Није повријеђено апелантово право на слободу кретања и пребивалишта из члана II/3м) Устава Босне и Херцеговине и члана 2 Протокола број 4 уз Европску конвенцију када је ово његово право ограничено у законитом поступку на основу релевантних одредби ЗКПБиХ, изрицањем мјера које су биле нужне у демократском друштву ради спречавања криминала и којима није нарушен принцип пропорционалности на апелантову штету.
• Одлука о допустивости и меритуму број АП-5314/14 од 14. маја 2015. године, став 34, мјере забране – забрана напуштања боравишта и забрана путовања, нема повреде члана 2 Протокола број 4 уз Европску конвенцију

Одредбом члана 140б став 2 ЗКПБиХ прописано је да када одлучује о притвору суд може да изрекне забрану напуштања боравишта, забрану путовања и остале мјере забране по службеној дужности умјесто одређивања или продужења притвора. Суд је, у складу с одредбама члана 261 ЗКПФБиХ, овлашћен да, у случају када оптужени који је уредно позван очигледно избјегава да дође на главни претрес и ако довођење принудом није успјело, оптуженом може одредити притвор који, ако не буде раније укинут, може да траје до објављивања пресуде, а најдуже 30 дана, а из одредбе члана 140б став 2 ЗКПФБиХ произлази да суд, када одлучује о притвору, увијек може да изрекне забрану напуштања боравишта, забрану путовања и остале мјере забране по службеној дужности умјесто одређивања или продужења притвора. Доводећи наведено у везу с околностима конкретног случаја, Уставни суд запажа да, како то произлази из записника с главног претреса, односно како је то сам суд утврдио и констатовао у записнику, оптужени (апелант) није био уредно позван, па слиједи да није испуњен овај услов да би суд могао да предузме мјере у складу с овлашћењима из члана 261 ЗКПФБиХ. Надаље, Уставни суд запажа да је оспореним рјешењима апеланту одређена мјера забране до окончања кривичног поступка, а одредба члана 261 став 4 ЗКПФБиХ изричито прописује да овако одређен притвор, па тако и мјере забране које су апеланту одређене као алтернатива притвору, може да траје најдуже 30 дана. Да би се апеланту могле изрећи мјере забране које у складу с одредбом члана 140б став 5 ЗКПФБиХ могу да трају до правоснажности пресуде, а како је то одређено оспореним рјешењима, морао је, према ставу 1 члана 140б ЗКПФБиХ, да постоји приједлог странке у поступку, а што је у конкретном случају изостало. Из наведеног произлази да мјере забране које су апеланту изречене нису одређене у складу са законом, што је довољно да се утврди повреда апелантовог права без разматрања његових осталих навода у погледу оправданости мјера забране.
• Одлука о допустивости и меритуму број АП-2098/18 од 17. јула 2018. године, ст. 38–40, објављена у „Службеном гласнику Босне и Херцеговине" број 58/18, мјере забране – забрана напуштања боравишта и забрана путовања, повреда члана 2 Протокола број 4 уз Европску конвенцију

Уставни суд закључује да је прекршено право апеланата на слободу кретања из члана II/3м) Устава Босне и Херцеговине и члана 2 Протокола број 4 уз Европску конвенцију зато што не постоји пропорционалност, односно правична равнотежа између мјера наложених оспореном наредбом Федералног штаба цивилне заштите (којом је лицима млађим од 18 година и старијим од 65 година наређена забрана кретања на подручју Федерације Босне и Херцеговине) и јавног интереса заштите јавног здравља будући да претходно није размотрена и образложена немогућност налагања блажих мјера, да наметнуте мјере нису стриктно временски ограничене нити је утврђена обавеза Федералног штаба да те мјере редовно преиспитује и продужи само ако је то „неопходно у демократском друштву“.
• Одлука о допустивости и меритуму број АП-1217/20 од 22. априла 2020. године, став 72, објављена у „Службеном гласнику Босне и Херцеговинеˮ број 26/20, слобода кретања у ванредним околностима (заштита јавног здравља)

Прекршено је право апеланата (тражилаца азила) на слободу кретања из члана II/3м) Устава Босне и Херцеговине и члана 2 Протокола број 4 уз Европску конвенцију зато што оспорена одлука Савјета министара Босне и Херцеговине о ограничењу кретања и боравка странаца у Босни и Херцеговини не испуњава захтјев „законитости“ из члана 2 Протокола број 4 уз Европску конвенцију јер из законских и подзаконских одредби, на које се позива Савјет министара БиХ у оспореној одлуци, не произлази законска могућност за изрицање предметних мјера којим се ограничава кретање апеланата, односно не дају довољно јасан обим таквих дискреционих овлашћења и начин њиховог коришћења.
• Одлука о допустивости и меритуму број АП-1689/20 од 9. фебруара 2022. године, став 45, слобода кретања тражилаца азила смјештених у привременом прихватном центру

Прекршено је право апеланата на слободу кретања из члана II/3м) Устава Босне и Херцеговине и члана 2 Протокола број 4 уз Европску конвенцију будући да измјештање апеланата као тражилаца азила у камп „Липа“, које су извршили припадници МУП-а, не испуњава захтјев „законитости“ из члана 2 Протокола број 4 уз Европску конвенцију, јер у кантоналним и федералним прописима у вријеме измјештања апеланата и подношења апелације није постојао правни основ за такво поступање у конкретном случају, а и из законских и подзаконских одредби на које се позивао Савјет министара БиХ у Одлуци о ограничењу кретања странаца, као државном пропису који је важио у том периоду, није произлазила законска могућност за изрицање мјера изречених том одлуком.
• Одлука о допустивости и меритуму број АП-2125/20 од 23. фебруара 2022. године, став 65, слобода кретања тражилаца азила смјештених у привременом прихватном центру

Оспореном пресудом није прекршено апелантово право на слободу кретања из члана II/3м) Устава Босне и Херцеговине и члана 2 Протокола број 4 уз Европску конвенцију јер је мијешање у апелантово право на слободу кретања (до којег је дошло одбијањем туженог – оца да дâ сагласност за издавање путне исправе малољетном апеланту) било у складу са законом и с циљем заштите права туженог те неопходно у демократском друштву.
• Одлука о допустивости и меритуму број АП-3321/22 од 19. јануара 2023. године, тачка 35

Имајући у виду наведене стандарде, Уставни суд ће првенствено размотрити мјере забране напуштања боравишта и забране путовања ван Босне и Херцеговине које су апеланту изречене у смислу одредбе члана 126 ст. 1 и 2 ЗКП-а, којима се апеланту несумњиво ограничава право на слободу кретања. Апелант је оспорио законитост мјера забране напуштања боравишта и забране путовања ван Босне и Херцеговине тврдећи да током поступка никада није утврђено да постоји опасност од његовог бјекства и да није било основа да му се те мјере одреде. Уставни суд запажа да је апеланту, прије изрицања тих мјера, био одређен притвор због постојања опасности да ће боравком на слободи уништити, сакрити доказе и трагове важне за кривични поступак, односно ометати кривични поступак утицајем на саучеснике и свједоке, у смислу члана 132 став 1 тачка б) ЗКП-а. Уставни суд даље запажа да је Суд БиХ мјере забране напуштања боравишта и забране путовања ван Босне и Херцеговине апеланту изрекао уз образложење да ће се њима „обезбиједити контрола апелантовог кретања у мјери која ће обезбиједити његово присуство у поступку“. При томе, суд није утврдио, ни приликом одређивања и продужења притвора, нити приликом изрицања мјера забране, да постоје околности које указују на то да би апелант могао побјећи или отићи у иностранство. Уставни суд запажа да из одредбе члана 126 ст. 1 и 2 ЗКП-а несумњиво произлази да се те мјере забране осумњиченим/оптуженим лицима могу изрећи искључиво уколико је током поступка утврђено да постоји опасност од бјекства. С обзиром на то, Уставни суд закључује да образложење Суда БиХ да ће се изреченим мјерама забране обезбиједити контрола апелантовог кретања, у ситуацији када у односу на апеланта није утврђена опасност од бјекства, не задовољава стандард „законитости“ који је неопходан за изрицање тих мјера. Стога, Уставни суд закључује да је изреченим мјерама забране напуштања боравишта и забране путовања ван Босне и Херцеговине повријеђено апелантово право на слободу кретања и пребивалишта гарантовано чланом 2 Протокола број 4 уз Европску конвенцију.
• Одлука о допустивости и меритуму број АП-1539/23 од 21. марта 2023. године, тачка 29