нису због оправданог изостанка с наставе (више од 1/4 укупног фонда наставних сати) обавезни да полажу предметни или разредни испит. Из наведеног, дакле, произлази да Друга гимназија Сарајево није дискриминисала апеланта, па самим тим није било доведено у питање ни његово образовање. Ово зато што се подразумијева да је апелант у датим околностима, у смислу напријед наведених ставова Европског суда, требало да поступи по прописима „које је установила држава" и у смислу члана 89 Закона о средњем образовању изађе на испите из наведених предмета, што се појављује као предуслов уписа у наредни разред. Другачије тумачење, у смислу да апелант због своје болести уопште не треба полагати испите и да треба „аутоматски" прећи – бити уписан у други разред је супротно смислу одредби наведеног закона и уједно би, кад би се тако тумачило и поступало, заправо доводило у питање дискриминацију осталих ученика који могу уписати наредни разред само под условом да су завршили претходни разред, односно да су оцијењени из свих предмета. Сходно наведеном, Уставни суд сматра да апеланту није било ускраћено право приступа образовној институцији за коју се опредијелио, као ни право да стекне образовање у складу с правилима која су на снази, те да у остваривању тог права није дискриминисан у смислу члана II/4 Устава Босне и Херцеговине и члана 14 Европске конвенције.
• Одлука о допустивости и меритуму број АП-3401/17 од 11. јуна 2019. године, став 56, објављена у „Службеном гласнику Босне и Херцеговине" број 48/19, право приступа образовној институцији, нема повреде члана II/4 Устава БиХ ни члана 14 Европске конвенције у вези с правом на образовање из члана II/3л) Устава БиХ и члана 1 Протокола број 2 уз Европску конвенцију
Уставни суд закључује да у поступку поводом апеланткињиног захтјева за исплату накнаде плате за вријеме док одсуствује с посла због трудноће, порођаја и његе дјетета органи управе и редовни суд нису понудили разлоге и аргументе у прилог томе да је у апеланткињином предмету постојао разуман однос пропорционалности који би побијано разликовање (искључиво по основу држављанства) учинио спојивим са захтјевима члана 13 Европске конвенције, нити тако нешто произлази из чињеница конкретног предмета, чиме је прекршено право на недискриминацију из члана II/4 Устава Босне и Херцеговине и члана 14 Европске конвенције у вези с правом на породични живот из члана II/3ф) Устава Босне и Херцеговине и члана 8 Европске конвенције.
• Одлука о допустивости и меритуму број АП-324/18 од 27. новембра 2019. године, став 44, објављена у „Службеном гласнику Босне и Херцеговинеˮ број 84/19, повреда члана II/4 Устава БиХ и члана 14 Европске конвенције у вези с правом на породични живот из члана II/3ф) Устава БиХ и члана 8 Европске конвенције;
• Одлука о допустивости и меритуму број АП-1086/19 од 14. октобра 2020. године, објављена у „Службеном гласнику Босне и Херцеговинеˮ број 70/20
