Није повријеђено апелантово право на слободу кретања и пребивалишта из члана II/3м) Устава Босне и Херцеговине и члана 2 Протокола број 4 уз Европску конвенцију када је ово његово право ограничено у законитом поступку на основу релевантних одредби ЗКПБиХ, изрицањем мјера које су биле нужне у демократском друштву ради спречавања криминала и којима није нарушен принцип пропорционалности на апелантову штету.
• Одлука о допустивости и меритуму број АП-5314/14 од 14. маја 2015. године, став 34, мјере забране – забрана напуштања боравишта и забрана путовања, нема повреде члана 2 Протокола број 4 уз Европску конвенцију
Одредбом члана 140б став 2 ЗКПБиХ прописано је да када одлучује о притвору суд може да изрекне забрану напуштања боравишта, забрану путовања и остале мјере забране по службеној дужности умјесто одређивања или продужења притвора. Суд је, у складу с одредбама члана 261 ЗКПФБиХ, овлашћен да, у случају када оптужени који је уредно позван очигледно избјегава да дође на главни претрес и ако довођење принудом није успјело, оптуженом може одредити притвор који, ако не буде раније укинут, може да траје до објављивања пресуде, а најдуже 30 дана, а из одредбе члана 140б став 2 ЗКПФБиХ произлази да суд, када одлучује о притвору, увијек може да изрекне забрану напуштања боравишта, забрану путовања и остале мјере забране по службеној дужности умјесто одређивања или продужења притвора. Доводећи наведено у везу с околностима конкретног случаја, Уставни суд запажа да, како то произлази из записника с главног претреса, односно како је то сам суд утврдио и констатовао у записнику, оптужени (апелант) није био уредно позван, па слиједи да није испуњен овај услов да би суд могао да предузме мјере у складу с овлашћењима из члана 261 ЗКПФБиХ. Надаље, Уставни суд запажа да је оспореним рјешењима апеланту одређена мјера забране до окончања кривичног поступка, а одредба члана 261 став 4 ЗКПФБиХ изричито прописује да овако одређен притвор, па тако и мјере забране које су апеланту одређене као алтернатива притвору, може да траје најдуже 30 дана. Да би се апеланту могле изрећи мјере забране које у складу с одредбом члана 140б став 5 ЗКПФБиХ могу да трају до правоснажности пресуде, а како је то одређено оспореним рјешењима, морао је, према ставу 1 члана 140б ЗКПФБиХ, да постоји приједлог странке у поступку, а што је у конкретном случају изостало. Из наведеног произлази да мјере забране које су апеланту изречене нису одређене у складу са законом, што је довољно да се утврди повреда апелантовог права без разматрања његових осталих навода у погледу оправданости мјера забране.
• Одлука о допустивости и меритуму број АП-2098/18 од 17. јула 2018. године, ст. 38–40, објављена у „Службеном гласнику Босне и Херцеговине" број 58/18, мјере забране – забрана напуштања боравишта и забрана путовања, повреда члана 2 Протокола број 4 уз Европску конвенцију
Уставни суд закључује да је прекршено право апеланата на слободу кретања из члана II/3м) Устава Босне и Херцеговине и члана 2 Протокола број 4 уз Европску конвенцију зато што не постоји пропорционалност, односно правична равнотежа између мјера наложених оспореном наредбом Федералног штаба цивилне заштите (којом је лицима млађим од 18 година и старијим од 65 година наређена забрана кретања на подручју Федерације Босне и Херцеговине) и јавног интереса заштите јавног здравља будући да претходно није размотрена и образложена немогућност налагања блажих мјера, да наметнуте мјере нису стриктно временски ограничене нити је утврђена обавеза Федералног штаба да те мјере редовно преиспитује и продужи само ако је то „неопходно у демократском друштву“.
• Одлука о допустивости и меритуму број АП-1217/20 од 22. априла 2020. године, став 72, објављена у „Службеном гласнику Босне и Херцеговинеˮ број 26/20, слобода кретања у ванредним околностима (заштита јавног здравља)
Прекршено је право апеланата (тражилаца азила) на слободу кретања из члана II/3м) Устава Босне и Херцеговине и члана 2 Протокола број 4 уз Европску конвенцију зато што оспорена одлука Савјета министара Босне и Херцеговине о ограничењу кретања и боравка странаца у Босни и Херцеговини не испуњава захтјев „законитости“ из члана 2 Протокола број 4 уз Европску конвенцију јер из законских и подзаконских одредби, на које се позива Савјет министара БиХ у оспореној одлуци, не произлази законска могућност за изрицање предметних мјера којим се ограничава кретање апеланата, односно не дају довољно јасан обим таквих дискреционих овлашћења и начин њиховог коришћења.
• Одлука о допустивости и меритуму број АП-1689/20 од 9. фебруара 2022. године, став 45, слобода кретања тражилаца азила смјештених у привременом прихватном центру
Прекршено је право апеланата на слободу кретања из члана II/3м) Устава Босне и Херцеговине и члана 2 Протокола број 4 уз Европску конвенцију будући да измјештање апеланата као тражилаца азила у камп „Липа“, које су извршили припадници МУП-а, не испуњава захтјев „законитости“ из члана 2 Протокола број 4 уз Европску конвенцију, јер у кантоналним и федералним прописима у вријеме измјештања апеланата и подношења апелације није постојао правни основ за такво поступање у конкретном случају, а и из законских и подзаконских одредби на које се позивао Савјет министара БиХ у Одлуци о ограничењу кретања странаца, као државном пропису који је важио у том периоду, није произлазила законска могућност за изрицање мјера изречених том одлуком.
• Одлука о допустивости и меритуму број АП-2125/20 од 23. фебруара 2022. године, став 65, слобода кретања тражилаца азила смјештених у привременом прихватном центру
Оспореном пресудом није прекршено апелантово право на слободу кретања из члана II/3м) Устава Босне и Херцеговине и члана 2 Протокола број 4 уз Европску конвенцију јер је мијешање у апелантово право на слободу кретања (до којег је дошло одбијањем туженог – оца да дâ сагласност за издавање путне исправе малољетном апеланту) било у складу са законом и с циљем заштите права туженог те неопходно у демократском друштву.
• Одлука о допустивости и меритуму број АП-3321/22 од 19. јануара 2023. године, тачка 35
