Zöldi против Мађарске (број 49049/18, 4. април 2024. године)

Одбијање захтјева новинарке за приступ информацијама о идентитету корисника грантова двију фондација које је основала Народна банка Мађарске • Значајан јавни интерес за приступ траженим подацима • Интерес за заштиту имена корисника грантова није такве природе и степена да оправдава примјену члана 8 и успостављање равнотеже између њега и права из члана 10 • Непостојање законске одредбе која дозвољава откривање идентитета прималаца гранта • Није постигнута правична равнотежа између супротстављених интереса • Кршење члана 10 Конвенције

Чињенице и наводи подноситељице представке

Народна банка Мађарске је у периоду између 2013. и 2014. године основала шест фондација у неколико области. Народна банка Мађарске, која је у потпуности у државној својини, дала је фондацијама значајан износ средстава. Сврха оснивања тих фондација и њихова потрошња годинама су били у првом плану интересовања јавности јер се радило о коришћењу јавних средстава.

Подноситељица представке је истраживачка новинарка. Она је двјема фондацијама које је основала Народна банка Мађарске (PAGEO и PADS) поднијела захтјев за приступ информацијама о позивима тих фондација за финансирање пројеката који су се односили на стипендије за докторске студије, конференције, публикације и истраживачке програме. Подноситељица представке је, између осталог, тражила имена лица која су добила грантове путем сваког позива за финансирање, износ новца који су добила и субвенционисане активности. На основу добијених информација намјеравала је да напише чланак. Фондације су одбиле открити тражене податке, те се подноситељица представке обратила суду.

Виши суд у Будимпешти усвојио је тужбени захтјев подноситељице представке у односу на фондацију PAGEO. Наложио је фондацији да открије идентитет лица којима су грантови додијељени на основу различитих позива за финансирање, износе које су примила и финансиране активности. У жалбеном поступку Апелациони суд у Будимпешти дјелимично је преиначио ту пресуду и одбио тужбу подноситељице представке у вези с откривањем имена прималаца гранта истичући да би на основу Закона о заштити података откривање личних података, које је тражила подноситељица представке, било могуће само на основу посебне законске одредбе која дозвољава такво откривање.

У односу на фондацију PADS Виши суд је одбио захтјев подноситељице представке да се наложи објављивање имена прималаца гранта. Утврдио је да ти називи нису ни „подаци од јавног интереса”, нити „подаци који подлијежу откривању у јавном интересу” у смислу Закона о заштити података. Ту одлуку је потврдио Апелациони суд који је нагласио да се приликом одлучивања у предмету мора дати одлучујући значај питању да ли закон дозвољава доступност конкретних података у јавном интересу. Он је препознао јавни интерес у откривању тражених података, али је нагласио да у одсуству посебног правног основа није било могуће да се имена прималаца објаве.

Иако је Уставни суд одбио уставне тужбе подноситељице представке, утврдио је да законодавна власт није испоштовала своју обавезу да имплементира члан Основног закона који предвиђа транспарентност јавних средстава, те је наложио законодавном тијелу да тај пропуст исправи.

Позивајући се на члан 10 Конвенције, подноситељица представке се жалила да није могла да добије податке о идентитету прималаца средстава из фондација које је основала Народна банка Мађарске.

Оцјена Европског суда

Европски суд је првенствено нагласио да су у овом случају домаћи судови одбили да наложе фондацијама да подноситељици представке открију имена прималаца гранта јер су то били лични подаци који се, у недостатку посебне законске одредбе која дозвољава њихово откривање, не могу открити.

Европски суд је даље истакао да, иако су тражени подаци укључивали имена корисника грантова, њихови идентитети су били релевантни само као идентитети „прималаца” јавног новца, с аспекта расподјеле јавних средстава. Европски суд је узео у обзир чињеницу да је транспарентност у расподјели јавних средстава важан уставни принцип, а Закон о заштити података и други прописи, као што је Закон о транспарентности, предвиђају објављивање података који се односе на управљање и расподјелу јавних средстава, који могу укључивати личне податке људи који имају користи од њих. С обзиром на претходно наведено, било би тешко тврдити да примаоци грантова нису могли очекивати да њихова имена, као прималаца јавног новца, могу бити јавно објављена. У свјетлу тих разматрања, Европски суд сматра да интереси заштите права других нису такве природе и степена да би могли оправдати примјену члана 8 Конвенције у односу на права подноситељице представке на слободу изражавања.

Европски суд је закључио да заштита личних података корисника грантова представља легитиман циљ који дозвољава ограничење слободе изражавања према ставу 2 члана 10 Конвенције, при чему је неопходно испитати да ли су средства коришћена за његову заштиту била пропорционална циљу који се желио постићи. У претходним сличним предметима Европски суд је узео у обзир различите околности током процјене пропорционалности: да ли су лица на која се односи захтјев за приступ информацијама била јавне личности од посебног значаја, да ли су та лица сама изложила спорну информацију јавности, степен потенцијалне штете по приватност појединаца у случају откривања, посљедице за ефективно коришћење слободе изражавања подносиоца представке у случају неоткривања, да ли је подносилац представке навео разлоге због којих захтијева приступ информацијама, степен јавног интереса у вези с тим питањем и да ли је могућност смислене процјене ограничења права подносиоца представке била изводљива према домаћем закону и, ако јесте, да ли су такву процјену извршиле домаће власти.

Европски суд је подсјетио да захтјев за приступ информацијама, чији је циљ допринијети транспарентности у расподјели новца пореских обвезника, јасно задовољава тест јавног интереса. Подноситељица представке, новинарка, затражила је податке јер је намјеравала да искористи слободу информисања и допринесе јавној расправи о питању од значајног јавног интереса. Њени захтјеви су одбијени само зато што у тадашњем законодавству није постојала никаква одредба која дозвољава откривање идентитета прималаца грантова. Посљедично, властима је било забрањено било какво успостављање равнотеже између права подноситељице представке из члана 10, с једне стране, и разматрања личних права и заштите података, с друге стране.

Штавише, Уставни суд је накнадно утврдио неуставним законодавни пропуст јер је законодавац пропустио да донесе законе који би обезбиједили, колико је то могуће, уравнотежено остваривање два супротстављена основна уставна права: права на заштиту личних података и права на приступ информацијама од јавног интереса. У тим околностима Европски суд је утврдио да националне власти нису навеле довољне разлоге за нужност мијешања којем се приговара, те нису успоставиле правичну равнотежу између супротстављених интереса с циљем обезбјеђења сразмјерности мијешања. Европски суд је закључио да је дошло до повреде члана 10 Конвенције.